Kači me na pablik momentalno

Foto: Mladen Sekulić

Ko ti je ova grozna pored Vlade, upitala je Gaga, prebirajuci neke slike po mom laptopu. Koja…? Ova. Ta…? Pa, ja. Ti…? Nemoguće..?! Ma, daaaaaj… Ček da vidim… Pazi kad jesi ti… Pa, dobro, šalila sam se… Nisi se šalila. Nisam. Ali, mislim, šta sad, uopšte ne ličiš na sebe – pokušala je da se izvadi. Ne ljutiš se valjda, a..?

Ne ljutim se. Odavno nisam u ljubavi s fotoaparatima. Moje su slike sakrivene s vremenske linije, uglavnom. Ne tagujem se. I ne volim da se slikam. Izbegavam kad god mogu. Zašto? Pa valjda zato što nisam fotogenična. Ispadnem loše. Ružno. Ljudi se prosto iznenade kad me vide u prirodi. Tako je. Stvarno je tako. Ta averzija se proteže još od najranijeg detinjstva iz doba onih starinskih aparata, lajki, polaroida…

Kao, rođendan je, nas petnaest smo tu i ‘ajde sad svi da sednemo, pa će tata da nas slika. I onda svi ispadnu lepo, samo ja – bože me sačuvaj, k’o da sam progutala motku. Ili svi celi, a samo meni fali pola glave, ruka, noga… Nema nijedne slike da valjam.

Ustvari – lažem. Ima. Ispala sam fenomenalno kad sam se jednom slikala za pasoš. Ijao kako sam dobro ispala, ama, znaš ono – sve sam se sama sebi divila. Nosila sam tu jednu svoju sličicu godinama u novčaniku, krišom. Ali avaj – svaki put kad sam prelazila granicu, carinici su me sažaljivo gledali. Kao „sirota, eto kako je izgledala pre samo godinu dana, a vidi je sad… ko zna, možda je neka boleština… al’ mlada je, izvući će se…“

I zato ne volim da gledam slike, ni tuđe, ni svoje. Eto, jednom odem kod Danice, sestre od strica, nismo se videle sto godina, pitam je šta ima novo, kad ona meni iznese tovar albuma. Evo, to je novo, sedi pa gledaj. Oči su mi ispale. A samo što ne zaspim od dosade. Mislim, kakva je zanimacija pregledati tri kutije od cipela pune slika, na kojima znaš samo jednu osobu, i to po sećanju…?

Taman kad sam mislila da je gotovo – kad eto ti nje – da mi pusti dvd sa svadbe… E tu mi je došlo da odlepim…! Četiri i po sata „urnebesnog provoda“, snimak koji treska levo desno, uz „šaljive“ komentare njenog devera, doskočice, sat vremena se ide po mladu, pa dok je izvedu, odvedu, pa onda čitav splet narodnih igara ispred njene zgrade, pa opština, pa restoran, ama, divan jedan amaterski rad, nema šta, sve sam krišom premotavala da me ne vidi.

Mislim, sve bi to bilo super da nisam morala i nju da slušam. Trudila se da mi objasni, valjda nije skapirala da me ne zanima. „evo, to je njegova mama, e sad je ona ustala. E, a sad će torta. Vidi, vidi, ovo je kad se spremamo za čestitanje. Ispričaj, Gorane, kako se napio onaj tvoj stric. Ne, ti ispričaj, ti bolje pričaš. Ma daj, ti pričaj ti si bio s njim, slušaj Dudo, molim te, ovako nešto u životu nisi čula…“

Uglavnom, snimke venčanja bi trebalo zakonom ograničiti na maks pola sata. Sve preko toga je – teško mučenje. Čak i glavnim glumcima, a kamoli nama jadnicima što smo u publici.

Stvarno ne kapiram ljude koji sve i jedan minut svog života moraju uslikati, snimiti i po potrebi okačiti na jednu od društvenih mreža. Kao – ok, upravo smo saznali da je Danica u drugom stanju, ali to nam nije dovoljno te ćete putem Fejsbuka, Tvitera, a povremeno i Instagrama biti uredno obaveštavani – koliko grama čokolade je upravo pojela, da li je i koliko često tera na povraćanje i kojim intenzitetom buduća mama dobija na težini. Molim vas, obavestite me o terminu porođaja, želim da se na vreme izlogujem.

Kada smo to, zaboga, počeli tako masovno zuriti u displeje kojekakvih kamera, mobtela, tableta…? Kao, ako ne postavim na fejs – nije se ni desilo? Niko više ne koristi opciju „ograničeno, bliski prijatelji, samo ja, ručno“. Sve ide odma’ na pablik.

Šta radiš to, pitam Vladu. Slikam te. Što? Onako. Nemoj. Kakva si ti baba neviđena…? Jeste, slikaš me pa ćeš posle da me ucenjuješ s tim fotkama. Pa šta? Pa ništa. Al’ nemoj. Što? Nemoj. Nisam se našminkala, vidi u čemu sam, nisam ništa… Oooo, kako sam grozno ispala… Trepnula sam, briši to odma’… Da vidim te druge… Ko ti je ova opasna plavuša pored tebe? Kako ko je…? Pa ti, ludo jedna. Aha, jeste… Pazi kad sam stvarno ja. Kači to na fejs odma. Prijatelji ili…? Kakvi crni prijatelji, ova ide na pablik momentalno.

Pišite Dudi na [email protected].