DUDA ALAPAČA: Lajkuj me na fejsu!

Moram hitno da joj nađem nekog ili ću odlepiti…“, rekla je Gaga. „Po ceo dan samo sedi u kući, ne izlazi nikuda, čeka mene da dođem s posla da joj pravim društvo. A ja ne znam šta ću pre, nego s njom da divanim do neka doba… Daj da joj nađemo nekog, da je malo provoda po gradu, odvede u bioskop, šta god…, pa možda i bude nešto, ko zna…?“ Za neupućene, stigla joj je Sanjica, sestra od strica iz daleke provincije. Sprema postdiplomski, pa došla da preda neke papire, usput vidi grad, i tako… Cura od svojih dvadesetpet, jedinica u majke, puna k’o brod, visokoobrazovana, useljiva, lepa, pametna i – sama.

Teta-Duda
Stvarno mi nije bilo jasno kako jedno takvo stvorenje može da bude samo. „Stvarno, Sanjice dušo, kako to da nemaš nikoga?“, pitala sam je. „Neće me pa neće“, reče Sanja i sleže ramenima. „Izlazim ja i sve to, ali niko ni da priđe, da pokuša, sve same dileje, niko normalan da naiđe, teta- Dudo.“ Žignu me ono „teta-Dudo“ u mali mozak. Navikla sam da me Bebini drugari iz vrtića zovu „teto“, al’, brate, ova se rodila kad sam ja učila da čitam. Mislim, ako ona to meni što me poštuje – ok. Al’ izem ti takvo poštovanje, da znaš. Taman mi dođe da joj kažem da ne mora da mi persira, nisam baš toooliko bajata i to, kad me pogleda onim svojim plavim okama, mislim se – dosta je njoj njene muke. Sama, sirota.

Muke sa muvanjem
„Veliki je to problem“, reče Sanja i šmrknu u maramicu. Gaga me belo pogleda. Svakakvih smo problema u životu imale, al’ da smo imale muke da se udamo – vala nismo. Nijednog trenutka se nije postavljalo pitanje povodom udaje. To mu je došlo nekako spontano. U naše vreme, nije tu bilo mnogo mudrolije. Dvoje se upoznaju, budu zajedno neko vreme, ona upozna njegove, on njene, odu zajedno na more i na jesen – svadba, nema šta. A sad niko ni s kim. U neko doba krenu Sanja da priča ko ju je sve muvao, kako, gde… A Gaga i ja se samo zgledamo i čepamo jedna drugu ispod stola. Na kraju, nisam mogla da izdržim, morala sam da je odvojim u kuhinju. „Je li, molim te, šta se to desilo ovoj deci poslednjih godina? Gde je nestala romantika? Kako to da se više ne muvaju? Samo se porukaju, mejluju, četuju, skajpuju, tvituju… Budibogsnama, kad je slušam stvarno se osećam kao tetka.“ „Loše vreme“, reče Gaga, „zato i velim da moramo nekog momentalno da joj nađemo. Vidi s Vladom, on mora da ima nekog slobodnog druga.“

Ruže od crvene salvete
I tako, teta Duda se brže-bolje prihvati provodadžisanja. Šta ću, žao mi da devojka, na pravdi boga, ostane sama. Vladi sam rekla da pusti buvu na poslu da imamo priliku za udaju. I to ne bilo kakvu, da ne pomisle da je neki škart. Diskretno sam se poverila i komšinki koja ima sina, doduše, na privremenom radu u inostranstvu, al’ što da ne – nikad se ne zna gde leži devojačka sreća. A ako on neće, naći će se već neko. „Znaš“, reče Gaga, „nekad se mnogo lepše muvalo.“ Jeste, muvali su nas na sve moguće načine, nekad banalno, nekad brutalno, ali bar smo bile muvane. Ova današnja omladina ne ume ništa. Svi se nešto femkaju, foliraju… Mi smo se, brate mili, muvali i u osnovnoj. Priđe ti lepo na velikom odmoru, pa ti da pola užine, pa te onda sačeka posle škole, da ne ideš sama po mraku kroz park. Pa te onda pita šta je bilo za domaći, pa onda k’o fol učite zajedno, a mama svaki čas uleće u sobu. Sutradan ti donese ružu koju je napravio od crvene salvete, a ti u zemlju da propadneš… A danas toga nema, samo bulje u one svoje mobilne, niko nikog i ne gleda.

Zašto dama sedi sama
Eeee, pomislim, davno beše to kad smo se muvali. Bilo je tu svega, nije da nije. Od upucavanja i čuvenih šlagvorta poput „znamo li se odnekud“ i „zašto dama sedi sama“, dugih značajnih pogleda preko ramena, upaljača koji su sevali sa svih strana čim bismo prinele cigaretu ustima, pića koja su stizala za naš sto, i predloga da „slušamo ploče“ ili „gledamo video dok se boje ne rastope“ i sijaset drugih pristojnih i nepristojnih ponuda, al’ barem su pokušavali, i zbog toga im hvala. Muvanja, kakva god da su, pomagala su nam da povratimo teško stečeno samopouzdanje, da se osetimo poželjnim, da ponovo sijamo, zračimo. I ne može niko da me ubedi da današnje devojke ne vole da ih zavode. Ali zavodnika nema pa nema. Ili fin ili razveden „Današnji tipovi su nesigurni, ne žele da rizikuju, jedno odbijanje vraća ih na startnu poziciju na kojoj su bili u prvom srednje“, objašnjava mi Vlada problem s muškog aspekta. „Reci joj da nema mnogo izbora. Može da nađe finog, (za Vladu su svi fini – šonje), ili razvedenog, ali takvi uglavnom jure klinke. Ako ode na neki splav, diskoteku, tu neće naći muža. Eventualno šemu za jednu noć, i to je to. Sponzor joj ne treba, sama već ima lovu. Ortaka neka se mane, ako je u proteklih pet godina nije muvao – tu ‘leba nema. Sajber tipovi, oni koji ti se upucavaju preko neta – to je tek sumnjivo, nikad ne znaš ko je s druge strane. Dok shvatiš da taj „lepi, superzgodni, pametni i situirani muškarac“ ima pedeset godina, anginu pektoris, boračku penziju i živi s mamom u garsonjeri – prođe voz.“ Kud se dedoše tradicija, udvaranje, cveće i sveće?

Dobrica Branko
„Našao sam jednog“, rekao je Vlada još s vrata. „Dobrica, radi kod nas, duša od čoveka, hoće da pomogne i da učini, prošle nedelje mi je instalirao antivirus za dva minuta…“ „Godine…?“, prekinuh ga na vreme. „Ne zanima me da li zna da podigne sistem, ne treba on Sanji da krekuje drajvere, govori – ko je, odakle je, koliko godina ima…“ „Dobar, iz fine familije“, opisivala sam Gagi budućeg mladoženju, „završio elektro… nešto, zaposlio se, jest’ da je na određeno, plata pedeset hiljada plus topli obrok i prevoz. Nije nešto, al’ malo li je na ovu krizu? Vozi ‘punta’, na lizing, skroman, vredan. Živi sam, u garsonjeri, za početak dosta im je i to, kasnije neka se snađu. Kaži Sanji da se sutra uveče nacrta kod nas, ja ću sve da spremim, iće i piće, doći će i on, pa neka se deca upoznaju. Šta veliš, a…?“ „Pa, ne znam“, reče Gaga, „malo mi bezveze to što je na određeno…“ „Čuj ti nju“, frknuh u mobilni. „Ja se polomila tražeći, a ona bi da bira?! Pa, to je muž, nije žirant za kredit. Šta je trebalo – da mu tražim administrativnu zabranu i blanko menicu?!“

Džaba smo krečili
Elem, dođoše sutradan oboje. I Gaga došla i povela Mrvicu da nas bude više, da im ne bude neprijatno. Sanja se sriktala za medalju, Branko, kolega, skockan, stavio kravatu, doneo flašu vina, meni cveće… „Pile mamino, baš je zlatan“, prišapnem Gagi. Ona namiguje Sanji da progovori koju. Mi se natežemo i vadimo neke fore iz naftalina, a njih dvoje – ćute li ćute. Sede i bulje, svako u svoj mobilni, ma ni da se pogledaju. Svima neprijatno, i nama i njima. Odvojim Sanju u kuhinju. „Šta ti je“, pitam. Sleže ramenima. Kaže – nije to to. „Ok“, kažem, „idi sad tamo i kaži Vladi da mi treba pomoć oko serviranja. On dođe. Velim mu šta je i kako je. Nije to to. Džaba smo krečili. Pre deset, društvo se rasipa. Branko ostaje, da nam namesti neke drajvere. Šta će, kad je već došao. Sanju ne pominjemo. „Šta ćemo ti i ja večeras?“, pita me Vlada. „Ne znam za tebe, ali ja ću u krevet. Mrtva sam.“ „A ja mislio da se muvamo… Ti i ja…“ „Ti i ja…?! Nema šanse, nisam ti ja od te fele za jednu noć. Ako hoćeš ozbiljno, prvo me lajkuj na fejsu!“