DUDA ALAPAČA: Izmišljena drugarica

Nema nikakve Hane u vrtiću”, rekao je Vlada smušeno. “Kako?”, upitala sam, “pa ona stalno pominje Hanu. Hana ovo, Hana ono, Hana ima najlepšu haljinu i mama svaki dan dolazi po nju pre spavanja… Mora da je vaspitačica pobrkala lončiće, sigurno je nova.” Jer, Hana je atrakcija broj jedan. Svi znaju Hanu. Beba po ceo dan priča o njoj. Svaki put kad dođem po nju u vrtić, prvo mi ispriča šta je Hana obukla tog dana i čega su se igrale, pa onda kako Hana nije htela da jede grašak, pa… Sutra ću i ja pre spavanja po Bebu, da konačno upoznam Hanu.

Nevidljiva devojčica
„Nemamo Hanu“, rekla je vaspitačica Anđa. „Ali, kako? Mislim, to je Bebina najbolja drugarica, stalno su zajedno, evo, na primer juče – za ručak je bio grašak i Hana nije htela da jede, pa je dala Bebi svoje sledovanje…“ „U poslednjih pet godina nismo imali nijednu Hanu u celom vrtiću“, odmahivala je vaspitačica glavom. Mora da postoji tu negde nekakva Hana. Jer Beba ne bi tek tako bila opčinjena drugom devojčicom. Hana je najlepša, najbolja, najpametnija. „Bebo“, pozvala sam je. „Idemo kući, mila.“ „Čekaj, čekaj“, rekla je i povukla me u stranu. „Zaboravila sam da se pozdravim sa Hanom“, šapnula je. „Budi tu, sedi“, reče i pokaza mi prstom na stoličicu za lutke.

Eh, ta mašta…
„Dođite“, pozvala sam vaspitačicu, „evo upravo se vratila u boravak da se pozdravi s Hanom.“ „Sad ćemo svi da je upoznamo „, rekla sam i odškrinula vrata. Vaspitačica se ušunjala za mnom. Stajali smo i u neverici posmatrali prizor ispred nas. Beba je sedela sama za stolom. „Doći ću i sutra“, čvrsto je obećala. „Ne brini ništa, sad će i tvoja mama. Javila je da kasni, strašna je gužva, znaš?“ Vaspitačica me samo značajno pogledala, dok je Beba i dalje čavrljala. Da sam ranije obratila pažnju, možda bi mi postalo jasno da moje dete ima izmišljenog prijatelja. Ovako, ja sam poslednja upoznala Hanu. Izmišljeni prijatelj, kažu da se to dešava usamljenoj deci. Ali… ni druga deca nemaju braću i sestre, pa ne izmišljaju drugare.

Na svu sreću, nismo sami!
„Svako dete ima neki svoj talenat, nešto zbog čega je posebno“, rekla je Gaga. „Znam. Ali milion puta bi mi bilo lakše da je moje dete posebno zato što lepo crta ili recituje, ili svira klavir, nego što izmišlja prijatelje. Sinoć sam guglala do beskonačnosti, tražila roditelje sa sličnim iskustvom. Nema pravila, nekad su to deca koja su usamljena, nekad se prijatelji pojavljuju kao posledica preživljene traume… Često su u pitanju samo deca koja su suviše maštovita, pa smišljaju likove… Danas sam celo popodne provela s mamom. Pričale smo o Hani. „I, kakva je?“, bila je radoznala Gaga. „Šta znam, ok, valjda. Ti znaš da se Beba ne druži sa svakim.“

Moj Gospodin Bajbul
„Fantazija“, rekla je moja mama, „Obična fantazija, ništa više. I ti si imala druga u njenim godinama.“ „Ja…?!“ „Daaaa, dušice, imala si svog izmišljenog prijatelja, baš negde tamo oko četvrte godine. Gospodin Bajbul, tako se zvao. Sećaš se da te vodio u vrtić, držao za ruku, pazio da te druga deca ne povrede…? „Kako je moguće da zaboraviš nekog tako posebnog, mama?“ „Moguće je, svakako je moguće. Probaj da se setiš još nečega iz vremena kad si imala tri godine.“ Istina, i pored najbolje volje, uspevala sam da se setim samo nekih fragmenata, ali i to nekako kao kroz maglu. „Kakav je bio Gospodin Bajbul? Pričaj mi, mamice, pričaj mi joooš… !“

Mamine priče
I tako ostadosmo do mrkle noći. Mama je samo vezla priče. Gospodin Bajbul se pojavio negde malo pre mog trećeg rođendana. Nije imao ni majku, ni oca, ni brata, nikoga. Zato je rešio da živi s nama. Bio je stariji, iskusniji, znao je da se penje uz oluk i skida odbegle mačiće s grana. Živeo je uglavnom u mojoj sobi, ispod kreveta i retko je izlazio napolje. Jednom smo ga poveli u prodavnicu s nama, ali srušio je gondolu s pomorandžama, pa nas je prodavačica najurila. Ni u vrtiću nije bio mnogo bolji. Nagovorio je Mirka da vaspitačici viri pod suknju. Mama je pričala i pričala, a ja sam se čas smejala, čas plakala.

I, šta ćemo sad?
Sutradan sam Vladi ispričala priču o Bajbulu. „Do juče sam bio ubeđen da znam sve o tebi, kad ono- pojavljuje se muškarac iz prošlosti…“ „Samo se ti zezaj, šta ćemo s Hanom?“, rekla sam i počela da mu pripovedam iskustva drugih roditelja. Uglavnom me je gledao belo, ali kada sam rekla da to ne smemo da ignorišemo, brecnuo se. „Hoćeš da kažeš da treba da se ponašamo kao da je Hana s nama, šta…?!“ „Ali Vlado, ako joj budemo ignorisali to, teško ćemo se otarasiti Hane.“ Mlatarao je rukama vičući: „Kako misliš da živimo? Kao totalni ludaci? Ne, ne razumem… Šta si naumila, da kupujemo dva para obuće za zimu, dva skafandera, da neću možda zbog Hane da uplatim i četvorokrevetnu sobu na Zlatiboru…?“ „Ne, ne, nipošto“, odmahnula sam. „Staće na pomoćni, male su. „

Novi član porodice
I tako, život se nastavio. Pretvarala sam se da je sve ok, i nisam pominjala Hanu prva, nikada. Ona je malo bila tu, malo nije. Za razliku od Gospodina Bajbula, Hana je imala i mamu i tatu, išla je na balet, svirala klavir i nije uvek imala vremena za igru. Nekad me je izluđivalo što sam morala da postavljam i četvrti tanjir za nju i da proveravam da li je sigurnosni pojas dobro vezan kada bi ona bila u kolima s nama. Jednom sam morala da se vratim iz vrtića i uverim se da Hana nije ostala zaključana, a drugi put sam bila kriva jer se Hana prehladila zato što sam zaboravila da je izvadim iz kade. Vreme je prolazilo, i mi smo se, hteli-ne hteli, polako navikavali na život sa Hanom.

Kada tata ne bude tu…
„Znaš ko te pozdravio?“, pitala je Beba dok smo crtale. „Ko?“, upitala sam, praveći se da ne znam. „Hana“, rekla je.. „Pa šta kaže, što je nema ovih dana…?“ „Pomaže mami da spremi kuću“, rekla je Beba ne dižući glavu s crteža. „Ali, rekla je da će doći kad budeš pravila kolače. I to kad tata ne bude tu.“ Odjednom mi postade jasno zašto ni moj tata nikada nije upoznao Gospodina Bajbula. Zato što nikada, kao ni Vlada, nije želeo da veruje. I zato je Bajbul, kao i Hana, dolazio samo kad tata nije bio tu. „Hajde sad da pokupimo igračke“, rekoh i dadoh se u potragu za odbeglim bojicama ispod troseda. „Ne mogu“, reče Beba, „moram da pomognem Hani.“