SoulKitchen by Žana Poliakov #3

Kad god sam s nekim u vezi, izgledam užasno„, gledajući stare slike komentarišem s prijateljicom koja je došla da vidi kako napreduju moji radovi na ranchu. Da, tako zovemo moje trenutno prebivalište iliti tajnu lokaciju. Out of reach. No, sad sam tek okružena svim stvarima koje sam nekad odbacila, sklonila, sakrila od same sebe… sve to me je dočekalo da još jednom izvadim iz starih kutija, obrišem prašinu i probam da posložim tamo gde mu je mesto. Poredak ljubavi u bukvalnom smislu.

Istina, razgledajući stare fotografije s raznoraznim partnerima ne mogu a da ne primetim – uopšte ne izgledam dobro u paru! Nemam nijednu jedinu fotku koja bi dokazala suprotno. Uvek se u vezama nekako neprirodno nadmem i sva oteknem od viška vode ili ko zna čega, rekla bih da se podsvesno branim od svakog svog partnera. A zašto pitanje je koje nas vodi u novo istraživanje. Nisam tek tako došla da se suočim sa svojim ocem. The father of all problems.

Sve to znamo, opšte je mesto, naši odnosi s budućim partnerima umnogome su definisani onima s našim roditeljima. U ovom slučaju, otac i kćerka. Nikada nijedan moj dečko nije bio dovoljno dobar za mog oca. Nikada. Ako nekog od svojih partnera nisam upoznala s roditeljima, u ovom slučaju s ocem, to znači da mi se stvarno dopadao. Ako bi ga upoznala s njima, značilo je da mi nije stalo, da ne očekujem ništa i – kraj je blizu. Meet the parents kod mene ima drugo značenje. To ne znači da sam ja tatina mala princeza, baš suprotno – priznali mi to ili ne, mi smo konstantno maltretirani od strane roditelja.

Prvenstveno mislim verbalno, a potom i energetski. Svako od nas ponekad je slušao one fraze da nismo dovoljno dobri, da ne zaslužujemo i, dok smo mali, to se sve ureže u naše glavice kao jedan dobar operativni sistem koji će nas svako malo tokom naših života podsećati da nismo dovoljno dobri i da to i ne zaslužujemo. Izaći iz tog začaranog kruga transformacija je gusenice u leptira.

Oduvek sam se pitala kako to da ja uvek pronađem divnog partnera, sve fino i krasno, a da bi se samo posle tek malo vremena ispostavilo da je slabić i potisnuti, ali ozbiljni, nasilnik. I lepo počne da me maltretira. Ko ne zna, moju prvu knjigu Lovemarks je „zabranio“, odnosno potrudio se da ona ne izađe kod mog prvog izdavača, upravo moj bivši partner, moj dugogodišnji životni saputnik. Toliko o tome kakvu podršku sam imala, no taj patern se nastavlja. I sledeći je bio tako romantičan i poetičan da bi mi nakon nekog vremena čak pretio. I tako dalje… očigledno da sam još u detinjstvu naučila da je maltretiranje jednako ljubav. Ko je tada mogao da mi objasni drugačije osim onoga što vidim kod svojih roditelja. Biti roditelj vrlo je ozbiljan zadatak koji mnogi ljudi olako shvataju.

„A to znači da smo svi mi damaged“, kaže mi jedna divna duša u prolazu zabrinuta, zbunjena i meni nekako nestvarno magnetski privlačna.
„We are all damaged, my dear“, ali to je ono što nam je zadatak u našim svesnim životima. Da, kad se probudimo, sve to prihvatimo i preokrenemo u svoju korist. Vidi šta sam sve ja napravila radeći na svojim problemima. A pomoglo je još hiljadama ljudi, pa gledaj na to kao na dar.

To je odlična polazna tačka za svakog umetnika. Disfunkcionalna, psihotična porodica, porodične tajne i prokletstva, babe veštice, čak imam i jednog rođaka koji je stalno na lekovima, sve kao iz nekog Amarkorda. Otkad znam za sebe okružena sam magijom, i filmskom i književnom, ali i onom pravom, ako takav izraz uopšte postoji – pravom magijom. True magic. Nikakvo čudo što sam postala alhemičar, za nekoga veštica a za nekoga čarobnica. Sve zavisi ko me posmatra. Ja sam i jedno i drugo. Kao i svaka žena, zar ne?!

Moja vrhunska vrednost je sloboda, to je nešto čega ću se poslednje odreći, jer ako je se odreknem – prestajem da budem ja. Ne želim nikome da pripadam. To za mene znači da sam nečije vlasništvo, onda nisam slobodna. Odakle mi to, razmišljam sve vreme. Iz odnosa mojih roditelja, naravno. Mrzela sam to što se moja majka uvek tako podvlačila ispod oca i stalno tražila dozvolu od njega za bilo šta. To mi je tako nipodaštavajuće i ponižavajuće za svako ljudsko biće, verovatno sam sebi još tad obećala da nikada neću dovesti sebe u sličnu situaciju. Pa kad samo osetim nadolazak iste, momentalno se nadmem i telo počne da se brani. Eto zašto ne izgledam dobro u vezama. I još kad počnu tako naizgled fini da pokazuju svoje pravo lice… Isuse, stalno rekonstruišem jednu te istu situaciju! Sad kad smo sve ovo osvestili i prihvatili, priznali, vreme je da izađem iz tog Matriksa. Let’s go outside!

Na ovom mom ranču vreme zaista sporije teče, a sad me još i jedan nestvarno zgodni prijatelj iz prošlog veka zove da se vozimo čamcem po Dunavu. Ko može da odoli muškarcu koji ume da upravlja brodom?! Još mi organizuje i privatnu plažu samo za nas dvoje. Prvo da se provozamo Dunavom, a nekako cenim da nam je Korčula sledeća destinacija – good place to meet Marco Polo!

A da, upoznala sam ga i s ocem pre neki dan. Naravno da mu se nije svideo, ali to je već njegov problem. Ja odoh na more, slobodna a u vezi. I još dosta dobro izgledam, hvala sirovoj ishrani i svim mojim anđelima čuvarima.

There has to be an angel playing with my heart.

Budite u toku na www.zanapoliakov.com