Kukavica ubija poljupcem, a hrabri mačem!

Foto: Aleksandra & Branislav Coka Ostojić

Tražim savet. Već mesec dana razmišljam šta mi je najbolje činiti. Pokušavam, trudim se da izađem iz okvira svog modela ponašanja, ali ne uspevam. Jednostavno, ne polazi mi za rukom. Ništa smisleno na pamet mi ne pada. Desilo mi se da sam izigrana od strane osobe koju sam smatrala prijateljem. Ono što smo dogovorili, druga strana nije ispoštovala. Ostala sam kratkih rukava. Mada, nije mi prvi put. Uvek do sada, kada bih se našla u sličnoj situaciji, shvativši da imam posla sa prevarantima i nepoštenim svetom, okrenula bih se i otišla vodeći se filozofijom da pametniji popušta, da se sa budalama ne vredi uplitati u raspravu jer te na navuku na svoj teren i dotuku iskustvom i sl.

Ali pitam se da li zaista tako treba postupati u situacijama kada smo uskraćeni za ono što nam pripada, odnosno, izigrani od strane bezobraznih, nepoštenih, poganih ljudi i povući se pred njima. Ponajviše zato jer oni upravo na to i računaju.

Dok ja dočekam da karma odradi svoj posao, biću već u sledećem životu. I šta ja imam sa kosmičkom pravdom?! S pravom hoću ono što je moje i pripada mi po dogovoru. Ako sam ja odradila svoj deo posla, da li treba da dopustim drugoj strani da se pravi ludom, blesavom, glumi da nije razumela, da je u pitanju nesporazum i greška.

Da je u pitanju greška, jasno je k’o dan ali samo zato što sam ti verovala. Uostalom, zašto zdrave pameti i čistog obraza da dopuštam da me namagarči neko ko je bezobrazan?!

U sličnoj situaciji Dalaj Lama je jednoj svojoj učenici savetovao da oprosti i meditira. Pošto mu je ona rekla da ne može da oprosti, on joj je rekao: ’U redu, onda meditiraj!’

Da skratim priču, posle tri nedelje neprekidne meditacije i sama je shvatila da ništa nije vredno njenog nerviranja i da treba da oprosti.

I sve je to u redu. Meditiram i ja redovno i to mi odlično ide. Jednom ću vam pričati o tom divnom iskustvu. Ali šta je sa mojim zadovoljenjem? Šta je sa pravdom?

Dokle pametniji da popuštaju budalama?! Kuda vodi taj put besmisla?! Zašto ispada da je problem u tome što sam ja verovala, a ne u tome što me je osoba, koju sam smatrala prijateljem, prevarila i izneverila? Jer za mene je to kraj. Takvu osobu jednostavno eliminišem iz svog života. Izbrisana. Zauvek. Osoba koja me izneveri nema više šta da traži u mom životu.
Jer šta ostaje od čoveka kad izgubi obraz? Ako mene pitate, samo mrlja na asfaltu.

Poverenje nije nešto što dajemo ili uzimamo. To je odnos koji gradimo i negujemo, a možemo ga izgraditi samo ako obe strane u odnosu imaju podjednake i održive moralne vrednosti. Nepoštovanje i izdaja nepovratno narušavaju odnos dve strane.
Samo priznanje počinjene nepravde i nanete štete, uz iskreno izvinjenje i pokajanje može da povrati balans u narušeni prijateljski odnos.

Sa druge strane, pitam se šta toliko vredi da bi čovek izneverio prijatelja? Iako je, po meni, izdavanje za prijatelja, u odnosu u kome se može roditi misao o izdaji, lažno.

Šta se to krije iza lica licemera?! Kakve to neizražene emocije prema meni ima moja, nazovi, prijateljica, koje je do sada pažljivo držala u sebi žive zakopanim, te su se sad samo povampirile, u još gorem izdanju?!

Kažu da su ljudi, koje je najteže voleti, često oni kojima je ljubav najpotrebnija.

’Pa, nemoj tako! Zaboravi!’, kaže mi mama. ’Ko zna kakvi demoni nju muče!? Zamisli kako joj je kad ostane sama sa svojom nečistom savešću. Oprosti i pomoli se za njen mir!’

Znam, mama, savest je najgori sudija i karma je kučka samo ako si i ti!

Ali šta je sa mojim nemirom i praznim džepom?! Popuštanje onima koji se prave ludima postaje nepodnošljivo.

Draga mama, pogledaj samo u kakvom okruženju živimo?! Do svega ovoga ne bi došlo da je Pera odmah otišao u policiju, zar nisi čula za to?! Neka nađe sebi psiho-terapeuta, neka leči svoju napaćenu dušu i nečistu savest! Svaka savremena žena danas, pored niza uslužnih delatnika, treba da ima i svog ličnog psiho-terapeuta. Pa i ja ga imam! Redovno ga posećujem i lečim svoje traume. Zašto bi ona svoje lečila na meni?! Bar da mi je platila ono što mi je ostala dužna, nego sad još treba da se igram i njenog terapeuta. I to za džabe. Ma, daj, mama! A šta je sa pravdom i mojim zadovoljenjem?!

Ako je trebalo da naučim da ni sa prijateljima ne treba poslovati bez potpisanog pismenog dogovora, onda, u redu. Bilo je krajnje vreme. Očigledno nije dovoljno da čovek polazi od sebe i svog savesnog odnosa u poštovanju dogovorenog.
U takvim situacijama neminovno pitam sebe šta sam to propustila? Koje znake pored puta nisam videla? Jer sigurno ih je bilo!

I šta sam da radim? Da li treba da se povedem za onim prastarim, zaostalim pravom – oko za oko, zub za zub? Smišljam osvetu? Trošim svoju dragocenu energiju na ljude za koje više nema mesta u mom životu?

Zahtevanje odmazde za načinjenu nepravdu, sa punim pravom, jeste odlika odvažnog igrača u fer igri ali nasilna naplata duga nikada ne donosi mir. Sredstva odmazde moraju biti adekvatna očekivanom kraju ishoda. A moj je mir u sebi.

Jedini protivotrov za osvetu je ljubav prema sebi. Kako drugačije da dozovemo ljubav, saosećanje i razumevanje u sebe ako u nama bukti besni plamen osvete? Nema nam druge nego da naučimo da nepokolebljivo održavamo poverenje i veru u sebe, nego da se toliko oslanjamo na druge i zavisimo od odnosa sa njima, tako da nas i najmanji znak izdaje pokoleba i naruši naš mir, kao da se svet srušio.

Sama pomisao na osvetu znak je da toj drugoj osobi dajemo snagu kojom nas nadvladava. Nema ničega i nikoga u spoljnom svetu da može uspostaviti mir u nama. Sami smo za to odogvorni. Mir našeg uma je samo naš posao, a savest najgori sudija, kao što već rekoh.

A vi me posavetujte ako mislite drugačije! Blažen je svaki novi dan kada naučiš nešto novo. 😉

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.