It’s Complicated!

Foto: Aleksandra & Branislav Coka Ostojić

Dugo sam mislila da je razlog mog ulaska u neprekidni niz komplikovanih ljubavnih veza brak mojih roditelja, koji sam kao model partnerskog odnosa ponela iz porodice. Jer, kažu da obično roditeljski odnos, u kome rastemo, prihvatimo kao model ljubavnih odnosa, kakve kasnije forimiramo. A onda mi je jednog dana, nakon mnogo lupanja glave o zid, sinulo! Pa, čekaj, kako to da sam imala sasvim jednostavne ljubavne veze, koje su imale svoj normalan početak, razvoj (i kraj), kojima sam poprilično dobro upravljala i vodila ih u pravcu koji želim, sve do određenog trenutka?! I opet, klik!

Bio je to trenutak kada sam napunila trideset godina i odlučila da se udam. Odabrala idealnog muškarca, kako sam mislila da muž treba da izgleda, čime da se bavi i šta od imovine da poseduje. A on, ni blizu onoga što sam ja zamislila da bi on trebalo da bude, sem spoljnih obeležja! Emotivni invalid, bez sposobnosti da prihvati i pruži ljubav.

Suština je da on nije bio moj autentični izbor, koji sam napravila iz istinskih potreba i afiniteta već nekih umišljenih, idealizovanih, pod uticajem Pepeljuge i romantičnih Holivudskih komedija, kojima sam bila zadojena od malih nogu.

Ušla sam u vezu, kao da sam zaigrala u filmu, a ulogu nisam uvežbala. Od tog trenutka, više nisam bila svoja, već neko drugi. I kao takva, nekim čudom, izgubila sve veštine normalnog ponašanja u vezi koje sam do tada posedovala.

Da sam ja bila ja, kao što sam nekada bila, ta veza bi trajala najviše tri meseca, tačno onoliko koliko mi je prijala, dok sam se dobro u njoj osećala. Ali pošto ja nisam bila ja već neka druga, za koju sam mislila da ja treba da budem, da bih ostvarila odnos za sva vremena, umesto u brak, ušla sam u emotivno bolni odnos, iz koga sam uspela da izađem tek nakon četiri mučne godine, a oporavljala se još celu deceniju.

Od tada pa nadalje svi moji ljubavni odnosi postali su komplikovani. Oko sebe sam podigla zid koji niko nije mogao da preskoči, samo iz razloga da ne budem opet povređena, ali tu priču već znate.

I nisu krivi moji roditelji, koji sasvim lepo i jednostavno žive zajedno već pola veka, već emotivna trauma koja je obeležila značajan deo mog emotivnog života. Uzrokovala je rađanjem mnogih strahova, koji su me blokirali i sprečavali da ostvarim zadovoljavaljući ljubavni odnos.

S druge strane, kako kaže moja prijateljica Dušica, i muškarci imaju svoje koncepte, dosta obrađene u svetlu pornografske stvarnosti, ali suštinska činjenica je da žene i muškarci odrastaju na nedodirljivim uzorima.

Mi se od najranijeg detinjstva trujemo bajkama o princu na belom i romantičnim komedijama, a oni video igricama i Warcraftom. Ti svetovi nemaju dodirnih tačaka. Sudaramo se, bez znanja kako da spustimo gard, približimo se i prihvatimo jedni druge kakvi jesmo, a ne kakvi bi želeli da budemo.

Tako je to kad nešto zacrtamo sebi u glavi i postavimo očekivanja, koja niti su realna, niti u skladu sa našim autentičnim potrebama. I nije ljubav ono što stvara bol već naša očekivanja koja dovode do frustracija, razočaranja i promene odnosa.

Idealizujemo modele željenog partnera i kad se okrenemo, shvatimo da čovek u koga smo se zaljubile, više nije isti. A on nikada nije ni bio takav, nego smo mi same oživele zamišljeni ideal, kreiran u našim glavama pod raznoraznim uticajima, svesnim i nesvesnim.

Sve je u životu jednostavno, ali smo svi mi skloni da sami komplikujemo stvari i odnose u koje ulazimo, bez obzira da l’ bili poslovni, prijateljski ili ljubavni. Pre svega jer se plašimo da budemo ono što jesmo. Mislimo da nismo dovoljno dobri. Glumatamo, pravimo se da smo neko drugi, stavljamo masku na lice čim se ukaže prilika da uđemo u bilo kakav ozbiljniji i bliski odnos. U strahu od novog i nepoznatog, zauzimamo gard, misleći da ćemo se tako zaštititi da ne budemo povređeni.

Zaboravljamo da još niko nije ušao kroz zatvorena vrata i da Kupidonova strela ne može da probije oklop ako ga mi sami prethodno ne skinemo. Energija koju emitujemo je ona koja nam se vraća.

Postoji jedna stvar koju obično previđamo kada se radi o ljubavi. Primanje ljubavi je mnogo više zastrašujuće u odnosu na davanje. Mnogo lakše zavolimo nego što dopuštamo sebi da prihvatimo ljubav i pustimo nekog u naš život.

Koliko puta ste bili u prilici da se prepustite nečijoj ljubavi, a niste, nego ste ga čak i odgurnuli od sebe? Koliko god mi pričali da silno želimo da budemo voljeni, mnogo više se plašimo toga. Teško nam je da se otvorimo pred ljubavlju, pustimo je da uđe i ovlada našim bićem. Teško nam je da poverujemo u tuđa osećanja kad ni svojima ne verujemo. Ali ako hoćemo da budemo voljeni, moramo najpre da volimo. Ili je ono prvo?! Više ni sama ne znam. Suviše je komplikovano, zar ne? 🙂

Upravo iz tog razloga, odlučila sam da počnem da organizujem radionice, u formi tematskih diskusija, na kojima ćemo zajedno, opušteno i otvoreno da pričamo o temama, koje inače obrađujem kroz svoje kolumne, muško-ženskim odnosima i objektivno diskutujemo o stvarima koje život znače. Pritom se rasteretimo, rešimo po koju dilemu, nešto novo naučimo, družimo i dobro zabavimo. Grupni rad je čudesan. Svi smo mi društvena bića i kad poteku različite energije, razni delovi našeg bića, potisnuti i sasvim nevidljivi našem umu, počnu da reaguju.

Prvi susret biće organizovan u četvrtak, 17. oktobra, u Ustanovi kulture Parobrod, Kapetan Mišina 6a (ugao sa Jevremovom), sa početkom u 18.00 časova, upravo na temu IT’S COMPLICATED!

Dobro poznati termin i situacija kroz koju smo, bez dvojbe, sve prošle, ali i dalje nismo sigurne da li je do nas, naših izbora partnera ili neke više sile.

Pozivam vas da dođete da prodiskutujemo na ovu temu, zbog koje se neprestano vrtimo u krug i zajedno potrudimo da razrešimo dileme i nađemo zadovoljavajuće odgovore. Više očiju, više vidi. Razmenimo iskustva, steknimo nove uvide ili veštine koje ćemo moći da koristimo u svakodnevnom životu.

Postoje stvari o kojima se retko priča, čak i sa najboljim prijateljicama. Ne zato što ne bismo htele ili smele već, jednostavno, ne nađe se vremena ili pravog trenutka. Ponekad je potrebno da se odmaknemo, da bismo jasnije videli prizor ili situaciju u kojoj smo, pa čak i sebe. Zato nam podrška ljudi sa strane može biti dragocena i dati osećaj da nismo sami i da možemo da učimo jedni od drugih.

Sve informacije o radionici možete naći na Facebook stranici IZ ŽANINOG UGLA ili me kontaktirajte mejlom na adresu [email protected].

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.