DUDA ALAPAČA: Rešenje od 80 kvadrata

Duda je smislila kako da se izvuku iz krize dok narod još ima para. Prodaće stan i napraviće ućicu – imaće svoje parče travice i uživaće u ličnoj hladovini. Još samo da pronađu keš-kupca…

Ležala sam tako u krevetu i zureći u plafon, tražila nekakvo rešenje. Nije mi smetalo što Vlada hrče, ni što svaki čas povlači jorgan na svoju stranu. Moj muž je nakon jednog piva i tri sarme, preostale od ručka, spavao čvrstim snom. Baš ga briga, pomislila sam. Taj se ne potresa zbog računa za struju, najavljenog poskupljenja osnovnih životnih namirnica, inflacije i sličnih gluposti. On spava, dok ja u tri ujutro mozgam kako da nas izvučem iz krize.

Kuckala sam Gagi sms: Pristao je! Prodajemo stan i kupujemo kuću

Tajm iz mani
“Ustani, Vlado”, rekla sam i prodrmala ga. “Znam šta ćemo”, verglala sam. “Sve sam smislila, ajde ustaj, vri voda.” “Aaaa, šta…”, promumlao je i okrenuo se na stranu. “Ništa ’šta’, nego dig’ se”, bila sam uporna. Pogledao je u sat. “Nema ni sedam.” “Znam”, rekla sam. “Ali nema više vremena za čekanje. Tajm iz mani. Ustaj, ’ajde, na noge lagane, jen’-dva, jen’-dva…! Lepo prodamo ovaj stan, dok narod još ima para da kupuje. Onda napravimo kućicu, ne mora veliku, podrum, prizemlje, potkrovlje, osamdeset kvadrata u osnovi, nama je to dosta. Danas je građevinski materijal jeftiniji nego ikada. Ko se sad snađe – snašao se za sva vremena. Šta bi nam falilo? Ti, ja, Beba, dvorištance, naša kućica, onda bi mogao da uzmeš i to tvoje kuče i sve…” Sama pomisao na njegovog ličnog ljubimca, rotvajlera, šarplaninca, nemačkog ovčara ili tako neku sličnu kereću kategoriju, terala ga je da priča, čak i u sedam ujutro. “Misliš?”, upitao je. “Onda bih mogao da uzmem i mužjaka i ženku, da imamo odgajivačnicu…?” “Što da ne”, potvrdila sam. Ako ne padne na ovu priču, neće ni na šta, pomislila sam.

Kućica slobodica
Vlada ne mari mnogo za život u kući. Ni za život u stanu. Svako mesto na koje može da se ubudži trosed, njemu je dom. On ne zna kako je lepo kad imaš svoje dvorište, i svoje parče travice, ruže, ogradu da je šišaš. On ne mari za to što si, kad imaš kuću, šest meseci godišnje u stvari napolju i uživaš u svojoj ličnoj hladovini. Ni što možeš da pustiš decu da se igraju do mile volje, bez straha da će da istrče na ulicu. I što veš mnogo lepše miriše kada se suši napolju, na štriku, nego kad ga isprebacuješ preko svih mogućih vrata u stanu. Ali zato zna da je jedini razlog zbog kog nemamo psa to što živimo u stanu, i da bi, u slučaju da mi se pojavi s četvoronožnim prijateljem na vratima, momentalno ostao bez najvažnijeg životnog saputnika, to jest mene. Elem, nije mu trebalo mnogo da skapira da sam spremna da delim svoj životni prostor sa ljubimcem veličine mamuta, isključivo ukoliko se taj isti životni prostor nađe na minimum deset ari placa, uknjižen, u široj gradskoj zoni i sa svim potrebnim priključcima za struju, vodu i naročito – telefon. Pola sata kasnije, kuckala sam Gagi sms. “Pristao je!”, napisala sam. “Legao na rudu. Ali morala sam da obećam celo životinjsko carstvo, Džordž Orvel da mi pozavidi. Al’ nema veze, bitno je da ću još danas da oglasim stan po agencijama.” “Bravo, Dudili!”, uzvratila je Gaga. I ja ću da pustim buvu, al’ ako ti dovedem kupca, ima da se istreseš za proviziju. Jedan, dva posto, malo li je na ovu krizu?”

Svetu se ne može ugoditi
I tako, malo-pomalo, počeše kupci da se javljaju. Preko agencija, preko poznanika, malo-malo, pa eto ti nekog. Nevolja je bila ta što sam stalno morala da držim sve pod konac, jer ne ide da neko dođe da pazari stan, a ja ga dočekam sa silom prljavih tanjira u sudoperi. “Kakve veze ima?”, bunio se Vlada. “Pa oni gledaju kakav je stan, šta njih briga jesmo li mi raspremili krevete?” “Ima veze, kako nema?!”, odbrusih mu. “I mi kad smo tražili stan, nismo hteli ni da uđemo u one brloge”, sećaš se. “Ovako, kad uđu pa vide kako je sve na svom mestu, pomisliće: E, baš smo ovako nešto tražili!” „Ali kod nas je samo sad sve na svom mestu”, bio je uporan Vlada, “za dva sata biće opet lom.” “Neka će, ali pre toga, možda se neko i prevari pa kupi. I prestani da mi drobiš, nego skloni one čarape ispod lavaboa…” Nakon nedelju, dve entuzijazam je počeo da popušta. Dolazili su kupci, gledali stan, zavirivali u svako ćoše, domunđavali se s agentima za nekretnine, razmenjivali značajne poglede, tajne signale, i odlazili. Zalud smo se trudili da budemo srdačni, da ostavimo što bolji utisak, zalud smo ih nudili kafom, i da posede, da natenane pogledaju – oni bi uvek nalazili neku zamerku. Te kuhinja je premala, nema prirodnu ventilaciju, pa nema dovoljno svetla, sunce je samo do podne, a i prizemlje je, a u kupatilu ima neka fleka na plafonu, nije valjda procurelo od komšije i sve tako neke fele.

Sreća nam se osmehnula…
“Iz kuhinje da izbaciš dva elementa pod hitno”, rekla sam Vladi. “Ako misliš da prodamo stan, kuhinja mora da izgleda veća.” “Da nećeš i zidove da porušim?”, rugao se moj muž. “Nemoj, ali možda bi mogao da prekrečiš onu fleku u kupatilu. Izgleda da stvarno curi od komšije. I nema više razgledanja stana u dva popodne, sunce onda pređe na onu stranu i stvarno izgleda tamnije. Od sad samo uveče.” Neka kaže da radimo, ne mogu ni ja svaki čas da izlazim s posla. Još će i ove iz kancelarije početi da mi traže proviziju. Sledećeg dana, sreća nam se osmehnula. “Imamo ozbiljnog kupca”, rekla je agentica. “Žena je puna k’o brod, sama, s dvoje dece, raspored joj odgovara, ako bismo mogli da navratimo predveče, oko osam, ako nije kasno.” Ma kakvi kasno, mislim se, ako će da kapariše, može i u ponoć da dođe. I krevet ima da joj ustupim ako treba. “Vladimire”, rekla sam s vrata, “uzimaj usisivač u ruke, žena samo što nije stigla!” “Zar opet?”, prenemagao se. “Ne može čovek ni jedno poluvreme da odgleda pošteno.” “Ćuti, ako ga sad prodamo, ima bioskopsko platno da ti razapnem u dvorištu. U našem dvorištancetu, Vlado, sećaš se. Ti, ja, Beba, danas-sutra i Bebina beba, kuce, mace, sve… Ajde, brže to malo, šta se razvlačiš s tim tepihom… Sve ja moram…”

Keš-kandidat
Nakon sat vremena, bili smo u goloj vodi, ali kuća je blistala kao retko kad pre toga. Svaka stvar je bila na svom mestu, cipele uredno složene, kaputi i jakne na vešalicama, čak sam uspela i prašinu sa slika da manem. “Auh, crk’o sam”, kukao je Vlada. “Znam, ali ne brini, imam neki osećaj, ova će da se upeca”, bodrila sam ga. “Daj samo da pomerimo ovaj sto malčice levo, soba o’ma izgleda veća, je l’ da? I znaš šta, skini taj džemper. Kad nas vide ovako natrontane, ima da pomisle kako se smrzavamo. Em smo na prizemlju, em severna strana.” “Pa i smrzavamo se, Dudo”, priznade moj muž. “Znam, ali to ne treba oni da znaju. I nama su, kad smo kupovali, rekli sve najbolje”, sećaš se. “Da je sve super, da je stan svetao, suv, da ima podno grejanje, toplu vodu non-stop… Da l’ bi ga kupili da smo znali da vuče odozdo?” Vlada odmahnu glavom. “Eto vidiš. Zato skidaj taj džemper, raskomoti se, blago meni, glumi tropske krajeve, a oni kad uđu spolja, sa minus deset, neće ni primetiti da malo vuče odozdo. Idem da kupim kafu, nemamo ni zrna, a ti zađi po ćoškovima, da nismo šta zaboravili.” “O, kakva slučajnost”, reče agentica kad smo se srele ispred ulaza. “A ja baš pošla po kafu.” “Ovo je gospođa Antonijević.” “Duda, drago mi je.” “Kao što vidite, zgrada je sasvim očuvana”, pokaza agentica. Bogami se i Antonijevićka dobro drži, pomislih. U dugačkoj bundi, sa šubarom, onako sva fina i na note, bila je idealan kandidat za keš-kupca. Takve ne kupuju na kredit.

Neslavni epilog
“Ovo bi moglo da upali”, šapnu mi agentica, dok je gospoja pričala na mobilni. “Već dugo traži stan, iscrpljena je i sita je kojekakvih udžerica, a vaš je onako, baš po njenoj meri. Ako pristane, već sutra možemo da napravimo predugovor.” Juhuhu, poradovah se u sebi. Eto nas, ako bog da, na proleće u našoj novoj kućici! “Evo, tu smo”, rekoh i pozvonih. “Vrata su, znate, od čiste hrastovine. Bravu smo menjali, tri cilindra. Mada, ovo je fin kraj, nema tu nikakvih problema, dobar komšiluk, sve porodičan svet.” “Je l’ ima nekog u kući?”, upita agentica. “Da, da, moj muž je tu”, rekoh. “Verovatno je u spavaćoj sobi, pa ne čuje, veliki stan, šta ćete…” Antonijevićka krenu da cupka. To ne valja, pomislih i legoh na zvono. Ne vredi. Jedva nađoh ključ na dnu torbe. Konačno, pomislih s olakšanjem. “Izvoliteee….” Agentica uđe prva, Antonijevićka za njom. “Nemojte da se izu…”, rekoh, ali njih dve već su stigle do dnevne. Dragi bože, stezala sam palčeve, molim te, samo da ovo upali, molim te, molim te, molim te… U dnevnoj nešto zalomata i Antonijevićka vrisnu. Buba, pomislih i požurih u sobu. A još sam mu rekla da pogleda u svaki ćošak! Mora da je ušla s terase. “Znate, bili su ovi za derati…”, zaustih… “Crni Vladimire, šta radiš tu u gaćama..?!”