DUDA ALAPAČA: Skrivena kamera

Duda je u šoku. Bliži se Nova godina, a šef joj je umesto poklona uvalio novi aneks ugovor o radu u kojem piše da treba da radi tri puta više, da pristaje na sve moguće uslove rada – prekovremene, povremene i privremene, i sve to za manje para. I zzšta sad kad nema ni plan B, C, niti D, a jedva da se snalazi i u ovom A?!

Ovo je nemoguće, pomislila sam. Ne, ne, mora da se šale… „Ovo, ovo je skrivena kamera, je l’ da?“, upitala sam šefa. Aneks ugovora o radu koji sam dobila onako iznenada u petak popodne, i to pred sam kraj radnog vremena, i u kome je stajalo da se usled novonastale situacije i drugačije sistematizacije radnih mesta, opis mog posla proširio na dve strane A4 formata, a plata smanjila za trećinu, i sve to pred Novu godinu, nije mogao biti ništa drugo do neslana šala Velikog Brata.

Lepo je rekao čika-Darvin…
„Šalite se, je l’ da?“, ponovila sam pitanje, tražeći nekakav tračak nade u njegovim očima. Umesto odgovora, skrstio je ruke. Skupio usta. Stao u gard. „Situacija je kritična“, promumlao je. „Svi moramo da se prilagodimo“, tako nešto. Znači, nije šala. Pogledala sam ponovo u aneks. Datum u zaglavlju bio je star osam dana. Onih osam dana koji mi daju fore da se žalim na odluku. Dakle, potpiši ili kupi pinkle… Ali… Ali kako da potpišem…? Mislim, ko bi normalan pristao da radi tri puta više posla za skoro upola manje para…?! Onaj ko mora? Ko nema drugog izbora? Kome rata kredita dospeva svakog prvog u mesecu, a mašina za veš izdiše već nedeljama…? E taj ko mora, to jest ja, na kraju potpiše. Potpisala sam da radim sve, i što znam i što ne znam, da pristajem na sve moguće uslove rada, prekovremene, povremene i privremene. Potpisala sam kao da nisam uslovljena da potpišem i da nisam bila izložena pritisku bilo koje vrste. Potpisala sam da pristajem da ono što je nekada bilo neto sada bude bruto. I da neću potezati sud. Da neću koristiti radno vreme za svoje posebne potrebe. Jednom rečju, potpisala sam da sam budala. Idiot. Ili, ako ćemo lepše – prilagodila sam se jer sam neko bez plana B. Uostalom, i Darvin je rekao: „U prirodi ne opstaju ni najjači, ni najpametniji, već oni koji se na vreme prilagode situaciji.“

Bez drame
„Nisi valjda potpisala?“, kreštala je Gaga u slušalicu. „Jesam, naravno da jesam, šta sam drugo mogla?“ „Eeee, Dudili“, rekla je, „tolike si godine sprcala a da ništa nisi naučila. Aneksi, kakvi god da su, ne potpisuju se tek tako. U njima uvek stoji nešto što ne valja. Čak i oni u tvoju korist mora da imaju nekakvu začkoljicu koju previdiš, pa se posle pitaš šta mi bi… I nikako nije smeo da ti uvali aneks star osam dana. Znači da su igrali smišljeno.“ „Naravno da su igrali smišljeno“, brecnuh se, „sve su unapred organizovali. Da te stave u takvu poziciju da nemaš kud. Šta je trebalo? Kako sam mogla da izbegnem potpisivanje?“ „Hmmm“, zamislila se Gaga. „Lepo“, rekla je posle kraće pauze, „on ti da aneks, ti pogledaš, preneraziš se, i od šoka padneš u nesvest. Prostreš se po sred kancelarije koliko si duga. Odglumiš ludilo, aritmiju, gušenje, dođe hitna, odvedu te u stanju šoka, i nakon toga – paf! Otvoriš bolovanje do beskonačno. A kad si na bolovanju, ne mogu ti ništa, nema aneksa, nema ničega. Bruto ostaje bruto, neto – neto. A ne ovako – brutalno…“ Sve je to ok, pomislila sam. Gaga je u pravu. Ali to rade glumice. A ja baš i nemam talenta za dramaturgiju. Jeste, bila sam, stvarno sam bila i u stanju šoka, i srce mi je lupalo, i gušilo me nešto tu, ispod vrata, ne bih ni morala da foliram, ali to s padanjem i prostiranjem – nije mi palo na pamet. Nisam ja od onih koji mogu da misle pet koraka unapred. Ne umem, šta ću. I ukriznim situacijama koje zahtevaju plan B, C i D, ja jedva da se snalazim i u ovom jedinom planu A. Aaaaaaaaa…!

Plus i minus
I tako, novonastala situacija zahtevala je hitan sastanak kućnog saveta. Čim smo Bebu, kandidata za članstvo, uprkos otporu koji je pružala, okupali i smestili u krevet, nas dvoje pridruženih članova seli smo za sto. Ne za onaj u dnevnoj sobi koji je za opuštene teme i popodnevnu kafu, već pravac za trpezarijski, okrugli, za kojim su oduvek donošene sve odluke od krucijalnog značaja u ovoj kući. Aneks je stajao posred stola, da nas podseti na jedinu tačku dnevnog reda – ničim izazvanu oskudicu. Da, oskudica je pravareč. Nemaština bi već bila previše. Jer, nije baš da nećemo imati šta da jedemo zbog sramnog bruto-neto disbalansa, ali deficit u kućnom budžetu od par stotina evra učiniće da se stvari promene. „Plata moja, plus plata tvoja“, računao je Vlada. „Minus struja, minus vrtić, minus hrana… Minus rata za kredit“, dodadoh ja. „Ok, minus rata… Pa minus razno, jer okreni-obrni uvek se nađe nešto za pod razno. Minus hrana…“ „Ne, hranu smo već rekli… Jednako je…“ „Koliko?“, bila sam znatiželjna. „Čekaj, čekaj, nemoguće, mora da sam se negde zeznuo“, reče Vlada i krenu ispočetka. „Plata moja, plus plata tvoja, pa minus…“

Reorganizacija budžeta
Elem, sabirasmo se i oduzimasmo do plusminus pola tri. Kakogod da okreneš, ne ide. Ne možemo da se skrpimo ni pod tačkom razno. „Moramo da promenimo prioritete“, rekao je Vlada. „I da se odreknemo nekih stvari.“ „Kao na primer?“, upitah ja, gotovo sigurna da aludira na moja sitna zadovoljstva. „Pa evo, na primer, ti se odreci teretane, a ja odustajem od novog štampača.“ Ok, pomislila sam, pošteno, štampač nam nije preko potreban, a ja ionako zabušavam s vežbanjem u poslednje vreme. Ali, teretana, frizer, Vladine zanimacije – sve to ulazi u rashode pod stavkom razno. Da bi se kućni budžet zaista olakšao, potrebno je uvesti recesivne mere i povesti računa o tri najbitnije stavke – hrani, režijama i pratećem aksesoaru. Ali kako…?! „Manje ćemo jesti“, reče Vlada. „Molim…?! Ne dolazi u obzir“, rekoh, „hrana ostaje prioritet. Ako već ne letujem na egzotičnim destinacijama, ne zimujem na Alpima, nemam godišnju kartu za pozorišta i nisam viđeni gost po kafanama, onda barem mogu da jedem k’o čovek.“ „Dobro, složi se moj muž, ali i tu može malo da se uštine. Namenska kupovina u hipermarketima, akcijske cene, sniženja, odloženo plaćanje, čekovi, ovo, ono…“

Novi serijal Opstanka
Na kraju, imali smo savršen plan za uštedu, svako u svom resoru. Rezimirala sam: „Ja ću kupovati u hipermarketima, jednom mesečno, i to isključivo ciljano i po spisku. Nema više gluposti, grickalica, gaziranih sokova, tone slatkiša i tome slično. Hleb ću da mesim. Šta fali, ukusniji je od kupovnog, a i duže traje. Užinu ćemo na posao nositi od kuće, bajato pecivo po pekarama i nije bog zna šta. I nema bacanja hrane. Ima da se jede i boranija, i grašak i krompir paprikaš. Nema – ovo volim, ovo ne volim!“ Novi serijal Opstanka mogao je da počne! U ponedeljak sam ustala u pet. Umesila hleb. Spremila ručak. Kad sam došla s posla, trebalo je samo da ga podgrejem. U utorak smo ručali ono što je ostalo od ponedeljka, jedino sam obarila krompir, za prilog. U sredu sam pekla palačinke a i bili smo kod mojih na ručku. Taman kad sam pomislila kako su mere štednje za svega četiri dana dale primetne rezultate, u petak nam je, k’o za inat, crkla mašina za veš.

Pravo veta
Na vanrednoj sednici kućnog saveta, održanoj u kasnim večernjim satima, istog dana, raspravljalo se o prljavom vešu. „Jedno vreme ćeš morati da pereš na ruke“, rekao je Vlada. „Isplativije je, u svakom slučaju.“ Pa naravno, pomislila sam, lako je njemu da kaže, neće on kriviti kičmu nad kadom. „Bolje da odmah prekinem diskusiju“, rekla sam. „To tvoje o pranju na ruke, Vladimire, zavisi kako se uzme.“ „Kako to misliš?“, upitao je. „Struja plus prašak, plus što nemaš troškove amortizacije, održavanja filtera za vodu, uostalom kako su žene nekada pra…“ „Ne“, rekla sam, „ne i ne.“ „Ali ako mašina troši dvadeset kilovata…“, računao je Vlada. „Znam, znam, mašina troši struju, i prašak za mašinsko pranje, i omekšivač i one stvari protiv kamenca.“ „Ali?“, upitao je Vlada. „Ali nova žena troši mnogo više. Budeš li me koristio u te svrhe, brzo ćeš morati da tražiš drugu. Stoga ja, Duda, kao punopravni član ovog saveta ulažem pravo veta na svaki vid ručnog pranja u ovoj kući i time ovaj sastanak proglašavam završenim. Osim, naravno, ako Darvin ne želi nešto da doda…?“