Duda, drago mi je…

Foto: Mladen Sekulić

I, na kraju, kako ste se proveli, pita me Gaga. Jeste išli nekuda? Pa ako ćemo pravo – nikako smo se proveli – eto kako. Sreća moja pa nisam spajala praznike, nego u jednom trenutku moradoh da se vratim na posao. Poludela bi’ kod kuće, totalno. Nisam ti više za praznike. Sedi, jedi, sedi, jedi… Jedva sam ušla u one farmerke. Pokupile se, tešila me Gaga. Kako i ne bi, kad ih pereš na devedeset. Ja bi’ sebe otkuvala na licu mesta da znam da ću da se smanjim, bar malo.

Inače, praznici su divna prilika da upoznaš svoju porodicu. Ne širu, ne rođake koje nisi videla šesnaest godina, nego one najuže, najbliže, muža, dete, tako to. Ne viđamo se baš često, pa mi naprosto dođe da mu kažem – ‘’jao, Vlado, tako si se promenio od prošle godine, nekako si ozbiljniji, stariji. A ti Bebo, ooooo, pa ti si sad već velika devojka… Kako – ko sam ja…? Ne, ne, nisam ja nikakva teta, ja sam ti mama, dušo.’’

Prvo sam se radovala što ćemo biti zajedno. I sve sam isplanirala – danas ćemo ovo, sutra ćemo ono… Aha. A imala sam sjajne ideje. Fenomenalne. Vlado, ‘ajde da prošetamo. Što si takav, ‘ajmo makar krug oko zgrade. Neće. Hajde onda da radimo nešto što nikada nismo radili. Šta…? Pa nemam pojma, smisli ti nešto. Mislim, kako da ti kažem, malo mi je zlo od Žikine dinastije, znaš…? Ima toliko stvari za koje nikada nemamo vremena, a evo sad imamo tri dana – zašto ne pokušamo…? Tri dana, toliko nismo imali – ne pamtim otkad.

Možemo da igramo engri brds, možemo da pustimo onaj cede italijanskog, pa bonđorno – ti, kome stai – ja, naučimo reč dve – šta košta…? Možemo na izlet… Dobro, de, znam da nećeš da šetaš. Ali vidi kako je lepo vreme, odavno nismo imali proleće usred zime.

Možemo i knjige da čitamo. Ili novine neke. Čitaš ti pa mi posle ispričaš šta si pročitao. Znam da nije književno veče, al’ što da ne? Možemo da sednemo u kola i odemo u Karlovce. Ima divna jedna čarda tamo, fiš paprikaš kakav prave – mmmm, prste da poližeš. Kako to ‘’čak u Karlovce’’…? Nije to ČAK. A kod mojih? Tvojih? Bilo kojih…? Nećeš ni to…? Pa ima li nešto, zaboga miloga, što nas dvoje možemo da uradimo zajedno u ova dva dana? Mislim, osim da se posvađamo na mrtvo ime?

Nema – jadala sam se Gagi. Postao je najobičniji smor. Pa će posle da mi kaže kako nemam vremena za njega. Nemam. Tačno je. Kad sam jai mala vremena, ti se nisi skidao s kompjutera. Jeste, trebalo se iščestitati sa svih petstosedamdesettri prijatelja s Fejsa, prokomentarisati sve te silne statuse, lajkovati, podeliti… Nije tebi lako, ja da ti kažem…

Ama, da smo seli da jedemo zajedno za ova tri dana, nego ni to… Sve nešto nadvoje-natroje. A i to kad mi sedne za sto, a mobilni taman pored escajga, da mu bude na ruku, šta li…? Da se ja pitam – zakonom bi’ zabranila mobilne uz ručak, pa nije to predjelo pa da mora da bude na stolu. Nepristojno je.

Nedostaju mi ti zajednički obroci, ti čudesni mali obredi gledanja oči u oči preko stola, zveckanje čaša, neobavezno ćaskanje… Nekad smo svi zajedno išli na pijacu, dogovarali se šta ćemo da spremamo. Seckali povrće zajedno. Gde je to nestalo…? Nije da brojim, ali pojeo je tanjir supe, dve šnicle, tri barena krompira i krempitu za sedam i po minuta. Mislila sam – udaviće se. Šta kažeš…? – zgranu se Gaga. Pravila si krempitu a nisi zvala…?! Dobro, dobro, mislim da mi je ostalo jedno parče. Ćoškić.
Ih, reče Gaga. Pretrgla si se. I ovo ti krempita…? Ovo je krempitičica. Ma, ja manju krempitu u životu svome videla nisam. Da nisi i nju ubacila na devedeset…?

Pišite Dudi na [email protected]!