Demencija – bolest trećeg doba

Od demencije Alchajmerovog tipa u Evropi boluje 8,5, a u svetu više od 35 miliona ljudi. Stručnjaci upozoravaju da će se broj dementnih osoba 2030. godine popeti na 66 miliona, a 2050. premašće 115 miliona.

Dr Ljubica Vidić, šef Kabineta za treće doba Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, objašnjava da je, pored uobičajenih zdravstvenih tegoba koje su vezane za telesno zdravstveno stanje – kardiovaskularne bolesti, dijabetes, koštano-zglobni problemi, bubrežna oboljenja, reumatizam, sve veći broj ljudi koji ispoljavaju znake zaboravnosti zbog propadanja nervnih ćelija, a bolest koja nastaje kao posledica njihovog izumiranja naziva se demencija.

Dr Vidić kaže da se demencija definiše kao gubitak ranije stečenih intelektualnih kapaciteta sa dominantnim poremećajem pamćenja, mišljenja i ponašanja koji značajno ometa profesionalne i svakodnevne aktivnosti pojedinca, onesposobljava funkcionisanje porodice u celini i predstavlja opterećenje za društvenu zajednicu.

Prema njenim rečima, pored Alchajmerove demencije koja se poslednjih godina sve češće dijagnostikuje, postoje vaskularna demencija, demencija u sklopu nekih oboljenja (Parkinsonove bolesti, Pikove bolesti, Hantingtonove bolesti…), nespecifikovani oblici demencije i organski dementni sindromi.

Govoreći o simptomima demencije, dr Vidić je istakla da demencija ima dva aspekta u čijim su segmentima simptomi dominantno prisutni i to su kognitivni aspekt koji se manifestuje dezorijentacijom u vremenu, prostoru, prema sebi i drugima, oštećenjem kratkotrajnog i dugotrajnog pamćenja, oštećenjem apstraktnog mišljenja, poremećajem rasuđivanja, izmenama ličnosti…

Drugi karakteristični aspekt bolesti je disfunkcionalnost na bihejvioralnom planu (planu ponašanja), što podrazumeva da osoba nije u stanju da obavlja uobičajene dnevne aktivnosti u smislu održavanja lične higijene, pripremanja hrane, oblačenja, samostalnog kretanja čak ni u poznatom okruženju.

Uzročnici nastanka bolesti mogu biti spoljašnji pod kojima se smatra trauma, gubitak, nepovoljni životni događaji, usamljenost i unutrašnji, što znači da do bolesti mogu dovesti organske promene, njihov intenzitet, terapijski (ne)uspesi i genetska predispozicija, pri čemu se anemija, povišene vrednosti masnoća i šećera u krvi u dužem vremenskom periodu smatraju vodećim rizikofaktorima za nastanak demencije.

Dr Vidić je ukazala da se demenicija može javiti između 40. i 90. godine, a dijagnoza bolesti se postavlja na osnovu podataka koje daje sam pacijent, na osnovu kolateralne opservacije osoba koje su u kontaktu sa obolelim, uticajem tegoba na aktivnosti svakodnevnog života i postojanja porodičnog nasleđa.

Ona je istakla da se kliničkim pregledom, koji obuhvata fizikalni pregled, neurološki pregled i laboratorijske analize – nivo vitamina B12, nivo folata, testiranje funkcije štitaste žlezde, nivoa kalcijuma, nivoa glukoze, kompletne krvne slike, funkcije bubrega, jetre…, kompletira dijagnostički utisak, pri čemu je boljoj dijagnostici doprineo tehnološki napredak koji omogućava pregled magnetnom rezonancom, skenerom…

Govoreći o uzrocima demencije, dr Vidić je navela da se u 90 odsto dijagnostikovanih demencija radi o degenerativnim promenama nervnog tkiva i da se takva stanja sreću kod Alchajmerove, vaskularne i demencije sa Levijemim telima, fronto-temporalne demencije, demencije u sklopu različitih oboljenja, dok ostali uzroci čine deset odsto.

Na pitanje da li se demencije mogu lečiti, dr Vidić kaže da se neke od njih, u zavisnosti od stadijuma bolesti, mogu lečiti zahvaljujući činjenici da je farmakološka industrija sintetizovala lekove koji usporavaju propadanje nervnih ćelija i pospešuju obnavljanje i stvaranje međuneuralnih veza.

„Delovanjem na neurotrasmiterske sisteme bolest se usporava, funkcionalnost obolelih dobrim delom rehabilituje, a terminalna faza bolesti odlaže“, istakla je dr Vidić i dodala da je za uspešnost lečenja demencije, pored odgovarajuće dijagnostike, neophodno preporučiti pravi lek, u pravo vreme i u pravoj dozi.

Rad sa članovima porodica, radi pomoći osobama koje neguju obolele od demencije, prepoznat je kao veoma važan i uspešno se sprovodi već četvrtu godinu u okviru Kabineta „Klub treće doba“ u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, gde zaposleni u radu sa pacijentima i članovima njihovih porodica sprovode resocijalizaciju.

Cilj je borba protiv usamljenosti i izolacije, očuvanje nezavisnosti koliko je to moguće, dostojanstva, umerene fizičke aktivnosti, druženja i komunikacije.

Pod pojmom „trećeg životnog doba“ podrazumeva se gerijatrijska populacija ljudi koji imaju više od 65 godina, a Svetska zdravstvena organizacija (SZO) napravila je kriterijume, pa se starijim osobama smatraju one koji imaju od 60 do 75 godina, starim one od 76 do 90 godina, a vrlo starim osobe koje imaju više od 90 godina.

U svetu i u našoj zemlji sve više raste broj starijih osoba, a starenje sa sobom ne nosi samo mudrost i životno iskustvo, već i poteškoće u smislu bolesti, usamljenosti i nemogućnosti samostalnog opsluživanja i funkcionisanja.

„Statistika govori da je Srbija među deset najstarijih zemalja na svetu, a trećina stanovništva ima više od 60 godina, po čemu se naša zemlja približava kritičnoj tački kada će broj osoba iznad 60 godina premašiti broj onih do 18 godina“, istakla je dr Vidić.

Izvor: Tanjug