10 x beba

Čim rodi dete, život se ženi promeni iz korena, naročito ako ima karijeru i mnogo obaveza, jer sve postaje mnogo teže i komplikovanije. A zamislite uspešnu poslovnu ženu koja ima desetoro dece… Zvuči neverovatno, ali moguće je!

Žene koje se stalno žale da nemaju vremena, da su premorene, da jedva uspevaju da usklade kuću i posao, trebalo bi da upoznaju Nevenu Janković Radaković. Nevena sve stiže, a ima desetoro dece i radi kao reditelj u informativnom programu Radio Televizije Vojvodina, direktorka je prvog privatnog pozorišta Vesela kornjača, koje već 21 godinu ima malu i veliku publiku, scenarista je i reditelj manifestacije Raspustilište.  „Moj svet su deca – i privatno i poslovno“, kaže Nevena.

L&Z: Da li ste i pre nego što ste postali majka želeli da imate mnogo dece ili se ta želja rađala sa svakim detetom?
Nevena: Moji roditelji potiču iz višečlanih porodica, pa možda zato i nije slučajno što imam više dece. Nekada je to bilo normalno, a danas je veoma neobično imati više od dvoje, troje dece. Kada kažem da ih imam desetoro, svi misle da se šalim. Ne veruju mi ni kada drugi put potvrdim. Navikla sam na začuđen izraz njihovih lica kada shvate da sam iskrena, a meni je smešno, jer unapred znam reakciju.

L&Z: Šta vas ljudi najčešće pitaju?
Nevena: Kada su me sretali na ulici, okruženu decom, bili su ubeđeni da sam domaćica, a onda bi se šokirali podatkom da sam zaposlena, pa još u radio-televiziji, pa još da imam dva fakulteta, da imamo pozorište… Onda vide da „normalno“ izgledam, kažu da se ne razlikujem od njih, a ja posle razmišljam – sigurno očekuju da puzim ili idem četvoronoške. Pitaju koliko nam dnevno treba hleba, da li nam je država poklonila kuću…

L&Z: Kako se u ulozi desetostrukog tate snalazi vaš suprug?
Nevena: U svakoj situaciji svi učestvujemo u razgovoru i pokušavamo da što bolje rešimo problem. Tata je strog, mama popustljiva, pa nalazimo neku sredinu. Nije uvek ni lepo, ni lako, ni prijatno. Deca vole da „idu linijom manjeg otpora“, pa im više odgovara mamina taktika, a onda je tata kriv za sve.

L&Z: Da li ste se nekad zapitali – hoćemo li uspeti da svima pružimo dovoljno pažnje, da ih vaspitamo na pravi način…
Nevena: To pitanje se nikada ne postavlja samo po sebi, već se nameće u momentu kada postajemo svesni da smo nešto propustili. Ne može sve da bude onako kako planiramo. Mnogo toga se dešava mimo naše volje, dolazi spontano i neočekivano, a mi moramo svi zajedno da iz tih situacija izađemo što zadovoljniji.

L&Z: Kad smo se dogovarale za razgovor, pomenuli ste da je vaš najstariji sin, koji je krenuo vašim profesionalnim putem, već završio Akademiju umetnosti. Koliko on ima godina, a koliko vaše najmlađe dete?
Nevena: Moj najstariji sin Bogdan, danas dvadesetsedmogodišnjak, oduvek je želeo da bude reditelj. Kroz igru smo pričali o mizanscenu, žanrovima, dekoru, rakursima, dijalozima… Pokušaji da ga odvratim od tog izbora bili su bezuspešni, pa je upisao režiju. Zanimljivo je da sam ja na Akademiji umetnosti diplomirala u prvoj, a Bogdan u poslednjoj klasi profesora Bore Draškovića. Imamo, dakle, isti rediteljski rukopis. Kao roditelj prisustvovala sam svakom Bogdanovom ispitu i uživala u ulozi roditelj-reditelj. Najmlađi Dimitrije ima devet godina. Cela porodica je okupljena oko našeg pozorišta Vesela kornjača. Svako ima svoje zaduženje u procesu pravljenja predstava i kontakta sa publikom.

L&Z: Pretpostavljam da i kod kuće svako ima svoje zaduženje?
Nevena: U našoj porodici živi se „500 na sat“, a nekada i brže. Da bi svako od nas uspeo da završi svoje obaveze, potrebna je dobra organizacija. Moj suprug je, još dok su deca bila mala, insistirao da podelimo poslove, da svako od njih dobije zaduženja adekvatna uzrastu, kako bih ja bila rasterećena mnogih “sitnih radova”. Zahvaljujući tome, oni se danas odlično snalaze u različitim situacijama. Kao ilustraciju, pomenuću da svako pegla svoju odeću. Naučili su da se bore za sebe, a meni i dalje pripadaju glavni administrativni poslovi.

L&Z: Kako ste pravili podelu kućnih poslova?
Nevena: Ne delimo ih na muške i ženske, već je važno da sve bude odrađeno na vreme. Moj suprug odlično kuva, mesi najbolje štrudle i hleb, vešt je u obavljanju svih kućnih poslova, pa je svojim primerom pokazao kako nijedan posao nije težak i kako ga je korisno znati. Sinovima pričamo da će ih žene više voleti ako znaju kućne poslove i ako su vredni i korisni.

L&Z: Da li ste nekad ipak toliko umorni da postanete malodušni?
Nevena: Nekada pomislim da neću moći da izdržim ceo dan na nogama, ali izvučem dodatnu energiju ni sama ne znam odakle, i uspem da sve odradim kako treba.

L&Z: Koliko u proseku spavate?
Nevena: Naučila sam da vrlo malo spavam, dva-tri sata mi je dovoljno da se odmorim. Sada, kada me noću ne bude deca, ustajem u tri sata ujutro, jer sam reditelj Jutarnjeg programa u Radio-televiziji Vojvodine i moram da stignem na posao pre svih. Sećam se da je pre desetak godina moje najduže nespavanje trajalo punih sedam dana! Jednostavno, nisam imala vremena.

L&Z: Da li danas uspevate da nađete vremena “samo za sebe” – za kafu s prijateljicom, odlazak kod frizera bez gledanja na sat?
Nevena: Kada su deca bila mala, činila su ceo moj svet, pa mi je postalo normalno da nemam vremena za nešto drugo. Vodila sam ih u muzičku školu, na treninge, probe u pozorište, na hor, balet, džudo… Radila sam mnoštvo poslova, jer je trebalo puno para za život, i ne žalim zbog toga. Danas imam više vremena „za sebe“. Dogodi se da me niko ne pozove dok sam na poslu, pa onda ja zovem jedno po jedno dete, jer mi nedostaje “zivkanje”.

L&Z: I dvoje dece ume da se posvađa, a nije teško zamisliti kako je kad ih je desetoro. Kako reagujete u takvim situacijama?
Nevena: Svakodnevno rešavamo razne nesuglasice, ali njih je, hvala bogu, mnogo manje od onih pravih, bratskih i sestrinskih kontakata. Naučili smo decu da se dogovaraju i međusobno usklađuju svoje obaveze, da jedno od drugoga uče i jedno drugome pomažu.

L&Z: Da li su se vaša deca žalila zato što nema svako svoju sobu, što možda nisu dobila sve što biste im pružili da vaša porodica ima uobičajen broj članova…
Nevena: Ceo život patimo od nedostatka prostora, a tek sada smo donekle rešili problem potrebnih soba. Trudili smo se da život u skučenim uslovima učinimo zanimljivim, a za to je bilo potrebno mnogo energije. Moje razočaranje u ljude i obećanja u najvećoj meri je nastalo u vreme kada smo uveliko „prerasli“ naš životni prostor, a odgovarajući je postajao sve imaginarniji.

L&Z: Mnoge zaposlene majke danas nailaze na nerazumevanje u firmama. Kako je vaše poslovno okruženje reagovalo na to što imate brojnu porodicu?
Nevena: Nekada je bilo razumevanja, kada smo umeli jedno drugo da slušamo, a danas nikoga ne zanima ko si i da li nešto možeš ili ne. Što se poslodavaca tiče, nemam nikakve privilegije, već radim i na Božić, i za Novu godinu, i nedeljom ujutro i subotom i – naravno da mi je teško. Ali, kolege mi pomažu i na tome sam im zahvalna.

L&Z: Da li ste nekad poželeli da napišete knjigu o svom uzbudljivom životu?
Nevena: Ta knjiga, tj. knjige su u pripremi. Kada budu objavljene, mnogi će se prepoznati, oni dobri i oni koji su mnogo obećavali, a nisu učinili ništa, mada su mogli. Neke institucije postoje da bi štitile porodicu, a one je ruše; neki zakoni bi trebalo da uvedu red, a zapravo stvaraju haotične situacije u kojima su roditelji omalovaženi.  

Tekst: Brankica Treskavica Foto: Mladen Sekulić