Samo da šetam od prstiju tvojih do usana…

Foto: Mladen Sekulić

Kako guraš, pita me Gaga, nakon što sam prošle srede, po ko zna koji put – rešila da ostavim pušenje. Apsolutno sam sjajno, rekla sam. Odradila sam sve moguće – pobacala duvan, sklonila piksle, upaljače, šibice, oprala kosu, garderobu, zarekla se u sve na svetu da nikad više neću…

Mislim, helou, prsti su mi žuti, kosa i odeća mi smrde, koža mi je blago ušlogirana, imam podočnjake do kolena, kašljem kao magarac, u plućima mi nešto čudno pišti, u stanju sam da ispustim dušu pešice do drugog sprata, kondicija mi je ravna nuli, ukuse i mirise sve teže raspoznajem a ni Vlada ne umire od želje da me poljubi ujutro… Apsolutno sam fantastično, i uopšte ne kriziram. To što mi u naletu očaja dođe da popušim i ovu nogu od stola – apsolutno je normalno u periodu odvikavanja.

Dobro sam, govorim sebi. Ponavljam afirmacije do sto i nazad. Ja sam dobro. Moram da izdržim. Sve je to normalno. I to što mi je čas vruće, čas hladno i što ne znam šta bih s rukama, i što mi se na momente manta, plače, a pritisak pada ispod pedeset, i što sam nervozna kao pas, i što se noću budim barem pet puta, i što bih prodala rođenu majku za dva dima – sve je to normalno i to će proći. To što terorišem sve u krugu od petsto metara, što sam se juče tri puta izdrala na Vladu, i što živčanim i zbog najmanje sitnice – i to je ok, i to će proći. A kad prođe – ostaću ganc nova ja, mirisne kose, belih zuba, svežeg daha, kože kao bebina guza…

Treba li ti šta, pita me Vlada. Neke žvake ili nikotinski flasteri, kapi, bilo šta što bi olakšalo…? Ne treba. Ja sam jaka i ja to mogu. Nisi ni svestan kakav ti je žena karakter. Ali ako baš pitaš, dobro bi došle neke tablete da drmnem overdoz pa da spavam jedno pola godine, dok i poslednji trag nikotina ne nestane iz mene.

I nisi nimalo depresivna, pita me Gaga. Ma kakvi. Hiper sam, po ceo dan samo nešto jurcam okolo, super mi je, majke mi. Čudi me, primećuje Gaga. Obično kad se skineš s cigareta – zarozaš se k’o čarapa. Nisi ni za šta i nije ti ni do čega. Stvarno? Nisam imala pojma. Ja sam super. Super sam. Da. Dobro. Mislim, super. Mi – nepušači – smo super.

Moj nepušački staž traje već cela dva dana, sedam sati i trinaest minuta. Za to vreme imala sam tristotinečetrdesetidve krize, odnosno momente u kojima sam poželela da zapalim.

Prvo, ujutro uz kafu, zatim u kolima, dok sam vozila na posao, na poslu u nekoliko navrata, naročito kad je kafa ponovo došla na red. Onda pre ručka, posle ručka, pre serije, tokom serije, za vreme reklama, pre spavanja a čini mi se i tokom spavanja. Svaki put sam ustajala i pila par gutljaja mlake vode. Kažu da tako prestaje želja za cigaretom. To da li prestaje, ne mogu da tvrdim, ali znam da sam za ova dva dana pročistila bubrege kao nikada do sad.

Treći dan. Nisam je zapalila. Bravo ja. Najjača sam. Najbolja. Jupiiiii…!!! Ne pada mi na pamet da ikada više uzmem to zlo u ruke. Da sam znala da je tako lako – ostavila bi’ je stotinu puta do sada. Slobodna sam. Konačno sam slobodna. Ne ovisim o nikotinu. Daleko sam od toga da mi dim cigarete smeta, i dalje ga krišom njušim kad osetim u blizini, i dalje imam napade želje u kojima bih, čini mi se, olizala pikslu i žvakala pikavce – ali, sve u svemu, ok sam.

Duvan je moja ružna prošlost. Loša veza iz koje sam izašla. Ostavila sam ga, objavila sam na Fejsu. I vrlo sam ponosna na sebe zbog toga. Čestitke primam radnim danima od nula do dvadeset četiri. „Kao nikotin, ti još tečeš mojim venama…“ – svira radio. Samo Nata i ja znamo kako nam je.

Uuuuh, uzdišem. Šta je, opet frka – pita Vlada. Ma ne, brate, pogodila me pesma.

Pišite Dudi na [email protected].