Svečane bele košulje

Foto: Mladen Sekulić

Je li mi opeglana ona košulja – upitao je. Koja…? (Uz malo sreće, možda neka i bude opeglana…?) Ona, karirana, plava. Koja…? (Zapravo samo pokušavam da dobijem na vremenu, možda se i predomisli..?) Ona što si rekao da ti se ne sviđa…? E baš ta, plava, što si mi je TI kupila… (Sad već ne mogu da se pravim kao da ne znam o kojoj se tačno košulji radi. ) Misliš, ona što si nosio kad smo išli kod Nikolića? Mmmm,… mislim da je… u ormaru… ne znam gde bi drugo bila… ali ako slučajno nije – probaj u kupatilu… Visi na vratima? Ne. Verovatno visi na dnu korpe za veš.

Zar opet…? – reče moj muž i pogleda me prekorno. Opet, kažem i slegnem ramenima. Pa znaš da imam sastanak… Znam… A i ti, stvarno, k’o za baksuz, svaki put se nameračiš baš na te što su prljave. Da si mi rekao sinoć, nego sad kad moram na kafu,… dogovorila sam se s devojkama, čekaju me, sori dušo, dođi da te cmoknem, lep si ti i bez košulje, k’o da će neko da te gleda tamo, ’ajde bogati…

Da znaš da je dobar, primetila sam. Ko? Onaj tamo. Za šankom. Ne gledaj tako, e, mislim stvarno, pomisliće da ga gledamo. Pa i gledamo ga, rekoh. Da, ali ne mora da zna… Reci to njoj, rekla sam i pokazala na Cacu. Ušinuće se, sirota, okrenula je glavu k’o papagaj, pod stoosamdeset stepeni, ostaće joj oči na leđima. Gago dušo, zatvori usta. Obriši je, Nina, bogati, balavi k’o rotvajler.

Šta vas je spopalo – upitala je Nina. Tip nije ništa posebno. Uostalom, na kilometar se vidi da je razveden. Kako znaš? Znam. Takve poznajem u dušu. A ovaj je friško najuren. Ima taj blagoteleći pogled. Još uvek se pita ’šta joj bi najednom…’’ Snimi kako ne skida pogled s telefona. To je zato što se još uvek nada da će ga pozvati.

Zašto je ne pozove, upita Gaga. Zato što nema kredita. Uzela mu je sve do poslednje pare, nema više ni za s.o.s. pozive. Cedi malo pivo otkako smo došle. Sva pokretna imovina, sve što ima – parkirano je ispred lokala. Golf trojka, alu felne, siva metalik. Jedina nijansa sive u njegovom životu, ako mene pitate. Dva kofera u gepeku. Torba za fudbal na zadnjem sedištu. Teniski reket i par patika. Odjednom mu se više ne ide na tenis. Odjednom ona mala kojoj je pokazivao bekhend nije više tako zanimljiva, ni tako lepa. Ne zna čak ni kako se zove. Dragana, Jelena, tako nešto…

Odjednom prestaje da želi stvari koje je želeo u braku. Ne treba mu više – ni sportski auto, ni skup sat, ni ona prazna garsonjera na kraju grada, ni ništa. Hoće da se vrati. Hoće da kaže nekom dobro jutro. Da ima s kim da popije kafu. Da ga sačeka nešto bolje od mesnog nareska kad dođe kući. Da prestane da viđa svoje dete samo na velikom odmoru. Da ne spava na fotelji na rasklapanje Da ponovo sklopi kockice. I da ponovo nosi ispeglane, čiste bele košulje.

Meni ga je žao – reče Caca. I meni ga je žao – pomislih. Tako i onaj moj nesrećnik sedi na sastanku u onoj košulji od juče. Baš mi ga žao, ponovi Caca. Meni nije – reče Nina. Sam pao, sam se ubio. Gaga ne reče ništa, samo polako zatvori usta. Idem, rekoh. Gde ćeš, tek si… pa nismo ni… Idem. Moram. Opet nešto izmišljaš – reče Nina. Jeste, jeste, petlja, samo da bi klisnula… sto posto ide da gleda seriju, ne može da izdrži, muka je to, zakuvalo se, sad ti je biti il’ ne biti…

Ama šta vam je, žene, ne idem da gledam seriju – pravdala sam se. Ionako mogu da premotam kad hoću. Pa gde ćeš onda…? Gde ću? Kući. Što? Da uključim mašinu. E, sram te bilo, reče Gaga. Velika devojka, a – laže.

Pišite Dudi na [email protected]!