Zalog za budućnost: Matične ćelije

O njima se mnogo priča i piše, od njih se još više očekuje. Osnovno pitanje je šta će se sve moći postići korišćenjem matičnih ćelija u budućnosti. Odgovor na to pitanje dao nam je profesor Miodrag Stojković, koji je svetsko priznanje stekao upravo u ovoj oblasti…

L&Z: Šta su matične ćelije i kakva je razlika između njih i adultnih, koje se takođe pominju?
Miodrag Stojković: Matične ćelije su „primitivne“ ćelije, koje još nisu odlučile koje će ćelije biti, za razliku od adultnih ćelija, koje su diferencirane (znači, imaju svoju specifičnu ulogu). Upravo taj potencijal, koji je svojstven svim vrstama matičnih ćelija (embrionalnim, mezenhimalnim, hematopoetskim) daje nam mogućnost da ih čuvamo u laboratoriji i „nateramo“ da budu ćelije koje su nam potrebne.

L&Z: Kako se matične ćelije „pretvaraju“ u one koje mogu da izleče ili regenerišu pojedine organe?
M. S.: Ranije smo na modelima životinja tražili odgovore kako nastaju nervne ćelije, ćelije pankreasa ili jetre, a danas koristimo ljudske matične ćelije u plastičnoj šolji, kojima dodajemo različite faktore rasta, vitamine i druge materije, čiji je zadatak da od nediferencirane naprave specifičnu ćeliju. Npr. ako ljudskim embrionalnim matičnim ćelijama dodate vitamin A, one će se diferencirati u ćelije nervnog sistema. Na taj način dobijate željene ćelije, a u isto vreme studirate normalni razvoj pojedinih tkiva i organa, pa čak i onaj abnormalni koji je vezan za neke bolesti.

L&Z: Gde je granica delovanja tih ćelija? Da li se u dogledno vreme može očekivati „kloniranje organa“ koji su uništeni bolešću ili izgubljeni u nesrećama ili je to, još uvek, u domenu fantastike?
M. S.:Naravno da granice postoje, ali one se pomeraju svakoga dana – ono što je juče bila naučna fantastika, danas je realnost. Potpuna regeneracija kompleksnih organa je nemoguća, ali delimična zamena ili nadoknada izgubljenih ćelija je moguća, pa tako imamo sve veću primenu matičnih ćelija kod krvnih bolesti, slabosti srčanog mišića, nervnih bolesti… U Americi je nedavno izdata dozvola da se ljudske embrionalne matične ćelije koriste kod pacijenata sa povređenom kičmenom moždinom ili oštećenjem retine (mrežnjače). Takođe, započet je proces dobijanja prostih organa (npr. bešike) u laboratoriji. Sve su to nagoveštaji da idemo ka budućnosti u kojoj će postojati banke matičnih ćelija, koje će po potrebi proizvoditi ćelije i tkiva u svrhe regenerativne medicine.

L&Z: Da li ćelijama, uzetim iz krvi pupčane vrpce, mogu da se leče i detetovi roditelji ili braća i sestre?
M. S.:U principu, možete koristiti sve tipove matičnih ćelija uz propratnu terapiju, koja spušta imunološki odgovor pacijenta skoro na nulu. Naravno, ako dobijate matične ćelije od samog pacijenta, taj proces nije neophodan. I dalje se smatra da su perfektne matične ćelije one koje su izolovane od samih pacijenata, bilo da su iz krvi ili koštane srži. Nažalost, njihov potencijal je ograničen, ali nauka i medicina se toliko brzo razvijaju da će spektar primene matičnih ćelija sigurno biti proširen. Nijedan vid matičnih ćelija nije univerzalan, sve imaju svoje prednosti, ali i nedostatke. Zato su nam potrebni svi izvori matičnih ćelija, bilo da su embrionalne ili adultne, a od vrste bolesti zavisi i odgovarajuća terapija.

L&Z: Da li je ispravan zaključak da roditelji koji imaju više dece, ako je moguće, treba da sačuvaju matične ćelije svakog od njih?
M. S.:Obično se čuvaju za terapiju deteta od kojeg su ćelije izolovane ili najbližih, mada se preporučuje da ako dobijete drugo dete i od njega sačuvate ćelije. Ne treba zaboraviti da i odrasle osobe imaju matične ćelije, koje se dobijaju iz koštane srži, ali što su ćelije mlađe, to su potentnije. Ipak, treba znati da je broj bolesti, kojima ova vrsta matičnih ćelija može da stane na put, ograničen i da nemaju primenu, recimo, kod nekih autoimunih ili naslednih bolesti.

L&Z: Koliko matičnih ćelija ima u uzorku krvi uzete iz pupčane vrpce, tj. koliko puta se iz te količine može uzeti „doza“ za lečenje?
M. S.:Važan je broj ćelija koje uzorak sadrži, a ne zapremina. Jedan uzorak sadrži 8,6 miliona ćelija po mililitru, a uspešna transplantacija ćelija zahteva optimalnu dozu transplantacije: 20 miliona ćelija po kilogramu telesne težine. Pri tome je važno znati sledeće: ako odrasli pacijent dobije ne više od 10 miliona ćelija, njegove šanse da ozdravi su 25%, a ako dobije 30 miliona – 70%. Međutim postoje nove metode koje pomažu da se ćelije umnože u laboratoriji.

L&Z: Da li imamo dovoljno stručnih ljudi koji bi mogli da koriste matične ćelije na pravi način?
M. S.:Model banaka matičnih ćelija koji se nudi kod nas je, nažalost, ograničen na jednu vrstu matičnih ćelija, najčešće iz pupčane vrpce. Činjenica da se ne čuvaju kod nas, već se šalju u inostranstvo, podiže troškove. Bilo bi idealno da u našoj zemlji imamo banku matičnih ćelija koja će izolovati, čuvati i snabdevati naučnike i lekare svim vidovima matičnih ćelija, ne samo za lečenje, već i za istraživanja, za studiranje ljudskih bolesti. Stručnjake, koji se bave ovim fascinantnim ćelijama, sigurno imamo – i naučnike i lekare.

L&Z: U kojim segmentima medicine i lečenja se od njih najviše može očekivati u budućnosti?
M. S.: Nervne bolesti kao i povrede kičmene moždine, bolesti oka, slabost srčanog mišićnog tkiva, sportske povrede, Parkinsonova bolest, šećerna bolest tip 1 i njene posledice… Iz dana u dan sve je duža lista bolesti na kojima se intenzivno klinički radi. Naravno, biće teško u slučaju raka, mada nam matične ćelije sve više pomažu da shvatimo njegovu prirodu i suštinu. One nam, najzad, pružaju priliku da saznamo nešto više o ljudskim bolestima. Npr. naslednih ljudskih bolesti ima oko 1600, a za veliki broj njih ne znamo gde su im koreni.