Peđa Filipović: Jedini delić univerzuma koji imaš pravo da menjaš si ti sam!

Piše: Brankica Treskavica

Na konferenciji „Formule vitkosti i zdravlja„, koju organizuje magazin „Lepota i zdravlje“, pričaće se o svemu što što se može podvesti pod pojam – zdrav stil života. Budući da je tema neiscrpna, odlučili smo da ne čekamo 21. februar, kada će konferencija biti održana, već se njome, iz dana u dan, bavimo na našem portalu. Budući da je danas prvi dan produženog vikenda, odabrali smo nešto dužu, ali veoma poetičnu priču Peđe Filipovića, učitelja i kreatora masaža i wellness koncepta

– Kotrlja se ovozemaljsko vreme kroz dimenzije sekundi, minuta, sati, dana…. Vešto, poput vajara, oblikujući perlice jave i snova, ljubavi i zanosa, uspona i padova, jakosti i slabosti, želje i nadanja, stvaranja i rastvaranja, darivanja i prepoznavanja… U nizu se ređaju na ogrlicu što život se zove. Verujem da i vi, kao ja, često propuštate perle kroz prste, uživajući u prelamanju svetlosti i boja na njima, preispitujući dokle ste stigli u radu na sebi, koliko sačuvali i obogatili dušu svoju?

Kreirajući programe čuvanja zdravlja za wellness centre, hotele, centre za rehabilitaciju, kreirajući razne programe masaža, edukujući godinama studente i upuštajući se ponekad u nepoznate predele, nesiguran tražio sam table na putu. Pokušavao sam da pronađem odgovore oko sebe. Table sa destinacijama često su bile izokrenute na raskrsnicama, neretko prebojene rukom neozbiljnih prolaznika… Tek kada sam se usudio da stavim bocu sa kiseonikom na leđa i oslobođen straha zaronim u sebe, istražujući najskrivenije sadržaje i nazovem ih pravim imenima, odgovori i odgonetke su pristizali. Potvrdila se ona poznata, a istinita krilatica evolucije svakog pojedinca – SPOZNAJ SAMOGA SEBE! Sa njom sam i svoju ogrlicu zavoleo, jako! Tek tada sam bio spreman, da uz dopuštenje vlasnika, i druge nanizane lepote propuštam kroz prste, ne menjajući ništa ni u ni na njima, poštujući poznatu izreku „jedini delić univerzuma koji imaš pravo da menjaš si ti sam!“. I, kada spoznamo da se svaki trenutak ugnjezdi u ćeliju, da se svaki strah ili bes ušuška u jetru, bubrege, u mišiće, premor i fizička hiperaktivnost u zglobove, da tuga ranjava pluća, sažaljenje pankreas, a euforija srce; kada osetimo da dišemo plitko i nedostaje nam kiseonika, ima li ikoga ko umesto nas samih može na čaroban način da napravi veliko spremanje našeg bića?

Rođen sam pored mora, u rano prolećno jutro. Razlog što se često vezujem za lepotu velikog plavetnila, verovatno je i prvi udisaj vazduha sa puno čestica soli i mirisom borovine i lavande. I to što čoveka doživljavam kao more, verujem, iz istog je razloga. Često pitanje koje postavimo sebi je „Odakle krenuti na čarobno putovanje do središta sebe?“ Pa, ako putešestvije od hiljadu milja započinje jednim korakom, da li je važno u koji deo mora uz obalu uroniti nogu i odvažno ali i svečano krenuti? Kako razumeti, diviti se, osetiti, razmenjivati se, voleti druga mora i prostranstva, ako ne spoznamo svoje lepote, širine, dubine, dno, ako kroz prste ne propustimo naš pesak i školjke koje se u njemu ušuškavaju?

Ovo moje more, kao i svako drugo, oivičeno je obalom… datom po rođenju. Po njegovoj površini, podjednako svetlucavo, prelamaju se zraci i Sunca i Meseca.. Najlepše je u bonaci, svetovnom miru… tada umilno poziva da zaroniš i upoznaš ga… Polako, bez naglih pokreta, da ga ne bi ustalasao, uznemirio… Za početak, treba se odlučiti za manje dubine i plićak… Toliko svako može da zadrži dah i osmotri šta se nalazi na dnu. Za ona dublja i baš duboka ronjenja potrebne su pripreme i znanje, vreme, kondicija, posvećenost, vežba, ljubav prema moru… U suprotnom može se dogoditi da negde na pola puta srce „pukne“, pluća „otkažu“… Može sam taj čin, praćen gušenjem, jako da uplaši, pa da se panično vratiš na obalu i blokiran strahom od nepoznatog i neznanja, zauvek ostaneš na obali i posmatraš samo njegovu površnu lepotu… a dubine čeznu da im se približiš, pomaziš ih, izbaciš nepotrebno iz njih, otvoriš skriveni kovčeg sa blagom i diviš se njegovom sadržaju…. Detinjstvo sam, sećam se, bojio plavim. Izraz „duša“ često se spominjao u porodici. Na pitanje „šta je u stvari ona, kako izgleda“ baka mi je s nezaboravnim mirom u glasu, držeći brojanicu među prstima, odgovorila: „Duša… to ti je najlepše tkanje. Iako mustre liče jedna na drugu, svaka ima svoj poseban, prepoznatljiv bod. Svaka je neponovljiva lepota. Ali, vidiš, svrate ponekad u život nespretni ili bezobrazni, zlonamerni gosti, pa im padne žar cigarete i oštete je, ili namerno čeprkaju i raspetljavaju je, pa ostave rupe i deformišu je… a domaćin, šta će… stavi preko ovakvih ‘uspomena’ pepeljare, ukrase, podmetače, da se baš ne vidi… i njemu samom je tako prijatnije… Molim te, ako se ikada osmeliš da pomeraš postavljeno, nemoj nikad oštećenja na tim mustrama da produbljuješ, da se iščudjuješ, podsmevaš… Posmatraj celinu, pa poštuj i prihvati! Zavoli je takvu.. pa daj podršku i pomozi ako budeš znao, da je sam vlasnik sredi i lepo zakrpi što se može popraviti…. Voli ljude…“

Danas verujem da su upravo ove bakine reči bile putokaz ka profesionalnom opredeljenju. Jasno mi je da sam ljubav i poštovanje prema čoveku i svemu živom na planeti, poneo iz porodice. I, to je moja formula zdravlja – PORODICA, LJUBAV, SPOZNAJA SEBE I PRIHVATANJE SEBE I STALNI RAD NA SEBI I UČENJE.