Prodajem rebro, malo korišćeno. U potpisu Adam.

Foto: Mladen Sekulić

Ostavljam tvog tatu, rekla je moja mama. Razvodim se, Dudo, ne mogu više očima da ga gledam. Je l’ te prevario, upitala sam. Nije, u skorije vreme. Bar ne da ja znam. Jesi ti njega? Nisam. Pa šta je onda zaboga? Ne znam, rekla je i slegla ramenima. Ne znam. Dojadio mi je i on, i njegovo večito prenemaganje, i svaka prava i umišljena boljka koju je preležao za ovih trideset i sedam godina, i nizak pritisak i povišen holesterol i balota subotom i tombola nedeljom, i njegov pasulj sa suvim rebrima i leskovačka mućkalica, smučilo mi se – ne mogu više .

Ne mogu više…? Smučilo mi se…? Je li to sve što na kraju ostaje…? Šta se desilo s onim ‘’ u dobru i u zlu, dok nas smrt ne rastavi, u zdravlju i u…’’ Mislim, ako su rođene majke počele da nam se razvode pod stare dane, pa čemu onda mi treba da se nadamo? Nije fer, Adame, vraćam ti rebro, nismo se tako dogovorili…

Svašta je preživeo taj naš brak, i svega se nagladala ona kuća u Dubrovačkoj – uzdahnu mama. Znaš da sam htela da se razvedem još kad si se ti rodila. To nam je bila prva kriza. Tačno je, kad dođe beba, sve se okrene naopačke, žena zapostavi muža, sve se najednom vrti oko deteta. Ali preživeli smo nekako. Kasnije sam htela da se vratim kod mojih, kad je on ostao bez posla. Nije bilo lako. U to vreme se od muža i te kako očekivalo da izdržava porodicu. Udaljili smo se. Otuđili. Prestali da razgovaramo. Kada je nakon dve godine konačno našao posao, baba Nada je umrla, deda ostao sam, razboleo se, trebalo ga je paziti, pomagati, plaćati lečenje, odlazak u banje. Nismo mogli nadavati za lekove, rekla je. Više nisam znala o kome više brinem, o tebi koja si bila mala, tri godine tek, ili o dedi koji je gazio sedamdesetu. Tvoj otac, radi, nikad ga nema, stalno na nekom putu, terenu…

Sećam se jednom, bolesna ti, bolestan deda. Temperatura. Ja trčim od jednog do drugog i samo menjam obloge. Taman tebe smirim, kad on zapomaže, zove. Na kraju sednem na sred sobe i počnem da plačem. Sećaš se kad si mu bacila zube u kantu…? Ne sećaš se, kako i bi – bila si mala. Celu kuću smo prevrnuli da ih nađemo, al’ zuba nema i bog. Pasirala sam jabuke i tebi i dedi. Ti si imala četiri zuba, deda, bog da mu dušu prosti, samo jedan.

Taman kad smo se navikli na taj život u zajednici – deda je umro. Nedostajao mi je, matoro gunđalo. Nisam više imala s kim da progovorim u toj kući. Onda se tata naprasno razboleo. Odnosno počeo da poboljeva od svih mogućih bolesti, pomalo. Tek koliko da ne prestanem da brinem. Ništa mu nije bilo, da ti ja kažem, samo je skretao pažnju na sebe, plašio se da ga ne zapostavim… Kao da je meni bilo potaman? Kao da meni nije falila pažnja? Nežnost? Ljubav…? Kako to da mene nikada ništa nije zabolelo za sve ove godine? Nije imalo kad da me boli. Nisam imala vremena da stanem pa da bolujem… Mnogo je toga trebalo da se završi.

Selidba… Kad se samo setim… Ja, guska, natežem se sa majstorima da nam iznesu onu regalčinu, a tvoj otac leži po sred dnevne sobe i kuka kako mu nije dobro. Ne volim ni da se se prisećam. Kad god mi je trebao, njemu nije bilo dobro. Zašto mene niko nikada nije pitao kako mi je…?
Kako mi je bilo onda kada se spanđao s onom Verom s posla…? Kako sam se osećala kada je poverenje koje smo godinama gradili – zbrisano za jedan jedini dan? Kako je bilo pomiriti se s njim i sa sudbinom i preći preko svega…? Kako mi je bilo posle, kad si se ti udala i otišla od kuće…? Kada smo opet ostali sami, on i ja…?

Mama, prekidoh je… Mama, kad već pominješ – trebala bi’ i ja da krenem. Vlada me čeka. A i tata će skoro da se vrati. Ne nateži se više, skuvajte kafu, sedite, pričajte. Niste deca, mama, šta ja da ti pričam. Odmahnula je glavom. Šta je sad..? Kafa, rekla je. Ne dolazi u obzir. Više ni kafu ne možemo da popijemo k’o ljudi. Kaže ‘’nije dobra za pritisak’’. Dole, kod Steve, pije i rakiju, a sa mnom neće ni čašu vode.

Ulazim u kuću sva smorena i nikakva. Majka me u poslednje vreme baš iscrpljuje. Valjda je došlo vreme da mi vrati za sve one neprospavane noći… Vidi, kaže mi Vlada. Šta..? Vidi kakva sam dobra rebra našao na pijaci, taman sutra da pristaviš jedan dobar pasulj. Pasulj…? Nema šanse. Apsolutno nema šanse. Zašto, ali vidi kakva su, šarena, nisu ni masna….? Ne može, kažem. Nije dobro za pritisak.

Pišite Dudi na [email protected].