Pro Femina 2014! Isidora Bjelica: Na najteži mogući način sam spoznala koliko sam grešila

Razgovarala: Brankica Treskavica

Sigurni smo da svi, koji prate naš sajt, znaju da magazin „Lepota i zdravlje“ 3. aprila, u Hajatu, organizuje veliku regionalnu Pro-Femina konferenciju. Teme, koje smo odabrali, navešće nas da se zamislimo, zabrinemo, nasmejemo, da budemo kritični i samokritični, da uporedimo navike i stavove… Da bismo delić svega toga već sada osetili, svakog dana na portalu predstavljamo po jednog učesnika. Neki će nam otkriti delove svog izlaganja ili poglede na određene teme, a neki su pošli od slogana konferencije „Šta radimo dok čekamo bolja vremena“.

Danas nam Isidora Bjelica otkriva delić spoznaja, do kojih je došla u trenucima svog najvećeg životnog isušenja…

– Nažalost, na najteži mogući način sam spoznala koliko moram da se menjam, koliko sam grešila i koliko je pogrešno bilo tražiti uzroke nerviranja izvan mene same… Dugo sam, čak, verovala da je na meni da promenim sve to što me oko mene nervira, ubeđena kao i većina u svoju nepogrešivu objektivnost, koja je zapravo samo agresivni iskaz moje nemirne subjektivnosti. Prinuđena, zbog najteže bolesti u odmaklom stadijumu, da menjam sebe i fizički i duhovno, shvatila sam da sam otrove unosila na različite načine – i kroz hranu, i kroz kozmetiku, ali i na taj način što me previše toga nerviralo, a premalo radovalo. Zavist, ljubomora, nezadovoljstva, primedbe, nerviranja uzrokovana drugim ljudima – znak su da čovek pod hitno mora da menja sebe. Što bi otac Pajsije rekao – postoje pčele i postoje muve, jedne vide sve dobro, druge sve loše. Borba za pozitivne misli, za ljubav prema drugim ljudima, možda je čak teža od promene mojih fizičkih navika i odluke da živim i hranim se zdravo. Svaki dan iznova, beskrajno zahvalna Bogu što uopšte imam taj još jedan dan života, otkrivam koliko je malo toga potrebno za radost, a kako sam traćila vreme na nerviranje, prigovore, zapitana zašto moram da se nosim sa tako nepodnošljivim situacijama. Osvajanje radosti, pre svega, znači uključivanje receptora u sebi, jer frekvencija našeg bića može biti podešena tako da primećujemo samo loše ili da u svemu otkrivamo dobro; da opravdavamo sebe, a kudimo druge ili da beskrajnu energiju opravdanja trošimo na druge. Shodno tome, raduje me još jedno jutro koje sam dobila, zagrljaji i smeh moje dece, pisma mojih čitalaca, činjenica da imam porodicu i prijatelje, da sam živa i da imam šansu da postanem bolja. S druge strane, čim me neko ili nešto nervira, što u meni izaziva bes, ljutnju i nezadovoljstvo, to je uvek alarm da sa mnom nešto nije u redu.

Program cele konferencije možete pogledati OVDE.