Majka i ja delile smo istog dečka

Jedina osoba kojoj sam se, otkad znam za sebe, istinski divila bila je moja majka. Za sve što sam joj priredila nemam nikakvo opravdanje. Ipak, zahvaljujući njoj i tati, moje dete i ja danas živimo srećno i zadovoljno.

– Ljubice, dođi da te upoznam s nekim – cvrkutala je moja mama tog utorka. – Ovo je Mladen, moj prijatelj, a ovo je moja kćerka Ljubica – rekla je kada sam provirila u dnevnu sobu.
Osmehnuli smo se jedno drugom.
– Jeste li za neko piće? – obratih se Mladenu.
– Šta nudiš? – upitao je.
– Ljubice, u redu je. Ja ću preuzeti – izgovorila je moja mama uputivši mi značajan pogled. – Dakle, Mladene, imaš li kakvih posebnih želja?
– Znaš ti mene, ne odričem se „šetača“ s ledom.
– Stiže – rekla je primivši „porudžbinu“, a onda mi je očima dala znak da  treba da se izgubim iz stana.
Majka i ja smo se posle razvoda mojih roditelja preselile iz Kule na Novi Beograd. Tata je bio i ostao zatečen njenom željom da ga ostavi pa je ostao da živi u Kuli i nijednom nije došao u Beograd da nas obiđe. Ipak, često me je zvao telefonom, raspitivao se za svoju bivšu ženu i potajno se nadao da će mu se ona jednog dana vratiti. S druge strane, majka nije odgovarala na njegove pozive i, osim mene, „jedine svetle tačke iz promašenog braka“, govorila je da je za njega ne vezuje ništa i da ne namerava da mu se vrati.
Zbog njegovog konzervativizama, govorila je, sa navršenih 36 godina morala je da se bori za radno mesto u velegradu u kojem bi „davnih dana našla svoje mesto pod suncem da je on nije sputavao“. Meni se nekako oduvek činilo da je sputala sama sebe kada je odlučila da me rodi u devetnaestoj godini, ali sam joj bar na tome zahvalna. Svi ostali njeni izbori, ako izuzmem preseljenje na Novi Beograd, nisu me naročito oduševili.

Uspavani talenti
Iz Kule smo se odselile kada mi je bilo petnaest godina. Idealno vreme, jer je trebalo misliti o mom upisu u srednju školu. Tata je, iako je izvukao deblji kraj u svemu, finansirao naš život u velikom gradu, što je činio i kasnije kada se mama zaposlila. Nas dve smo relativno brzo pronašle smeštaj u blizini Sava centra započevši „borbu s gradskim vetrenjačama“.
Stan koji je mama iznajmila isprva je bio prazan. Posle kraćeg razgovora s gazdom dobile smo mašinu za veš, televizor, frižider i kauč a nekoliko dana kasnije imale smo i opremljenu kuhinju. Malo-pomalo, stan je sve više podsećao na one iz časopisa „Brava Casa“ i moram iskreno da kažem, bez obzira na to što mi je bilo žao tate, da sam se zbog mame povremeno osećala kao boginja. Kada se zaposlila i svoj deo garderobera počela da puni najfinijim krpicama, poverovala sam da je to vrhunac uspeha o kojem je ona godinama maštala.
Međutim, samo nekoliko meseci kasnije na trpezarijski sto spustila je ugovor o kupovini stana u kojem smo dotad živele i zaista mi je postalo jasno da su, uz tatu, svi njeni talenti bili uspavani. Govorila mi je da je u životu nekad mnogo važnije naleteti na pravu osobu nego završiti fakultet mada je to nije sprečavalo da me opominje da učim. Kapirala sam da je sve važno, ali se oko škole nisam pretrgla. Kao na listić sportske prognoze ličile su ocene u dnevniku pored mog imena, ali to moju majku nije sprečavalo da uzdignute glave dođe na roditeljski sastanak. Visoka, dugonoga i crvenokosa, plenila je pažnju gde god se pojavila. Izgledala je mnogo mlađe od svih ostalih roditelja pa je moja razredna dugo bila u dilemi da li je ta žena moja majka ili sestra.
U drugoj godini srednje škole, kada sam počela da dovlačim kući društvo iz razreda, nekolicina drugova otvoreno su me pitali da li bih imala nešto protiv ukoliko bi oni muvali moju mamu. Zanemala od čuda, prenela sam joj njihove želje a ona je odmahnula rukom i rekla: „Ah, ta deca.“ Pa kada su samo deca, zašto se izazovno oblačiš i poziraš pred njima, pitala sam se, ali to nisam naglas izgovorila. Do kraja te druge godine društvo iz škole se toliko ustalilo u našem domu da su pojedinci dolazili i kada ja nisam bila kod kuće.
Tek na letnjem raspustu shvatila sam da se Željko, drug iz mog odeljenja, smuvao s mojom majkom. To što je on bio ponavljač i godinu i po stariji od mene nije umanjilo zbunjenost izazvanu činjenicom da se moj drug i moja majka zabavljaju. Do početka nove školske godine bilo je jasno da će Željko ostati „izgustiran“ i tužan, ali me, iskreno rečeno, nije bilo briga. Imao je dovoljno godina da shvati da nije liga u kojoj bi moja majka pristala dugo da se takmiči.

Želela sam da izađem iz mamine senke
Druga je stvar to što sam ja u školi postala neko koga je razredna budno pratila i što su se za moj život raspitivali svi u odeljenju. Elem, posle veze sa Željkom majka se preorijentisala na nešto starije muškarce. Neki su samo „protrčali“ kroz njen život a neki su joj ostavili i uspomene – novi automobil, bolje plaćeni posao ili kraća putovanja do Beča, Praga i Pariza. Čini mi se da sam bila pomalo izgubljena tih meseci i da sam sve što se događalo pratila kao nemi posmatrač. Iako ponašanje moje majke nije bilo primereno, meni je bilo super.
I osim ljubomore koju sam povremeno osećala kada bi mi neko rekao da ona izgleda bolje od mene, sve u vezi s njom zapravo me je oduševljavalo. Postajala sam svesna njenog magnetizma i želje koju je godinama potiskivala – da zamahne krilima i udahne vazduh punim plućima. Trebalo je mnogo odlučnosti, hrabrosti i petlje da bi ostvarila svoje snove. Iskreno sam joj se divila nadajući se da sam bar nešto „povukla“ na nju kad već fizički ne ličimo.
Nešto malo pre punoletstva ukapirala sam da čak i neke fizičke razlike mogu vrlo uspešno da se otklone različitim sredstvima za kamuflažu. Kao prvo, ofarbala sam svoju smeđu kosu u nijansu bakarne. Naočare s dioptrijom zamenila sam kontaktnim sočivima u zelenoj boji. Malo garderobe iz maminog ormara, malo više šminke oko očiju tek da naglasim novostečenu  boju i – to je bilo dovoljno da muški svet i mene počne da primećuje. A škola… provlačila sam se kroz iglene uši. Nisam se uzbuđivala oko ocena, upisa na fakultet i sličnih stvari koje opterećuju maturante. Bavila sam se svojim izgledom i željom da postanem podjednako uspešna kao što je to moja majka. Dok me pogledom nije izbacila iz sobe u kojoj je sedeo Mladen, nisam bila svesna činjenice koliko ličim na nju. Međutim, kada sam te večeri po prvi put shvatila da sam višak, postalo mi je jasno da me mama doživljava kao konkurenciju, a to je već značilo da sam daleko odmakla u svom preobražaju.
Činilo mi se da joj se taj Mladen naročito dopao jer se, za razliku od prethodnih, najduže s njim zadržala. Dobijala je poklone, kasno noću razmenjivala s njim SMS poruke i mazno šaputala kada bi je pozvao telefonom. Cveće je u ogromnim količinama pristizalo u naš stan i nije čudo što je mama za Mladena uvek imala vremena. Kada joj se posle nekoliko meseci na ruci zacaklio verenički prsten, nije bilo dileme da će Mladen biti „drugi bračni pokušaj u njenom životu“. Nekako istovremeno saznala sam i vest da je mama u drugom stanju.
– Mislim da sam trudna – rekla je pokušavajući rumenilom da vrati svežinu u svoje obraze.
– Pobogu! – uzviknula sam, iskreno zapanjena.
– Nisam očekivala takav komentar od tebe – rekla je. – Ako ti to nešto znači, udaću se za Mladena pa će ti biti manje neprijatno.
– Ma, ne… Nije mi neprijatno nego mi je čudno.
– Šta ti je čudno? – ispitivački me je gledala.
– Pa… – rekla sam – od onoliko ljudi ovaj mi se čini najmanje pouzdanim ako me razumeš, a ti si baš našla s njim da praviš dete.
– Pouzdan? Šta znači pouzdan?
– Pouzdan u smislu da nije prevarant.
– Eh, ko mi se javlja! Pa ti ne umeš da proceniš čak ni koja boja kose ti bolje pristaje! – uzviknula je. – Ista si kao onaj tvoj otac, samo pametuješ, a nesposobna si da bilo šta uradiš.
Nije morala to da kaže. Da me nije uvredila, verovatno se ne bi desilo sve ono što je usledilo.

Prešla sam sve dozvoljene granice
Mladen je nenajavljeno došao sledećeg popodneva noseći jednu crvenu ružu. Umesto uobičajenog pozdrava, ali i zato što mama nije bila tu, osorno sam prokomentarisala:
– Šta je, cvećara je osiromašila zbog tebe pa si spao na jedan cvet. Ima valjda još neka cvećara u gradu, nemoj da se kompromituješ pred mojom majkom tom jednom ružom.
– Ova je za tebe – rekao je nežno dodirnuvši prstom moj nos.
Istog trena sam iz ofanzive prešla u defanzivu upitavši ga da li želi nešto da popije. Umesto odgovora, usledilo je pitanje:
– Gde ti je majka?
– Na poslu. Zar ti nije javila da će ostati celog dana? Sezona je godišnjih odmora pa mora da priskoči kolegama.
– „Šetača“ s ledom.
– Molim?
– Pitala si me da li želim nešto da popijem, a ja ti kažem da želim „šetača“ s ledom.
– Da, da…
Pokušavala sam da se snađem između silnih boca u našoj kuhinji. Znala sam da me gleda i da me proučava od glave do pete. Osećaj vreline koji me je najednom zapahnuo učinio je da mi ruke zadrhte i kockice leda u čaši zazveckaju.
– Polako – rekao je uzimajući čašu iz moje ruke. Otpio je gutljaj, a zatim je čašu približio mojim usnama. – Uzmi i ti malo.
Ukus hladnog viskija kao strujni udar prošao je kroz moje telo.
– Hoćeš li još malo? – upitao je dok su nam se tela sve više približavala.
– Ne, i ovo je bilo previše – rekla sam trudeći se da ostanem sabrana.
Da me nije pridržao, posle prvog poljupca u vrat mogla sam da se onesvestim. Nakon drugog već smo skidali garderobu. Prepustivši se ludilu, do spavaće sobe zapravo nismo stigli, vodili smo ljubav na podu kuhinje: Mladen, fini dečko moje mame, i ja, još finija kćerka.
Pre nego što je krenuo, nežno me je poljubio tutnuvši mi u šaku broj svog telefona da bih mogla da ga nazovem svaki put kada se budem osećala usamljenom. Pobedonosno sam strpala cedulju u džep i potvrdila da ću ga nazvati čim se ponovo ukaže zgodna prilika.
Majka ništa nije primetila ni te večeri ni mesec dana kasnije kada su učestali Mladenovi i moji susreti. Dolazio je kod nas i ponašao se kao nekad: bio je dobro raspoložen prema svojoj verenici a indiferentan prema meni. Kada mama nije bila u kući, taj odnos se, normalno, menjao u moju korist. Znala sam da situacija u kojoj majka i ja delimo dečka nije normalna, ali sam isto tako uživala u svakom trenutku provedenom nasamo s Mladenom i uopšte mi nije bilo važno hoće li neko pomisliti da li sam normalna.

Neplanirana trudnoća
Leto je odmicalo i sve je bilo u redu dok nisam otišla doktoru a on ustanovio da sam trudna. Suze nisam mogla da obuzdam.
– Smirite se – rekao mi je doktor – biće sve u redu. Zdravi ste i mladi, nema sumnje da će vaš dečko biti presrećan kad čuje radosnu vest.
– Nema sumnje – rekla sam – da će me majka ubiti.
Tri dana smišljala sam način kako da obavestim majku o „novonastaloj situaciji“. Nazvala sam Mladena i zamolila ga da mi pomogne.
– Slušaj, dušo, mogu da ti pomognem samo tako što ću ti dati lovu da to središ. Drugu pomoć od mene ne očekuj. A tvoje majke što se tiče, treba da znaš da sam i s njom sinoć završio jer je pokušala da me ulovi na lažnjaka. Ako će ti biti lakše, treba da znaš da bar tvoja majka nije trudna.
– Ali, Mladene, ja jesam – rekla sam pokušavajući da ga urazumim.
– Rekao sam ti šta sam imao, a ti, kada se raspitaš koliko košta da se otarasiš jedne brige u životu, nazovi me. Pre toga nemoj da se trudiš.
Tek kada je prekinuo razgovor, postala sam svesna šta sam učinila. Istog časa nazvala sam tatu rekavši mu da odmah moram da ga vidim. Oberučke je prihvatio moj predlog i prvi put otkad smo se preselile, došao je u Beograd. Nisam mogla da obuzdam suze dok sam pokušavala da mu objasnim šta mi se dogodilo.
– Nešto slično mogao sam da očekujem – rekao je gotovo ravnodušno. – Jesi li njoj rekla?
– Ne, ne smem, ubila bi me.
– Hoćeš li da joj ja kažem?
– U stvari, zato sam te pozvala – rekla sam iskreno.

Povratak tati
Ne znam gde ju je našao i kako joj je saopštio da nosim dete njenog bivšeg verenika. Ne mogu da zamislim kako je izgledao taj susret kao ni njen izraz lica kada je saznala šta je uradila njena „jedina svetla tačka u životu“. Znam samo to da mi je tata rekao da mogu otići u stan da pokupim neophodna dokumenta, a da za stvari i sve ostalo što mi bude trebalo ne brinem.
Ušla sam u stan i zatekla majku kako sedi na dvosedu u dnevnoj sobi s čašom viskija u ruci.
– Samo sam došla da uzmem neke papire i svedočanstva – promrmljala sam ne dižući pogled sa sopstvenih stopala.
– Dođi ovamo – naredila mi je ali se u njenom glasu osećala toplina. – Ne krivim te ni za šta, to želim da znaš. Mlada si i neiskusna. To, naravno, ne treba da znači da ću brinuti o tvom detetu, isuviše sam mlada da bih nekome bila baba.
– I tebi je bilo godina koliko je sada meni kada si…
– Bilo mi je manje, ali sam znala da ne treba da spustim glavu. Podigla sam je visoko, zadovoljna svojom odlukom i željom da postanem majka. U tome treba da se ugledaš na mene, a ne da se skrivaš iza reči koje izgovara tvoj tata. Kao što sam rekla, o tom detetu neću da brinem, ali ako hoćeš, možeš ostati ovde da živiš.
– Hvala ti – rekoh usudivši se da je pogledam u oči – ipak se vraćam u Kulu. To je moja definitivna odluka.
– Kako hoćeš – rekla je – samo nemoj da zaboraviš da Beograd pruža brojne mogućnosti čak i takvima kao što smo mi.
– Zapamtiću to u slučaju da se predomislim jednog dana – rekla sam pre nego što sam izašla iz stana.

* * *

Luka se rodio krajem maja sledeće godine. Tata je, da bi mi olakšao prve dane majčinstva, pozvao komšinicu da mi pomogne. Nije mi dugo trebalo da shvatim da, osim komšijskih, između njih dvoje postoje i drugačiji odnosi. Bilo kako bilo, tata je učinio sve da se moje dete i ja osećamo dobro i zaštićeno. Pre nekoliko dana proslavili smo Lukin drugi rođendan i, kako se stvari trenutno razvijaju u ljubavnoj priči između tate i komšinice, mislim da bi bilo pametno da se moje dete i ja ipak preselimo u Beograd. Mogućnosti su veće, a na kraju krajeva, odlučila sam i da Mladenu predstavim svoju najsvetliju tačku u životu. Toliko mu dugujem.