Plašeći se njegovog seksualnog opredeljenja, oterao sam od sebe najboljeg prijatelja

Kada bi većina ljudi u sebi nosila makar trećinu Vanjine dobrote, mislim da bismo živeli na mnogo boljem svetu. Još se nije desilo da odbije pomoć, ljudsku, kolegijalnu ili bilo koje vrste. Ni danas ne umem da objasnim sebi zašto sam se uplašio njegove homoseksualnosti i zašto sam dozvolio da, zbog tog imaginarnog straha, ostanem bez takvog prijatelja…

Vanju sam upoznao na prvoj godini fakulteta. Na prvi pogled samo je njegovo ime bilo, za naša poimanja, tipično žensko. Ostalo je sve odavalo mačo-frajera. Odeven po poslednjoj modi, vrištao je istančanim smislom za lepo. Pocepane farmerice, majica s printom i patike s pertlama u bojama, istim onim koje je imao na neobičnom kaišu, došle su u naše krajeve tek nekoliko godina kasnije. Ja sam ih prvi put video na njemu… Kao, uostalom, i ogromnu kozmetičku torbicu u vlasništvu jednog muškarca koji je, sticajem okolnosti, postao moj cimer. Delili smo i krevet na sprat, njegov je bio gornji, a moj donji.
Ispostavilo se da smo iz istog grada, tačnije varošice, ali nismo se poznavali jer, koliko sam razumeo, Vanja je vreme provodio vredno učeći i u slobodno vreme šireći svoje neformalno znanje. Bio je zaista hodajuća enciklopedija… Fakultet u gradu nadomak prestonice obojica smo upisali u istoj nameri da se, čim uhvatimo priključak za više godine, prebacimo u “centar zbivanja”, ovo je bila tek odskočna daska… Ovde je lakše bilo “upasti” na budžet pa smo zato upisivali fakultet na jednom, a završavali na drugom mestu.

Pravi prijatelji
Nas dvojica i još nekolicina drugara brzo smo se povezali. Domci, cimeri ili docimeri, kolege ili poznanici, stranci u tuđem gradu, postali smo pravi prijatelji. I kako to biva među mladima, razloga za šegačenje bilo je bezbroj… Jednome su smrdele noge, drugi nije mogao da nađe devojku, treći je nosio bele čarape uz crne cipele, a Vanja je imao famoznu kozmetičku torbicu. Iako je bio veoma pedantan, sa već pomenutim smislom za modu, devojke ga nisu zanimale pa je, zbirom tih karakteristika, postao “topli brat” u našem društvu. Koristili smo svaku priliku da ga provociramo imitiranjem ženskog hoda, oponašanjem ženskog glasa ili pošalicama na račun gej populacije.
– Vanja, ti si baš zaslužio da budeš gej – šalio se Peđa. U tim godinama granice i obziri nisu postojali – za razliku od tamo nekih brđana, zapuštenih, smrdljivih, ali naklonjenih muškarcima. E, oni su pederi, ti si, brate, gej!
Dok smo se mi smejali, Vanja je stoički podnosio provokacije. Nije on bio tip osobe koja se dala preveslati. Bio je veoma miran, izuzetno inteligentan i tolerantan. Na nas je sve to, naravno, delovalo kao crvena marama na bika, ali on se ipak nije dao.
Neko vreme smatrao sam naše šale onim što su zaista bile – samo šale – dok mi jednom u malom mozgu nije sinula ideja da je Vanjina orijentacija zaista onakva kakvom je doživljavamo. Bar bi se ponekad naljutio, ćutao bi i tražio devojke pa nas demantovao… Ovako, on je i dalje živeo kao monah, povećavao se sadržaj njegove famozne torbice i sve više je naginjao ženskoj strani u sebi…
Prvi put sam od njega saznao da postoji krema protiv bora oko očiju i ona protiv podočnjaka. Za lice je imao dnevnu i noćnu, i to sa zaštitnim faktorom jer sunčavi zraci mogu da naruše tonus kože i njenu vlažnost, kako mi je objasnio. Redovno je telo mazao losionom, a kap parfema stavljao je na nadlakticu i odlazeći u krevet. ”Divlje” obrve krotio je pincetom, a bradu je brijao svakog jutra ne dozvoljavajući dlačicama ni da provire. Kada sam prvi put u njegovim rukama ugledao set za manikir, bio mi je poznat otprilike kao tastatura svemirskog broda. I zvuci struganja i turpijanja bili su mi podjednako umilni…

Poštovao sam njegovu različitost

Vanja mi je bio drag i odan prijatelj pa na sve te priče nisam kolutao očima kao neki koji ga nisu poznavali, a imali su sužene vidike. Poštovao sam njegovu različitost i sve to svrstavao u “ono nešto” što svi imamo, a razlikuje nas jedne od drugih. Ili mi jednostavno, pomahnitalom i zauzetom, sve to nije predstavljalo problem. Otkrivao sam žurke, upijao miris mladih devojaka i krčkao ispite jedan po jedan…
Čak više od ostalih, Vanja je hteo da pomogne kada bi zatrebalo. Kao odličan student, gradivo je savladavao lako, ali je umeo da uspori ako bi nekome zatrebala pomoć. Nije u njemu bilo ni mrvice samoživosti, što sam veoma cenio budući da su s prvim ispitima mnogi počeli da pokazuju pravo lice, bez maski ljubaznosti i lažnog drugarstva. Vanja je za svakoga pronašao minut slobodnog vremena, pa bio taj neko dobar ili loš, muško ili žensko, provokator ili dobrica… I u tome smo svi morali da se složimo, čak i oni koji su ga zbog neobičnog imidža zaobilazili u širokom luku.
Kada sam tokom prve posete kući s roditeljima pretresao fakultetske teme, dotakli smo se i imena mojih novih kolega.
– Tu je i neki Vanja, odavde je, nisam ga dotad znao – pričao sam majci. – Korektan dečko.
– Pa to je Miljin Vanja! – uzviknula je.
– Miljin?
– Moja koleginica s posla, kako ne znaš! – podsetila me je. Tada su mi se kockice sklopile.
Zapravo sam znao sve o Vanji osim da je baš on taj.
Pomalo tajanstven, nije pričao o privatnom životu, zato sam tek mnogo kasnije saznao da je on Miljin.
Milja je bila čuvena gradska zavodnica. I sada zgodna i zamamna, savršeno je nosila pečat nekadašnje neobične lepote. Iz gradskih govorkanja saznao sam da je viši fizioterapeut, sposobna i prodorna.

“Vesela” narav gospođe R.
U svoje vreme zagledala se u Nebojšu, zgodnog, propalog studenta vrsne inteligencije, nikada dovoljno iskorišćene. U gimnaziji je ”razbijao” matematičke formule i postavljao standarde na takmičenjima, ali iz nekog razloga na fakultetu je posustao pa je, umesto da postane profesor, bio večiti student. Kada je osvojio fatalnu Milju, to su mu oprostili svi osim njega samog…
Tinjala je u njemu frustracija i neutoljena ambicija… Zaposlio se, oženio, ali nije se ostvario. I tu su verovatno počeli problemi…
Nije bio savršen muž a Milja je baš takvog tražila. Pošto nije mogla da ga pronađe u kući, iako je mužu rodila dvojicu sinova i trudila se u domaćinstvu, počela je da ga traži van kuće…
Doktor Trajković, major Petrović, direktor Obradović, imali su po dve zajedničke karakteristike – mnogo novca i Milju na neko vreme. Tajna nije ostala neotkrivena, pa su ubrzo svi znali za “veselu” narav gospođe R. Ne zna se da li je i gospodin R. sve saznao ili je, pak, ona poželela da prekine tu farsu od braka, tek, razveli su se kada je Vanji bilo dvanaest godina. Dug period za patnju a kratak za sreću…
Kada sam nedavno počeo da se bavim psihoanalizom, vratio sam se u mislima godinama unazad pomislivši da je Vanjina orijentacija možda počela baš tada da se oblikuje. Možda je za svakodnevne svađe roditelja okrivio drastične razlike među polovima ili je naprosto pobegao od tereta koji je mučio tek probuđeni pubertetski ego, uglavnom, mislim da je tada postao homoseksualac. Poverila je Milja mojoj majci, a ova meni uz zavet ćutanjem, da mu to nije zamerila od dana kad joj je priznao, a ona je i sama slutila da je njen sin “drugačiji”.
Mogla je ona da bude ovakva ili onakva, ali dobra majka svakako je bila. Upravo ona ga je bez ustezanja, kada je primetila da zaviruje u njenu kozmetičku torbicu, uputila u čarobni svet pomadica i kremica. Svesna Vanjinih težnji, davala mu je mnogo novca za garderobu, čak su je često zajedno kupovali kombinujući istančani ukus i ljubav prema skupom i kvalitetnom.
Za razliku od majke, otac i stariji brat najoštrije su ga osudili. Patrijarhalna sredina i uvrežene navike pobedili su ljubav prema bratu i sinu pa je, svestan njihove osude, Vanja na ročištu tokom razvoda izabrao majku. Čak se otvoreno svrstao na njenu stranu. Otac i brat držali su se podalje od njih…

Nisam mu pomogao
Znao sam priču o toj porodici kao bukvar, a sada sam mogao da identifikujem glavni lik. I kada sam, iako ne iz njegovih usta, dobio potvrdu da Vanja preferira muškarce, nisam ga osudio, čak sam osetio neobičnu bolećivost prema njemu znajući kroz kakve je probleme prošao i koliko je, ipak, u svemu uspešan. Međutim, pamtim situaciju u kojoj mu nisam pomogao mada je trebalo jer je Vanja to zaslužio…
Bilo nas je četvorica u domskoj sobi. Vanja, ja i dvojica pripadnika “tvrde” struje, dobri momci, ali homofobični. Ćutali su iako mi je sve bilo jasno, do trenutka kada je Vanja jedne večeri promenio TV kanal sa utakmice na seriju “Seks i grad”. Balša i Dragan počeli su da negoduju… Iako smo po svim nepisanim pravilima sva četvorica polagali jednako pravo na televizijske minute, počeli su da viču na njega. Vređali su seriju i njene gledaoce indirektno aludirajući na Vanjinu sklonost, a ja sam ćutao. Nadao sam se da će serija proći i nisam hteo nepozvan da se mešam da i sam, štiteći njega, ne bih dobio posprdni nadimak…
I baš kada je, isprovociran Vanjinim ćutanjem i ravnodušnim posmatranjem ekrana, Balša zaustio da kaže čuvenu uvredljivu odrednicu, skočio sam i prebacio na dosadni crno-beli vestern. Njima dvojici je laknulo jer im je bilo svejedno šta će gledati samo da ne udovolje želji „ženskog petka”, ali Vanja je bio primetno tužan. I danas mi ponekad pred očima iskrsne izraz njegovog lica…
Onda sam zakrizirao… Jureći za devojkama i do zore otvorenim kafanama, propustio sam godinu na fakultetu. Moji vršnjaci su napredovali a ja sam im gledao u leđa. Prošli su i manje inteligentni od mene pa sam se opasno demoralisao.
Ne konsultujući se s roditeljima, odlučio sam da napustim fakultet i potražim posao.
I dok je većina kolega sa kojima sam o tome poprazgovarao ćutala, uzdisala i tapšala me po ramenu, Vanja se studiozno posvetio mom slučaju. Detaljno je analizirao uzroke mog posrnuća i objektivno zaključio da nedostatak ambicije i inteligencije, kako sam bio sklon da zaključim, definitivno nisu problem. Onda mi je ponudio pomoć oko ispita na kojem sam zapeo i, uprkos mom protivljenju, naterao me je da uzmem knjigu u ruke i zajedno s njim pređem lekcije od kojih mi je, dok mi ih on nije objasnio, bilo muka. Shvatio sam da i nisu tako teške… i bolje sam se osećao… Sledećeg dana Vanja je naše zajedničko učenje produžio za dva sata, pa za još dva… Četvrtog dana otišli smo na iscrpljujuće trčanje koje mi je, posle mentalnog napora, baš prijalo.

Zahvaljujući Vanji
Na ispit sam, bodren Vanjinim pohvalama, otišao potpuno rasterećen. I studentskim žargonom  rečeno, razbio sam ga! Vratio mi se elan i uhvatio sam pravac. Zahvaljujući Vanji…
Kasnije sam saznao da su iza mojih leđa kolale priče da sam naklonjen Vanji. Ali to više nije bilo važno… u odnosu na pomoć kakvu mi niko u životu nije tako srčano i velikodušno ponudio kao on. Pošto moje opredeljenje nije bilo dvosmisleno, to je utišalo priče i na njih se zaboravilo.
U međuvremenu, četvorka u istom sastavu, uprkos povremenim nesuglasicama, iznajmila je zajednički stan. Prepredenjaci Balša i Dragan sada su i te kako umeli da iskoriste sve prednosti Vanjine ženske strane…
Stan je održavao besprekorno čistim a u kuvanju je naprosto uživao. Delikatese koje je spremao mi dotad ni videli nismo. Međutim, jednom se desilo da greškom nismo stavili pileću supu u frižider i, kako nismo imali ni vremena ni živaca da spremamo novo jelo, pojeli smo je iako je  počela da se kvari. Dok Balšin i Draganov želudac, naviknuti na alkohol, nisu reagovali, Vanja i ja završili smo u bolnici sa simptomima trovanja. Ništa opasno, bila je to blaža dehidratacija uzrokovana povraćanjem… Ipak, odležali smo tri dana.
Jedne večeri dok se Vanja tuširao, poželeo sam da se razonodim pa sam posegnuo za njegovom fiokom iako nisam imao običaj da preturam po tuđim stvarima bez pitanja. Znao sam da tamo drži gomilu časopisa. Ne znam šta me je navelo da izvučem poslednji ona sasvim donji… Uglavnom, kao da sam se opekao, bacio sam ga istog sekunda… Ipak, pred očima mi je titrala slika zagrljenih, obnaženih muškaraca s naslovne strane i još nekoliko manjih u sličnim pozama…
Kad se Vanja vratio, pretvarao sam se da spavam iako mi je srce lupalo. Sada kada sam dobio potvrdu njegovog opredeljenja, pomislio sam da bi Vanja mogao da se zaljubi i u mene… Što da ne, i tako sam prema njemu uvek bio bolji od ostalih… I nisam ružan… razmišljao sam obliven znojem ispod bolničkog pokrivača…

Jako sam se ogrešio o njega
I tada sam se polusvesno distancirao od njega… Nisam znao da i oni, poput heteroseksualaca, nepogrešivo znaju s kim mogu da “prođu ispod duge”… Postao sam gori i od Balše i od Dragana…
Vanja se, razočaran mojom promenom, povukao u sebe. Bilo je očigledno da pati.
Neko vreme ćutao je ne govoreći nikome ništa, a onda je najavio da se seli u metropolu. Svi smo mi to planirali, ali on je to učinio iznenada, usred semestra. Bilo je jasno da je počeo da se guši… Ponestalo mu je vazduha…
A ja… Rasteretio sam se kada je otišao… Zato što sam tako mogao da zaboravim svoju nelojalnost i, takoreći, izdaju… Međutim, u dugim noćima nisam mogao sebe da varam. Često sam pomišljao na Vanjinu dobrotu i na to kako sam se ogrešio… Ljudi kakav je on retko se sretnu u životu, a ja sam imao sreću da postanem njegov prijatelj i nesreću da pogrešim pa da ga izgubim. Da nije bilo zgusnutih ispitnih rokova i skorašnjeg plana o prebacivanju na drugi fakultet, izludela bi me savest koja me je pekla kao žeravica.
Kada sam u cajtnotu osigurao uslov, brže-bolje prebacio sam papire na drugi fakultet i preselio se u grad koji nikada nije spavao. Počeo je novi život, dinamičniji, zanimljiviji.
Vanju, na sreću, nasamo nisam viđao, jedino sam primećivao njegovo ime na spiskovima za vežbe jer smo uvek bili u različitim grupama, a ja na predavanja gotovo nisam odlazio. Kada bih ga video u grupi, promrmljao bih pozdrav i otišao na drugu stranu.
Novi život zahtevao je svoj danak i kada se primakao završetak fakulteta, posustao sam. Opet sam, labilan po prirodi, hteo sve da batalim. Ovoga puta sam čak i roditeljima javio… Priče da ću završiti na birou rada ili kao čistač ulica ako uopšte budem imao sreće da se zaposlim, nisu me dotakle. Tvrdoglavo sam ustrajao na tome da se ispišem s fakulteta. Dok sam se spremao na taj “podvig”, iznenadio me je jedan telefonski poziv. Bio je to Vanja…

Podrška koju nisam zaslužio
Posle nategnutog pozdrava i kurtoaznog pitanja o zdravlju prešli smo na priču o fakultetu. I, umesto da me, kao većina, kritikuje što dižem ruke sad kada mi je tako malo ostalo do kraja, on je počeo da priča o svom radnom mestu budući da se, kao najbolji student u generaciji, prvi zaposlio i već stekao zavidno iskustvo. Pričao je s takvom strašću da istog momenta poželeo da i meni bude tako dobro. Reč-dve o samostalnosti, monolog o sigurnosti, neka anegdota iz svakodnevice i – do kraja razgovora moja odluka o podizanju dokumenata s fakulteta nije više bila stamena. Znajući, valjda, da će već koji sat kasnije iste misli početi da me proganjaju, Vanja me je zamolio da se sretnemo sutradan.
Nisam očekivao da će doći u društvu. Ubrzo sam shvatio da je to društvo zapravo ljubomorni dečko a predstavio mi ga je kao kolegu Marka. I nije bilo sumnje u to da mu je kolega, ali ni u to da ga guši kao ljubomorni muškarac nesrećnu ženu. Pratio je svaki njegov pogled, zavirivao u Vanjin telefon da vidi ko ga zove i postavljao pitanja o svakom čoveku koga bi ovaj pomenuo. Vanja mi nije delovao srećno, više je izgledao kao progonjena žena. Bilo mi ga je žao ali nisam znao kako da mu pomognem, a on meni jeste, čak i tog puta.
Uverio me je da mogu bez muke otaljati i to malo ispita i opet mi je ponudio pomoć, na šta je ljubomorni dečko gotovo poskočio.
Kako nisam želeo da mu pravim problem, nisam ga pozvao kada sam sledećeg dana uzeo knjigu u ruke, ali sam počeo da čitam, u početka bez pomaka, a onda sam, vođen njegovim savetom, počeo da čitam ne opterećujući se time koliko ću zapamtiti, i shvatio sam da mi nešto zaista ostaje u glavi. Na ispit nisam otišao siguran, više sam ga doživeo kao bitku sa samim sobom. I dobio sam je… Potom je usledilo još nekoliko…
Tada sam saznao da je Vanja u presudnom momentu uskočio kao džoker mojih roditelja jer se majka požalila tetka Milji, a ova je problem prenela Vanji… Majka je u razgovoru potvrdila moje sumnje, ispričala mi je da joj se Milja žalila na Vanjinog posesivnog dečka koji mu čak nije dozvoljavao ni majku da poseti jer je u rodnom gradu imao simpatiju iz dečačkih dana. I nisam mu na pravi način izrazio zahvalnost iako je Vanja to zaslužio.

Našao sam način da mu se odužim
Vreme je prolazilo, tražio sam, pa našao, posao, potom ljubav i ja sam, obuzet obavezama, zaboravljao da pitam za Vanju.
Jedne večeri sreo sam ga u glavnoj ulici. Osmeh na njegovom licu dao mi je odgovor na mnoga nepostavljena pitanja… Pored njega nije bio Marko već drugi dečko.
– Saša – predstavio mi ga je.
Tad sam odlučio da mu se makar malo odužim za sav trud koji je uložio pomažući mi…
– To je tvoj dečko? – pitao sam naoko ravnodušno iako mi nije bilo lako to da izgovorim. Takvo pitanje ne postoji u priručniku balkanskog muškarca namenjenog poboljšanju komunikacije s prijateljima.
Saša, kako ga je predstavio, kao da se zaledio istog momenta. U iščekivanju koje se pretvorilo u večnost, samo su se boje na njegovom licu menjale. Verovatno nije znao da li je pitanje upućeno kao klasična provokacija iza koje može da usledi udarac po nosu ili čuška iza uva ili je, pak, posredi bivši ljubomorni dečko spreman da napravi scenu nasred ulice… Pronicljiv kao i inače, Vanja je shvatio da je moje pitanje iskreno i dobronamerno.
– Da, živimo zajedno – odgovorio je, a glas mu nije zadrhtao. Saša se primetno opustio, čak se činilo da će se srušiti od olakšanja. Sada je nežno gledao Vanju, a onda se i meni zahvalno osmehnuo. – Planiramo da kupimo stan… – nastavio je Vanja opušteno.
Gazdarica kod koje sam stanovao u to vreme prodavala je garsonjeru ispod cene, iskrslo joj je nešto hitno. Iako je meni odgovaralo da stan proda što kasnije jer mi je lokacija odgovarala a gazdarica je bila korektna, Vanji to nisam mogao da prećutim.
– Znam za dobar stan koji se prodaje… – rekao sam.
– Da?
Objasnio sam im o čemu se radi i iste večeri došli su da ga pogledaju. Dopao im se i upoznao sam ih sa gazdaricom. Brzo su postigli dogovor.
Vanja mi je neprestano zahvaljivao kao da sam mu učinio ogromnu uslugu.
– Nije to ništa naspram onog što si ti meni učinio – neobično emotivno za jednog muškarca, priznao sam mu kada smo se našli na kafi posle mesec dana. – Pravi si prijatelj, znaš li to?
– Zaista to misliš? – kao dete, tražio je da ponovim tvrdnju. Bilo je jasno da to nije često čuo od muškaraca i valjda se zato, svesno ili nesvesno, uvek okruživao ženskim društvom.
– Najbolji kog sam ikada imao – bez straha čvrsto sam mu stisnuo ruku, a njemu je, zakleo bih se, u tom trenutku brada zadrhtala. Tada sam ipak povukao ruku.
Šalu na stranu, taj trenutak bio je dirljiv i meni. Vanja je sijao od zadovoljstva. Posle razvoda roditelja, prezrivih pogleda u maloj sredini i otvorene netrpeljivosti, zaista je zaslužio da bude srećan.
Vanja je bio i ostao jedan od najboljih ljudi koje poznajem. Često od kolega i poznanika slušam pežorativne komentare o njemu, kritike na račun života kojim živi, mnogi ga se javno odriču, ali ja se više ne ustručavam da ga branim, makar rečima.
I verujte, većina njih uprkos početnom tvrdoglavom stavu brzo ostane bez argumenata, razoružana dokazima Vanjine dobrote, jer još se nije desilo da taj odbije pomoć, ljudsku, kolegijalnu ili bilo koje vrste. On nije opterećen sujetom, kalkulacijama ili mrzovoljom kada treba pomoći ljudima.
Naučio me je još jedno: kada bi većina ljudi u sebi nosila makar trećinu njegove dobrote, mislim da bismo živeli na mnogo boljem svetu.