Hajde da se slikamo dok se boje ne rastope #SELFIE

Ljudi moji, kakvo je ovo vreme došlo?! Više strahujem da bi, ako se neko dohvati mog telefona, hiljade neuspelih selfie fotografija moglo da dospe u javnost nego što brinem o seksi SMS porukuma ili ne-daj-Bože kućnim porno video snimcima. Naravno, to ne znači da ih posedujem jer to je, ionako, već prevaziđeno. Svi koji su mogli da se proslave na taj način, već su to učinili.

Više nije fora jednom napraviti bum u javnosti već konstantno održavati zainteresovanost publike svakodnevnim plasiranjem atraktivnih fotografija sebe samog na društvenim mrežama. Internet je učinio da granice skoro više i ne postoje, sem u našem umu. Gotovo svi imamo mogućnost da putem interneta direktno stupimo u kontakt sa kim god želimo.

Fotografisanje samog sebe, koje popularno zovemo SELFIE, trenutno predstavlja vodeći trend u svetskoj pop-kulturi. Selfie način fotografisanja prevazišao je svoju prvobitnu ulogu i postao novi kanal komunikacije. Mogućnosti koje se otvaraju ovim vidom komunikacije su brojne (u marketinškom, humanitarnom domenu i sl.).

Na taj način Instagram je postao najveća modna agencija na svetu. Ako neko želi da učestvuje na kastingu za novo lice modne kampanje svetski poznatog dizajnera Marka Džejkobsa, dovoljno je da svoju selfie fotografiju obeleži hashtagom #CastMeMarc i očekuje najbolje.

Centar sveta više nije tamo negde, daleko, već tu, baš tu, gde stojiš. Ti, baš ti! I nema potrebe da se okrećeš oko sebe tražeći centar svoje ose. Centar sveta je u tebi. Na tebi je samo da ga osvestiš, prihvatiš i vladaš se u skladu s tim.

Neki sociolozi pojavu selfie fotografija vide kao uspon porno kulture, u smislu da je seksualna atraktivnost jedini način na koji žena sebe može da učini vidljivom. Ali ne bih se složila sa tim jer su selfie fotografije podjednako popularne kod oba pola. Ako ne verujete, proverite #SelfieOlympics.

Slikanje sebe samih postoji od kada i prvi fotoaparat samo što je taj način fotografisanja dobio na masovnosti i popularnosti pojavom društvenih mreža i pametnih mobilnih telefona, koji nude širok spektar kamera i još veći izbor filtera, koji pružaju mogućnost da se igramo, pokažemo svoju kreativnost, smelost i dovitljivost. I što je najvažnije, budemo svi dovoljno dobri! Jednostavno, igračka za veliku decu.

Slikanje samih sebe postaje postaje naš lični reality show, gde smo mi glavna zvezda i vrlo često jedini gledalac. Kako ’jedini’ gledalac, već čujem pitanje u glas postavljeno, kad selfie fotku postaviš na Instagram, Facebook ili Twitter i može da je vidi ceo svet? Mada, iskreno, verujem da i sami odgovor znate. Za jednu dobru selfie fotku treba da ispucaš bar trideset komada. Nakon pažljivog pregleda, 29 izbrišeš, onu jednu doteraš, provučeš kroz par filtera i plasiraš u javnost. Tako to ide. Nije to baš ni tako jednostavan proces, a zna i da potraje. Ipak je u pitanju lični imidž, a rejting treba da se konstantno podiže.

Kako je sve počelo? Ko se prvi sam slikao? Zašto se uopšte sami slikamo? Šta je #selfie? Zašto postoji?

Neka su od aktuelnih pitanja u žiži svetske javnosti. Nogu da se ovim pitanjima pozabave mnogobrojni stručnjaci društvenih nauka potegao je američki predsednik Barak Obama, slikanjem već nadaleko poznatog i prezrenog selfija na Mandelinoj sahrani. Zanimljivo je da baš Američko udruženje psihijatara kaže da je selfie odraz mentalnog poremećaja, nedostatka samopoštovanja i da slikanjem sebe samih ljudi popunjavaju prazninu u svom životu.

Ako je tako, kako to da nisu pažljivije birali prvog čoveka svoje nacije?!

Da to nije samo nepromišljeni hir već usvojeni aktuelni društveni trend kao moderni način komunikacije Obama je dokazao nastavljenim nizom selfie fotografija. Najnovija u nizu je selfie sa Dejvidom Ortizom, zvezdom američkog bejzbola. Mnogi smatraju da tako nešto ne priliči političaru broj 1 u svetu, da ga to čini neozbiljnim, čak i diskvalifikuje kao ozbiljnog državnika.

Ako’ozbiljan’ državnik znači da kriješ svoju pravu prirodu, da si uštogljen, promišljen i ponašanja u javnosti usklađenog sa strogim, nametnutim društvenim normama, pritom, ne pokazujući znake života normalnog ljudskog bića– da grešiš, praviš gluposti, nepromišljeno reaguješ, po meni znači da nisi čovek, jedan od nas, od krvi i mesa, već robotizovana verzija poželjnog ljudskog bića.

Mnogo više volim ljude koji su slobodni da pokažu svoju pravu prirodu u javnosti, sa svim vrlinama i manama, mada daleko od toga da selfie slikanje smatram manom, nego da je skrivaju i žive iza paravana. Pa kad jednog dana taj paravan ipak padne, eto još većeg belaja. Ako si svoj i opušten, ne znači da si neozbiljan, bez obzira na to kojim se poslom baviš, da li odlučuješ o tuđoj sudbini i upravljaš milionima života.

Moja prijateljica Dušica jedna je od onih koji vole da ih vodi hladna glava i selfie smatra površnim, egocentričnim, pubertetskim ponašanjem.
Ni sa tim se ne bih mogla složiti. Nasuprot njoj, ja volim selfie kulturu. Smatram je zanimljivom igrom i zabavnim načinom komunikacije.

Svako od nas u jednom delu svog bića gaji dete u sebi i to dete treba da je zdravo, veselo, aktivno i uvek spremno da prihvati izazov igre. Još je Platon rekao da mnogo više o čoveku možeš otkriti tokom jednog sata igre nego celogodišnje konverzacije. Ljudima svih uzrasta potrebno je vreme za igru. Interakcija sa drugima na razigran način, bez ikakvog drugog razloga osim uživanja u igri i druženju, zbližava ljude i gradi međusobno poverenje. Znam da nije teško zameniti obaveze igrom ali isto tako ljudi vrlo lako sasvim izbrišu potrebu za igrom iz svog života, koja predstavlja izvor kreativnosti i radosti življenja. Ljudi koji ne gaje zdravo dete u sebi i ne daju sebi prostor za kvalitetnu igru često pokušavaju da ovu vrstu energije u svoj život unesu na neki drugi način. Recimo, seks. I to obično sa strane.

Ali, nije teško zaključiti zašto se dešava da ljudi pobrkaju pojmove. Cilj igranja je da udahnemo radost i da primimo najbolje jedni od drugih u međusobnoj razmeni energije. Nove ljubavne veze i seksualni odnos mogu vrlo lako da probude u nama tu preko potrebnu razigranost i lepršavi osećaj u stomaku. Ali to je zamena teza. Zato je potrebno da stalno pronalazimo nove načine igranja sa bliskim ljudima.

Ponekad nije loše ni pročeprkati po detinjstvu. Jer kakve su nam navike bile u igri kada smo bili deca, koje smo osobine i težnje pokazivali, takvi smo kao i odrasli ali ne samo u igri već u svemu ostalom.

Igra može biti naučena osobina. Nažalost, nismo svi odrasli kroz zdravu igru. Nekada igra može da pokrene bolesnu kompetitivnost i narcisoidnu potrebu za prevladavanjem. Stoga verujem da su svi oni sa kojima je bila noćna mora igrati se kao dete izrasli u osobe sa kojima nije ništa manja noćna mora biti u bilo kojoj vrsti odnosa.

Sva sreća, kako odrastamo razvijamo sve veću autonomiju u odabiru saigrača. Uvek može da se desi da naiđemo na neke tajne motive koji se dešavaju ispod žita ali namera nije da zabijemo gol u mrežu, da se pokažemo ili pravimo važni. Zdrava igra predstavlja vrlo prefinjen način izgradnje i razvoja jednog dela našeg bića, i to onog emotivnog i kreativnog, kroz međusobnu razmenu, zajednička iskustva i potvrdu obostranih vrednosti.
Zato mislim da svako od nas treba da prihvati sve zdrave mogućnosti za igru koje se pred nama ukažu. Pustimo skrivene motive i osude i pokušajmo da ponovo u sebi probudimo onaj jednostavni, nevini, dečji duh igre, koji bi bio okrepljujući za nas. Negujmo osećaj igre u svim našim odnosima i dnevnim aktivnostima. Šta god da radimo u životu, gledajmo da nas to čini srećnima! Ne treba nam tuđe odobravanje.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru ili potražite aplikaciju „Žanin ugao“ na Windows Storeu.