Traži i daće ti se…

Foto: Mladen Sekulić

Nije da se baš primam na takvu literaturu, ali Gaga mi povremeno uvali nekakva štiva o samopomoći. Ona u kojima se uz pomoć autosugestije gube tri-četiri kilograma nedeljno, bez da se uzdržavaš od slatkiša, hleba, ona u kojima jednim potezom nateraš muškarca da se zaljubi u tebe, oženi te i za života svoga ne pogleda nijednu drugu, ona od kojih se kuća sama od sebe rasprema, deca slušaju, a komšije su ljubazne i sve tako to.

Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem, rekla je. Jeste, pomislila sam, samo mi još to u životu treba. Bolje da si mi dala kuvar Kajmanskih ostrva. Isto bi mi bilo, samo bih mogla da gledam i slike i da nagađam kako to sigurno mora da je sjajna stvar, ali ne u ovoj dimenziji i ne u mojoj kujni. Jer, sastojke za tu tvoju meditaciju nemam pa nemam. Uzela sam da joj učinim, uz čvrsto obećanje da ću pročitati od korice do korice, a ne samo one delove koje je ona prethodno podvukla i obeležila kao važne.

Stajala je na polici danima, i setila sam je se tek kad sam uzela da prebrišem prašinu. Ok, pomislila sam, mogu da napravim malu pauzu. Pajanje po kući ionako nije bogznašta. Otvorila sam nasumice. Proces manifestacije, pisalo je, sastoji se od tri koraka. Traži. Daće ti se. Prihvati. Aha. Kad bi bar bilo tako jednostavno…?

Traži i daće ti se? Nigde ti više i niko ne daje ništa samo zato što zatražiš. Ama čak ni ako lepo zamoliš. Prestala sam da verujem u te budalaštine, čini mi se još od sedme godine, kada sam od tate tražila da mi kupi klavir. Molila sam i kumila danima, on obećavao, „iduće nedelje“ pa „za rođendan“ pa „ako prođeš odličnim“ pa „kad bude bila plata“, i na kraju dobih blok flautu. I to plastičnu. Traži i daće ti se. Nije nego.

Da bismo bilo šta privukli u naše živote, prvo što moramo je da definišemo nameru, odnosno cilj, pisalo je. Ma nemoj? A šta, ja kao ne umem jasno da definišem nameru, odnosno cilj…? Evo već godinama imam jasnu nameru, iliti cilj, da napustim svoj posao i konačno se okrenem stvarima koje volim.

Ama, svakog božjeg jutra u šest i petnaest ta namera je toliko jasna da jasnija ne može biti a ja, eto, ipak, desetu godinu zaredom, ustajem, pijem kafu i kao po komandi, idem na taj isti posao. Da je baš sve po principu „traži i daće ti se“ – do sad bi mi se valjda već dalo?

Naš najveći i najteži zadatak je da dopustimo da se to materijalizuje, pisalo je dalje. Aaaaa, znači tu grešim. Ne prepuštam se životnom toku. Ne plivam nizvodno. Ne prepuštam se struji svakodnevice. Nisam opuštena.

S korica mi se smešilo lepo lice autorke. Očuvana, vidi se. Lako je njoj da nam prosipa svoje filozofije – ta u životu nije podigla ništa teže od kašike. Nije ustajala ranom zorom, moglo joj se – i da radi to što voli i da zaobiđe ono što ne voli.

Pitala bi’ te ja drugarice, da si na mom mestu. Da se samo jednom provozaš gradskim prevozom kao ja. Ili da iskusiš vožnju liftom iz sedamdesetdruge, do dvan’estog i nazad. Ili da ti je prvi komšija nagluvi penzos, koji se iz sveg glasa dernja, jer misli da ga niko ne čuje. Ili da imaš godina koliko i ja i još uvek pozajmljuješ kintu od mame i tate.

E tad bi’ te ja pitala da l’ ti tvoji ommmm fazoni drže vodu i da li je baš dovoljno biti na istoj vibraciji kao ta tvoja želja pa da se sve kockice lepo slože.

Meni se kockice nisu složile, evo, godinama. Kad imam vremena, nemam para. Kad imam para, odma’ ih potrošim. Ako nešto malo i uspem da uštekam – crkne bojler, otpadne auspuh, poskupi struja.

Kad platim struju, stigne na naplatu onaj ček iz Rode na koji sam skroz zaboravila. Ili dok radim – sunce sija k’o ludo. Je l’ samo odem na odmor – eto ti provale oblaka. Mislim, ne znam kako da to nazovem, osim – puka slučajnost. Slučajno mi se dešava baš ono što ne želim? Jeste, da, kako da ne.

Ali dobro, evo misliću pozitivno. Ova prašina je skroz ok. Uopšte se ne potresam što moram da očistim sve to. I što me posle čeka puna mašina veša za peglanje. Bebine igračke – razbacane po podu – pa nije li to dražesno? Nema ništa lošeg u tome što rizikujem frakturu potkolenice – preskačući preko figurica iz kinder jaja i lego kockica.

Televizor je muzgav. Jeste, pa šta. To je zato što imamo televizor. Treba da budem srećna. Zadovoljna. Neki nemaju ni ‘leba da jedu. Bože kako je vruće. Želim nešto hladno. U skladu sam sa svojim mislima. Neko zvoni na interfon. Molim? Ja sam, kaže Gaga. Otvaraj, ženo, istopi mi se sladoled.