OPET si sama za Dan zaljubljenih?!

Foto: Aleksandra & Branislav Coka Ostojić

Pred nama je još jedan praznik pesnika i trgovaca. Krajnje navalentan i agresivan u nametanju očekivanih standarda. Od svih nas očekuje se da tog dana budemo zaljubljeni i pored sebe imamo partnera kome ćemo svoju ljubav deklarativno demonstrirati tako što ćemo ga zakititi nekim kičastim poklonom. Sve obavezno mora da bude u crvenoj boji. Ako nije crveno, nije ljubav.

Od njenog, naglašeno seksi donjeg rublja (pa i njegovog – o, Bože, kakvih se tu sve antistimulativnih likova i sličica da naći na odeljku predviđenom za smeštanje njegovog polnog organa!), rukom onog drugog pažljivo izabranog, preko ruže u vazi, uz sveću, na stolu omiljenog restorana, u dogledno vreme rezervisanom za dvoje, do jagode u čaši šampanjca. Dok u tišini budu nazdravljali svojoj večnoj ljubavi (jer mnogi parovi, posle nekog vremena, prestaju među sobom da pričaju), obasjavaće ih magična svetlost ljubavnim vatrometom rasutih treperavih, crvenih srculenaca. Svoj prljavi ples, u formaciji oreola, nad njihovim glavama zapodenuće razigrani, debeljuškasti Kupidončići, sve vreme gađajući ih strelama večne ljubavi. Pa koga pogode, pogode.

Kao da to što za Novu godinu nisam imala dečka nije bilo dovoljno ponižavajuće i iscrpljujuće! Još ni vazduha nisam uspela da uhvatim, nakon sveprisutnog društvenog tereta da kao ’single’ ’nisam dovoljno dobra’ i ’da ne vredim’, kad sad opet treba da se nosim sa društveno diskriminišućim žigom ’nemanja partnera’.

Ako je ljubav slepa zašto je onda toliko bitno da nas redovno šutiraju u guzicu i plaze nam se u lice porukama – hej, OPET je TO doba godine i ti si OPET sama!

Čak ni jednu stranicu na netu ovih dana ne mogu da otvorim da ne iskaču brojne pop-up reklame istog sadržaja. Kompletno kapitalističko potrošačko društvo direktnim porukama ’ako si sam, nisi dovoljno dobar’, trlja nam nos i nameće komplekse niže vrednosti. Uteruje nam strah u kosti, kojim potom savršeno dobro upravlja. U nama se rađa sve jači osećaj usamljenosti, odbačenosti i strah da nikome nismo potrebni. Postajemo slabi, a kao takvi savršeni smo poslušnici i večni robovi konzumerizma.

Usamljenost je duboka rana koju je teško zalečiti i ispuniti. Od nje mogu nastati mnoge teške bolesti. Inače, moj stav je da većina bolesti nastaju na osnovu negativnih emocija koje stvaramo u sebi. Mnogo više ljudi umire od samoće i tuge nego od bilo koje druge bolesti. Svet je prepun usamljenih ljudi, spremnih na kojekakve gluposti samo da bi nekako uspeli da prebrode dan i pokušali da ispune osećaj duboke praznine u sebi.

Sve što radimo, radimo prekomerno i protiv sebe. Previše jedemo, da bismo se osećali punima. Oko sebe stvaramo imaginarni bezbednosni omotač od nataloženih masti, koji nam pruža prividni osećaj zaštite i topline. Sumanuto kupujemo, što nam treba i ne treba, daleko van granica naših finansijskih mogućnosti. Pijemo, da zaboravimo. Ne malo njih ide korak dalje i koriste droge koje im daju lažni osećaj zadovoljstva, snage, važnosti i pozitivizma. Najbliža osećaju usamljenosti je smrt i otuda svi ti očajnički pokušaji da joj se otrgnemo.

Najstrašnije od svega, u zlokobnom osećaju usamljenosti je osećaj izolovanosti, koji prati depresija, jer nam se čini da se to dešava samo nama na ovom svetu, što je daleko od istine. Svakome od nas u životu dešava se da se osećamo usamljenima. Čak i kad nismo sami, ne znači da smo osigurani od osećaja usamljenosti. Mnogo je ljudi koje upravo jak osećaj usamljenosti i strah od istog drži u bezveznim vezama i brakovima.

Najgori vid usamljenosti je kad se čovek ne oseća komforno sam sa sobom već mu je potreban neko da bi stekao lažni osećaj ispunjenosti i zadovoljio nametnute društvene norme.

Postizanje bliskosti i ljubavi počinje u nama. Neprestano tražeći utehu od drugih, kao način da se popuni bol usamljenosti, stvara oblik ovisnosti koji nas čini slabim i nezaustavljivo se razvija tokom vremena, kao bilo koji drugi oblik ovisnosti. Ako smo slabi i ne možemo da funkcionišemo bez oslanjanja na druge ljude, na kraju gubimo emotivno samopouzdanje. Ovaj oblik slabosti može da nas drži u toksičnim vezama gde uzajamno zelenaštvo postaje ritam ko-ovisnog plesa.

S druge strane, odsustvo porodice, veze ili prijateljstva takođe može dovesti do usamljenosti. Nedostatak zajedništva razlikuje se od emotivne ovisnosti ali je takođe opasno. Kako kažu, od toga može duša da uvene.

Sve što nam je potrebno za život dato nam je rođenjem. ’Sami se rađamo, sami živimo i sami umiremo’ (Osho). Sve drugo, predstavlja veštačke potrebe koje su proizvod naših unutarnjih strahova.

Od velike važnosti za stabilnost i pravilan razvoj našeg bića je da naučimo da budemo sami. Velika je razlika između usamljenosti i biti sam. O tome je najlepše govorio Osho. Samo čovek koji nauči da bude sam i da uživa u potpunosti u svom sopstvu, može da voli. Kad voliš sebe, jedinstvenog u svojoj nesavršenosti, možeš da prihvatiš i druge sa svim njihovim vrlinama i manama. Sve drugo je imitacija ljubavi i života pod plaštom unutarnjih strahova i nametnutih potreba.

Nijednoj bebi nije potrebno, jer joj ni rođenjem nije dato, da joj pored glave, dok spava, džedži meda, da je čuva. Već su to smislili njeni mama i tata, uopšte ne razmišljajući šta će se desiti prvi put kada se taj meda ne nađe u bebinom vidokrugu?! Naravno da će se beba uplašiti i da će se kod nje javiti osećaj nepripadanja, usamljenosti i nezaštićenosti.

Iako sam imala samo tri godine i danas se dobro sećam agonije kroz koju sam prošla kada su mi roditelji saopštili da su moje omiljeno ćebence, bez koga nisam mogla da zaspim, pojele ribe. Daleko je odjekivao moj neutešni plač te prve noći, na letovanju u Herceg Novom, kada sam zatražila ćebence, a oni mi saopštili ’tužnu vest’. Kao da je juče bilo, sećam se i osećaja bezgraničnog oduševljenja kada sam isto ćebence, po povratku, pronašla u dnu svog ormana.

Može biti da sam još tada naučila lekciju i da zato nemam problem da budem sama sa sobom jer znam da je osećam usamljenosti lažan i nametnut. Nije mi problem ni da sama putujem, idem u pozorište ili sedim u kafiću. Nasuprot mojoj prijateljici Lenki koja bi radije, dok me čeka, optrčala tri kruga oko kvarta nego sama sela za sto u kafiću. Nije jedina. Davno sam prestala da prazno sedište pored sebe popunjavam situacijom prinudno izabranim ljudima, samo da ne bih bila sama. Čak i volim da budem sama. Uživam sama sa sobom, svojim mislima, miru, nemiru i ritualima, u kojima me niko ne ometa.

Veliki je to luksuz, verujte mi. Mada, kada nosimo ljubav u sebi, ne možemo nikada biti sami.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.