Ponuda da budem surogat majka navela me je na pravi put

Uzaludna trka za poslom i novcem odvojila me je od moje jedine prave ljubavi. Razgovor povodom konkursa za posao, koji se pretvorio u noćnu moru, bio je okidač za sve prave stvari koje su mi se kasnije desile.

Prvu pravu ljubav u životu izgubila sam zbog uzaludne trke s vremenom i bezuspešnog traženja stalnog zaposlenja. Imala sam jasnu viziju o tome kako bismo, i gde, Slaviša i ja mogli da živimo, ali nismo imali sredstva da to realizujemo. Kuburili smo s novcem i vremenom, i u opštem ludilu odlučili da ljubav ostavimo za neka bolja i srećnija vremena. Naše poznanstvo datiralo je još iz osnovne škole i nije čudo što nam je rastanak posle deset godina teško pao. On je izabrao da ode u Nemačku, da tamo radi i zaradi, a ja sam odlučila da ga zaboravim i da se snađem u svojoj zemlji kako najbolje umem i znam. Da sam rekla bar jednu reč, sigurna sam da bi Slaviša ostao, ali bila sam tvrdoglava, nepokolebljiva i odlučna da ostvarim nešto s njim ili bez njega. Bolna je istina da sam bila potresena i uzdrmana njegovim odlaskom i da sam tek tada uistinu shvatila koliko mi je značio. To mu zbog ponosa, naravno, nikada nisam rekla a, da budem poštena, posle  njegovog odlaska nije mi se ukazala prilika.
Godine su prolazile, a od njega nisam dobila ni glas, ni reč, ni slovo. Možda je tako bilo bolje, shvatila sam posle nekog vremena jer ne znam kako bih se snašla u zbrci koja me je snašla.
Poslovna ponuda koja me je nedavno zamalo dovela do ludila, navela me je na to da posle toliko godina života bez ljubavi potražim Slavišu i da mu kažem sve što sam želela, a za šta nisam imala priliku.

Konkurs za posao
Iako je razgovor za posao prošao dobro, bilo mi je jasno da će radni odnos zasnovati neko drugi – mlađi. Komisija od sedam članova ispitivala je i ocenjivala moje znanje i sposobnost. Posle sat vremena razmenili su značajne poglede i zaključili da bi im baš neko poput mene bio neophodan u firmi.
– Javićemo vam do kraja nedelje šta smo odlučili. Bilo je pre vas još nekoliko kandidata, pa ćemo videti – rekla je predsednica komisije.
Do kraja te nedelje niko mi se nije javio. Poruka je bila jasna, izvisila sam na još jednom konkursu za posao. I baš kada sam počela da zapadam u fazu smenjivanja plača i histeričnog smeha, javio mi se jedan od članova te komisije.
– Tatić ovde. Pripala mi je neprijatna uloga da vam saopštim da niste primljeni…
– Neko je morao – promrmljala sam nerazgovetno.
– Ali, s obzirom na okolnosti, niste ni odbijeni.
Trebalo mi je mnogo snage da ne prasnem u smeh. Svašta sam u životu radila: čuvala sam decu, obavljala kurirske poslove, neko vreme švercovala benzin, radila kao sekretarica, prodavac nekretnina, uvaljivala sam ljudima razne multilevel proizvode, ali nikada dotad niko mi nije rekao da „nisam primljena, ali ni odbijena“. Ovu novinu donela nam je tranzicija, pomislila sam.
– Izvinite – rekoh nakašljavši se – nisam vas najbolje razumela. Šta znači to: ni primljena ni odbijena?
– Pre svega, računam na vašu diskreciju. Posao koji ću vam ponuditi nije u firmi u kojoj ste bili na razgovoru, ali ne bih o tome preko telefona. Ako ste raspoloženi, u naredna dva sata dođite na splava „Eliza“ da popričamo o toj drugoj mogućnosti.
– Vidimo se – rekoh pre nego što sam spustila slušalicu.
Oni koji me vole znaju da imam mnoštvo kvaliteta… Mana još više. Jedna od osobina za koju nisam sigurna kojoj kategoriji pripada jeste ta da nisam strašljiva osoba. Da jesam, švercom se ne bih bavila čak ni kada je ta vrsta posla bila gotovo društveno prihvatljiva. U svoje vreme, uporedo sam išla i u građevinsku i u ekonomsku školu, a kada je došlo vreme studija, roditeljima je ponestalo novca pa sam morala sama da se angažujem. Koliko sam uspela, diskutabilno je procenjivati, važno je da smo najtežu ekonomsku krizu prebrodili i da smo opstali. To što sam ponovo bila na još jednom konkursu za „normalan“ posao posledica je moje očajničke želje da mi se upiše bar dan radnog staža u onu sivu knjižicu zbog koje na svaka tri meseca gubim vreme u redu na birou. Ovo poslednje bilo je jedino što je moglo da osujeti moj odlazak na splav „Eliza“ jer, kakav god posao da je gospodin Tatić bio speman da mi ponudi, znala sam da neće podrazumevati upis staža u radnu knjižicu. S druge strane, neverovatno me je kopkalo da čujem šta će mi ponuditi. 
Splav sam pronašla „iz prve“. Gospodin Tatića, takođe.
– E, Vesna – „srdačno“ me je pozdravio. – Izvolite, sedite.
– Hvala.
– Baš mi je drago što ste došli. Pridružiće nam se i moja žena, ottišla je u  toalet da se osveži. Inače, kako ste? Delujete sveže i odmorno.
– Upravo tako, sveža sam i odmorna.
– Koliko se sećam, u vašem CV-ju je pisalo da niste udati?
– Tako je.
– Decu, takođe, nemate?
– Nemam.
– Živite sami ili s roditeljima?
– Ne vidim zašto je važno s kim živim?
– Sve je važno, videćete.
– Živim s roditeljima – rekla sam da bih videla kuda će me ovaj intervju odvesti.
– Zdravstvenih problema nemate?
– Nemam.
– Odlično, odlično – rekao je.
Šta li je sledeće, pitala sam se. Kada se pojavila gospođa Tatić, a s njom u društvu i konobar, ispitivanje je za trenutak prekinuto da bismo poručili kafu.
– Vi ste ta Vesna – rekla je ljupka žena srednjih godina. – Moj suprug vas je dobro opisao. Baš ste onakvi kakvi treba da budete.
– A kakva sam ja to?
– Šarmantni, zgodni… Recite mi koliko vam je godina?
– Onoliko koliko treba – rekoh kao iz topa.
– O divno, još ste i duhoviti… – osmehnula se i nastavila nešto ozbiljnije: – A sad, zaista, koliko vam je godina?
– Trideset četiri.
– Knap – rekla je. – Kažite mi, čime ste se bavili u životu? Imate li neki hobi? Jeste li avanturista po prirodi ili vam više prijaju ustaljene norme?
– Draga gospođo, predlažem da vi meni kažete šta vam treba jer ako počnem da pričam o sebi, moglo bi da potraje, a bojim se da vas ne zanima baš sve.
– Sve me zanima – rekla je. – Počnite od toga u kojem ste solarijumu tako dobro pocrneli?
Udahnuh duboko trudeći se da ostanem pribrana bar još toliko da čujem o kakvoj je budalaštini reč.
– Nije solarijum, gospođo. Bila sam na tetkinom placu, kupila sam seno i, eto, pocrnela.
– Vi ste zbilja raritetna ličnost. Da u današnje vreme devojka koja živi u Beogradu, skuplja seno, traži posao, a pri tom ovako izgleda, pa to je neverovatno.
…i još da s vama, ludacima sedi na splavu i gubi vreme dok čeka da čuje neku glupost, dodala sam u mislima.
Zavladala je kraća dramska pauza tokom koje smo pili kafu. Posmatrala sam ih kako se pogledima domunđavaju, a onda obećah sebi da ću, uprkos svojoj radoznalosti, zbrisati ukoliko u narednih pet minuta ne izgovore to što im je na umu. Pojačavala se tenzija za stolom a onda gospođa Tatić dva-tri puta trepnu okicama dajući znak suprugu da izloži problem.
– Evo kako stvari stoje: mi ne možemo da imamo decu a čini nam se da vi možete. Biće potrebno, doduše, odraditi neke analize da bismo bili sto posto sigurni, ali to ne treba da vas brine jer ste i sami rekli da nemate problema. Naime, spremni smo da vam poklonimo garsonjeru i da uplaćujemo staž tokom vaše trudnoće i u narednih deset godina ako pristanete na ovaj, takoreći, posao.
– Ne razumem – rekla sam – kakav posao?
– Pa to je posao, da budete majka surogat. Mi ćemo sve da obezbedimo, a vi treba samo da ostanete u drugom stanju i rodite nam dete. Zauzvrat ćemo vam dati stan i staž. Posao čist kao sunce. I ugovor ćemo potpisati da sve bude legalno… I da, ono najvažnije: kada odradite sve analize, neće biti potrebe da se zavlačimo po klinikama. Hoću da kažem, mojoj ženi neće smetati da noć ili dve vi i ja provedemo zajedno. Ona je to predložila jer je savremena žena i shvata da to nije prevara.
– Recite mi da me zezate, molim vas – izgovorila sam osećajući da me hvata moja čuvena faza istovremenog plača i smeha.
– Mi smo apsolutno ozbiljni – rekla je gospođa.
– Drago mi je bilo, gospođo – ustala sam sa stolice – ali sad moram da idem.
– Razmisli pa nam javi! – dovikivali su naizmenično za mnom. 
 
Analiziranje me je vratilo na početak
Danima nisam izlazila iz svoje sobe, gledala sam u jednu tačku na plafonu. Roditelji, zabrinuti za moje psihičko zdravlje, povremeno su ulazili da provere nisam li u međuvremenu presekla vene. Oni, naravno, nisu znali šta je bio razlog iznenadnom padu mog raspoloženja, ali su kapirali da se nešto dešava. Slušala sam njihovo tiho, uplašeno domunđavanje iza zatvorenih vrata.
Raspredali su o mojim godinama, o vremenu za udaju, rađanje… o svemu što je inače i mene odjednom počelo da opterećuje. Šta je trebalo da uradim da zadovoljim njih, a šta da zadovoljim sebe? Godinama su gledali kako se trudim, gledali su kako sam poništila sebe kao ljudsko biće vredno emocija i kako sam se pretvorila u radoholika koji, osim jadnih poslova,  zapravo ništa nema. Za razliku od onih koji to čine, ja svoje roditelje nisam krivila ni za šta iako sam bila svesna činjenice da bih se manje mučila da su se njih dvoje na vreme organizovali ili, još bolje, da me nisu doneli na svet.  Ovako su morali da gledaju oni mene i ja njih, i da se pretvaramo kao da je sve u najboljem redu, a svi smo patili.
Analizirala sam u tih nekoliko dana samovanja u sobi svoj život do najsitnijih detalja i, iskrena da budem, osim nekoliko trenutaka vrednih pažnje, sve ostalo moglo je da se izbriše. Uglavnom, vreme provedeno sa Slavišom, njegove oči kada se smeje i blago izdignuta desna obrva kada me uverava da nije sve „otišlo do đavola“, bile su lepe stvari koje je vredelo memorisati. Još sam mogla da se setim boje njegovog glasa i dezodoransa koji ga je činio neodoljivim. Međutim, koliko god da sam se fokusirala na te detalje, u mislima mi je neprestano iskrsavao poslednji „razgovor za posao“, kako su ga Tatići nazvali. Ni na kraj pameti nije mi bilo da prihvatim takvu ponudu. Nikada ne bih pristala da svoje dete nekome dam, ma ko da mu je otac. O tome nisam htela da polemišem, u međuvremenu sam postala svesna svega što sam u životu propustila uzalud tražeći posao.
– Mama – upitala sam konačno izašavši iz sobe – je l’ se sećaš Slaviše?
– Naravno – rekla je klimnuvši glavom.
– A da nemaš možda neku informaciju o njemu… mislim, ako si se u skorije vreme srela s njegovom mamom ili tatom?
Dugo je ćutala da bi drhtavim glasom najzad izgovorila:
– Oženio se…
– Pa, normalno – rekla sam kao da sam takav odgovor očekivala.
– Normalno – potvrdila je mama.
– I sad, po tvom mišljenju, nema smisla da ga tražim?
– Nema, dušo, naravno da nema – užasnuto je odgovorila.
– Pa – rekla sam više za sebe – nema smisla ni da se ja više trudim oko posla dok život protiče pored mene.
   
Tražila sam izlaz
Sto puta sam se zahvalila pametnoj glavi koja je izmislila internet. Dva minuta bilo je dovoljno da se konektujem i pronađem Slavišinu imejl adresu. Minut je bio dovoljan da mu stigne čestitka od mene i još minut da mi on odgovori. Iako nisam neko ko lako zaplače, dok sam čitala njegovu poruku, nisam mogla da se kontrolišem.
Gotovo da sam čula njegov glas. Pisao je: „Veko moja, dugo ti je trebalo da me se setiš. Nemaš pojma koliko si mi nedostajala… Jesi li konačno uradila i postigla sve o čemu si maštala?“ Htela sam da mu odgovorim „baš ništa“, ali sam u poslednjem trenutku prisebnosti odlučila da ne budem sebična i da ga pustim da živi svojim životom pa sam napisala: „Sve, sve sam uradila. Hvala ti što si me razumeo.“ Srdačan pozdrav, potpis i klik na „send“ – bio je to kraj naše komunikacije.
Nisam znala da sam bila manično depresivna dok me doktor nije obavestio, a morala sam i njemu da odem jer više nisam imala kud.
– Počnite da volite sebe pa ćete viditi kako će se sve okrenuti u vašu korist.
– Da, kapiram, desiće se čudo kada budem prestala da tražim posao i da mislim na jedinog dečka koga sam u životu imala – rekla sam ironično.
– Budite malo optimističniji – bio je uporan psihić.
– Doktore, verujte mi, ako je neko bio optimista, onda sam to ja. Možda je trebalo da budem pesimista pa da dozvolim da me nešto prijatno u životu iznenadi.
– Budite realni u svojim željama… – nastavljao je.
– Ma, važi… Izvinite, ne bih vas više zadržavala – rekla sam i bez pozdrava otišla iz ordinacije.
Tog dana dok sam čeprkala po internetu tražeći konkurse za posao, bez ikakvih posebnih očekivanja otvorila sam svoj inboks. Dočekale su me tri Slavišine poruke. Prvo sam otvorila poslednju u kojoj je pisao da dolazi sledeće nedelje i da jedva čeka da me vidi.
Uštinula sam se za obraz tek da ustanovim da ne sanjam. U drugoj poruci izvinjavao se što me nije ranije potražio i što nije insistirao na tome da potisne moju tvrdoglavost. Poslednja poruka koju sam otvorila, a prva koju mi je poslao, odnosila se na obaveštenje o njegovom razvodu i skorašnjem povratku u Srbiju. Ako dotad nisam bila manična, posle treće poruke sigurno sam postala.
Do njegovog dolaska razmenili smo nekoliko stotina mejlova i desetak telefonskih razgovora. Pokušala sam u sve njih da strpam godine života bez njega, sva izvinjenja i sve što mi je u tim trenucima padalo na pamet.
Kada sam ga konačno ugledala na aerodromu, potrčala sam mu u zagrljaj ne želeći više nikada da se odvojim od njega.
– Biće sve u redu – rekao je. – Pobrinuo sam se da ostvarim sve o čemu si maštala i sve što si odavno zaslužila da imaš. Nikada više nećeš morati da ideš na neprijatne razgovore za posao. Računaj da si obezbeđena.
– Sad mi više nije važno – rekla sam. – Neću da živim više ni jedan jedini dan bez tebe… I hoću da znaš da si ti jedino i sve za šta je trebalo da se borim.
I eto… Neka druga zemlja i neki tuđi ljudi omogućili su nam da se ponovo spojimo i drugi deo života provedemo manje jurcajući za bespotrebnim materijalnim stvarima. Frankfurt izgleda božanstveno, naročito noću kada ga okupa bleštava svetlost pored reke Majne uz koju Slaviša i ja svake večeri šetamo i smišljamo ime našem detetu.