Ne dam ti šarene pilule…

Foto: Mladen Sekulić

Obožavam frizerske salone. Čak i kad nisu oni napucani, već tek salončići, s dve stolice, ogledalom i šamponjerom. Godinama sam ostavljala poslednju paru ‘’stručnjacima’’, dok nisam upoznala Milicu. Mali salončić u kraju, radi k’o dragstor, i subotom i nedeljom, i praznicima, a Milica samo štrika – ne staje.

Ali ja već godinama ne idem zbog frizure, već onako, više da se ispričam s nekim i što tu priču ne moram da zakazujem. Ako mi nije ni do čega, ako mi je loš dan, ako nemam tople vode u bojleru, mrzi me da se feniram – samo utrčim i kažem ‘’je l’ može…?’’.

Milica prvo pogleda na sat, pa u moju tužnu kosu, a onda krene da prebira po onom svom notesu. Gusto, kaže Milica. Meni je gušće, odgovaram. Mislim, vidi me na šta ličim… Milica se ozbiljno zagleda u moju kosu, a zatim me odmerava od glave do pete. Jasno je da mi treba jedna dobra generalka. Sedaj – kaže – ali brzo, za pola sata imam pramenove.

Znači, ti imaš petnaest minuta da mi opereš kosu i da me isfeniraš, a ja imam petnaest minuta da ti ispričam šta mi se sve izdešavalo u proteklih nedelju dana. Nije fer! Ti imaš više vremena.

Je l’ ti oke voda, pita Milica. Super je, uživaj, što se mene tiče – možeš i ledenom, samo da ne moram sama da se feniram. Ne da mi se nešto ovih dana, jedva se ujutro izvlačim iz kreveta, sve mi je teško, teško ustajem, teško se oblačim, teško šminkam, zlo mi dođe kad treba da nameštam ovu moju kosurdaču… A jesi je dobro spržila, primećuje Milica. Jesam, priznajem.

I opet si se sama farbala…? Pa… pomalo… A šta sam drugo mogla, to je bila ona nedelja kad si išla na svadbu. (Kao da frizerke nemaju pravo da idu na svadbe…?) I ti baš morala tad da se ofarbaš…? Morala. Tad il’ nikad. Pa baš si se lepo namazala. Trčiš, trčiš pa farba, kao da ti je leopard seo na glavu, sve na tufne. Dođi sledeći put da te ja namažem, nemoj više sama, obećavaš? Obećavam. To si rekla i prošli put, veštice jedna.

Šta ima novo, pita me Milica. Ništa. Kod tebe? Isto ništa. Ustvari, ne znam ni ja, svi su nešto na tri ćoška ovih dana. Ne bi verovala čega se sve naslušam… Dođe juče jedna žena, tu iz kraja, ne znaš je ti, priča kako joj je najbolja drugarica – prsla s mozgom. Kaže – celog života bila super, ono – jaka, žena-stena, oslonac, stub kuće, problema koliko voliš – muž pije, dete ne uči, svekrva stara, bolesna, a ona samo gura napred i uvek vedra i uvek nasmejana i samo vidiš jednog dana – fijuuuuu. I ode kod lekara, kaže on – trebali ste gospođo da dođete ranije, pa lepo da vam prepišem nešto za smirenje i svakog dana po jednu tabletu – ne bi bilo problema.

Nemaš pojma koliko smo na tabletama. Bromazepam je postao tražena roba. Neka ‘fala – odmahnem rukom. Jednom sam se nešto nasekirala, ‘telo srce da mi iskoči, dade mi mama da popijem onu jednu tableticu, da se smirim – patosiralo me momentalno – spavala sam dva dana. Od tad – rekla sam – sile nema. Pa taman da je ne znam ti šta – neću i tačka.

Blago tebi, ja bi’ moj nekada tako rado prespavala – reče Milica. Ti..? Prespavala? Pa čekaj malo… Ti si ta koja uvek melje kao da je na spidu. Ti si ta puna energije. Ti ne staješ, radiš od osam do osam, sedam dana u nedelji… Kako ti možeš da budeš umorna…? Mogu, eto, lepo mogu. Stiglo i mene. Vidi kakva mi je kosa…? Feniram i šišam koga stignem i sve odavde izađu lepe i doterane, a ja k’o da me poplava izbacila. Samo svežem rep i guram dalje. Ne mogu da se setim kad sam se poslednji put isfenirala. Vidi mi izrastak, užas jedan. Pogledaj na šta ličim. A ovamo – frizerka. Bruka jedna i sramota…!

Pogledam na sat, pa u njenu tužnu kosu, pa opet u sat. Gusto, pomislim. Ali ako mi se Milica navuče na barbiturate – mogu da se slikam. Sedaj – kažem i pokažem na šamponjeru. Vidim – nije joj jasno. Nemoj ništa da me gledaš. Ja ću da te isfeniram časkom, ali moramo da požurimo, za petn’es minuta imaš pramenove.

Pišite Dudi na: [email protected]!