Maziću ga, paziću ga i zvaću ga Đorđe

Foto: Mladen Sekulić

Apsolutno ne dolazi u obzir – rekla sam. Apsolutno. Ona je napravila „onu“ facu. Usta su se iskrivila, kao u tužnog pajaca, brada podrhtavala a oči napunile suzama. Onda je usledilo „ali, mama…“ Ništa ali mama, već smo pričale o tome, ne može i tačka. „Ali mamice, on je tako sladak…“ Znam da je sladak. I jeste sladak. Ali nije samo sladak. On piški i kaki i neko mora ozbiljno da vodi računa o njemu. „Ja ću da vodim računa o njemu, obećavam“, rekla je i opet me pogledala onako. Srce mi se steglo. Stvarno ću brinuti o njemu, mamice – ponovila je. Srećo, ti ne možeš da vodiš računa ni o sebi. Mogu, mama. Ok. Udahnula sam. Nije treptala. Nije disala. Samo dva Bambijeva oka uprta u mene. Bespomoćna sam. Ne mogu ništa da ti obećam, rekla sam. Ali, razmisliću.

Šta ću razmisliti, da mi je znati? Mislim, nije to igračka pa da je sutra vratim u radnju ili poklonim nekom. To je pas. Pravi pas. Jeste, sad je mali, sladak, šta ćemo sutra kad poraste. Ko zna koliko raste?

Ne raste puno, rekao je Vlada. To je terijer. Terijer? Ne dolazi u obzir, terijeri su živčani. Skaču kao na federe. A šta misliš o maltezeru? Neeee, oni imaju onu dugačku dlaku, linjaju se. A pekinezer? Malen je. Stalno bih se plašila da ću da ga nagazim. Labrador…? Rotvajler..? Lesi…? Vlado, ako sam ikada i pomislila da bih mogla da imam psa u kući – nisam mislila da držim tele. Daj nešto manje, da ide uz mene.

Znači primila si se, upitala je Gaga. Nisam. Jesi, vidim ti po faci. Ahahaha, znači i ti si legla na rudu. Nisam. Jesi, jesi… Nisam, samo sam rekla da ću razmisliti. Aha, kako da ne. Sećaš se, kad smo bile male, pa je tvoja mama rekla da će „razmisliti“…? Šta se posle desilo? U roku od dva meseca dovela si joj Vaškija, dve mačke, hrčka, ribice i patuljastog zeca. Jeste, sećam se.

Vaški… mica mala, kakva je on dobrica bio … Mogao si da mu radiš šta hoćeš, nikad nije ni zarežao… Spavao je kod mene u sobi, bože kako je smrdeo, al’ već je bilo kasno. Psi ne smrde, ispravi me Gaga. Neki od njih možda imaju specifičan miris, ali ne smrde. Dobro, Vaški je imao svoj specifičan miris zbog kog je mama htela da izludi, jednom ga je ubacila u kadu i okupala lenorom, češao se nedeljama posle toga, sećaš se…

Sećam se. Imala sam ribice. Pa papagaja. Pa patuljastog zeca koji je porastao na veličinu pudle. Pa mačku. Pa Vaškija. Ime dobio jer je bio pun buva kad smo ga našli. Baba ga zaprašila pepeinom, ali mu ime ostalo. I dan danas se češem kad ga pomenem.

A da joj ipak učinimo, upitao je Vlada. Mislim, nema brata, nema sestru, pa… Jeste, lakše mi je da kupim štene, nego da opet pravimo bebu. Pošteno, nema šta. Zbarili ste me na brzaka. Setite se toga kad ga budete šetali na minus deset, u šest ujutro. Može Skubi, predloži Beba. Mila, Skubi je doga, oni su ogromni. Ali mama… Ništa ali mama. Doga ne dolazi u obzir. A Snupi…? Snupi je slaaaaaadak.

Vlado, ti češ ga voditi napolje, rekla sam. I ti ćeš da čistiš za njim kad se upiški i to… I ti ćeš da vodaš po veterinarima. Hoću, rekao je. Neću da učestvujem u odgoju, rešila sam. Nemam ništa s tim. I nema da se penje na krevet, ni da ga hraniš iz ruke i sa stola. Važi, složio se. I potraži nešto malo, molim te, da ne smrdi i da se ne linja. Da je pametan i da sluša, da ne grize cipele, kablove, nameštaj, ništa. I da zna kad mu se kaže sedi, lezi, dođi, donesi.

Boja? Pa nemam pojma, beli su mi slađi. I da ima crnu njuškicu, i malene ušice. I repić. Nemoj molim te one bez repa. Dudo, prekide me. Molim? A kako bi bilo da, za početak, uzmemo jednog na baterije…?

Pišite Dudi na [email protected].