Sve smo mi po malo Džejn

Foto: Mladen Sekulić

Da nije bilo Vlade, na mestu bi me ubio – jadala sam se Gagi. Ko? Kako ko?! Pauk! Ogromni, crni, dlakavi, džinovski pauk. Tarantula! Nema tarantula kod nas, rekla je i odmahnula rukom. E pa u mom kupatilu ih ima. Zašto se toliko plašiš pauka, pitala je. To je najobičnija buba. Bubica. Ne može ti ništa.

Jeste, ne može mi ništa, mislim se. Potpuno sam se izbezumila od straha, tamo u kadi. Znaš ono, bućkam se, uživam, napravila penu do plafona, pustila muzikucu, pakovanje na kosi, maska na licu, kad samo vidiš – eto ti njega.

Da se Vlada nije pojavio, i dan danas bih bila u onoj kadi. Verovatno stajala tako ogrnuta zavesom za kupanje dok neko ne bi pozvao vatrogasce. Ti to ne kapiraš – bila sam potpuno, potpuno nemoćna.

Sram te bilo, nemoj da te ko čuje – reče Gaga. Tolika žena a boji se pauka?! Gago, znaš li kako je bilo grozno…? Samo on i ja – gleda on, mene gledam ja njega, nemam pri ruci ništa da ga zveknem… Pa si krenula da vrištiš – upade Gaga. Znaš li koliko je falilo da ti komšiluk pozove policiju…? Mislili su – desilo se nešto. Kad ono – pauk.

Lako je tebi, tebi je to pauk. Meni je to decenijski strah, noćna mora, trauma… Ovo mora da je bila čista odmazda za onu paučinu što sam pre neki dan skinula iz ćoškova. Stvarno, da nije bilo Vlade – ja ne znam šta bih. Eto, vidiš, reče Gaga. Stalno galamiš i bogaraš na tog tvog Vladu – a da ti ne bi njega, šta bi?

Pa jeste. Kad bolje porazmislim, udala sam se iz čiste samoodbrane. Možda sam mogla prosto da kupim neko sredstvo protiv kukaca, moljaca i ostalih – ali ne – ja našla muža. Da imam nekog ko će da nokautira pauka. I nekog kome ću krišom da prebacim prokelj u tanjir kad smo kod mame na ručku. Nekog da bude razuman i pribran u kriznim situacijama. Nekog ko zna kako se menja guma, silikonira odvod, otčepljuje sifon i povezuju zvučnici i dividi. Nekog da kaže deci da se smire, a da to zaista ima nekog efekta. Nekog da bude sve ono što nisam ja, jin mome jangu. Pribran. Strpljiv. Racionalan. Kad treba – mudar. Nekog na koga mogu da se izvičem bez razloga, a da mi to ne uzme za zlo. I koga u sred noći mogu poslati u podrum po zimnicu. I da nosi kofere, tu i tamo. I dušeke s plaže.

Jeste, da. Udala sam se da bih imala kome da se smejem, i da zbijam ogavne šale na njegov račun. I da bih imala nekog kome mogu da kažem sve što mi je na umu, nešto onako baš grozno, onako da pas s maslom ne bi pojeo, a posle da ne moram da se izvinjavam, a on opet da zna da nisam mislila – zaozbiljno.

Nekog ko misli da sjajno izgledam i sa tih pet kila viška. Nekog da mi zakopča (i otkopča) onaj rajsferšlus na leđima. Nekog s kim mogu satima da pričam o Bebi, a da pritom ne pomisli da sam dosadna preopterećena majka. Nekog da se zavuče pod haubu i pritom zna šta traži tamo ispod. Nekog ko barem pokuša da zameni deo na veš mašini. Nekog da kasnije nađe majstora (za tu istu mašinu), ode po njega, dovede ga, i onda satima kleči s njim u kupatilu. Nekog kome ću moći da pripišem sve loše navike našeg deteta. „Jako je nespretna, znam, sva je na tatu.“

I nekog da miriše na afteršejv. Nekog da me zagrli kad perem suđe. Nekog ko i pored toga što ne ume da pleše, završi sa mnom na podijumu, zato što mi je bezveze da sad tu nešto kao plešem sama. Nekog ko zapravo zna razliku između dizel, bezolovnog i lož ulja. Nekog ko je sposoban da ode na more s jednim jedinim koferom. Nekog Tarzana, supersnalažljivog, neustrašivog. Ko se ne plaši nikoga i ničega.

Dudo…? Molim? Dudo, dođi. Šta je bilo…? Stao sam na rajsnedlu. O bože… Nije to ništa, daj da vidim. Nemoj…! Ama, daj samo da vidim, neću ti ništa…! Aaaaaaa….!!!! Šta se dernjaš, nije to ništa. Idem po vatu i alkohol, čekaj tu, ne mrdaj. E blago meni s tobom takvim. Gde ćeš…? Idem da sednem. Što, pa to je samo jedna tačkica mala… Dudo… mislim da ću se onesvestiti.