Moj deda istinski je voleo dve žene

Moj deda Ljubomir zaista ima o čemu da priča, njegov život mogao bi se pretočiti u film. Rođen je dvadeset i neke, po završetku Drugog svetskog rata ostao je u vojsci, a njegovo srce volelo je dva puta. Prvu, zabranjenu ljubav nesrećno je izgubio, a onda je jednoga dana sreo moju baku…

Moj deda Ljubomir Petrović i danas voli da ga oslove činom zastavnika. Brk mu se nasmeje kada mu se neko tako obrati… A njegove oči, već zamućene vremenom, zasijaju pa se spuste u neki ćošak uspomena… Savršeno razumem zašto je to tako.
A upravo kao zastavnik ostavio je trag u istoriji, osvojio lepu Fatimu, a onda i moju baku. Da nije bilo bitke na Neretvi, ne bi bilo ni odlikovanja, pa mu Fatimini roditelji verovatno ne bi, kao što na kraju ipak jesu, oprostili sve razlike među njima, a da nije bilo lepe Pazarke i traga koji je ostavila za sobom, ne bi ušetao u život moje bake i ja se verovatno ne bih rodio, ili bih, ali ne kao unuk plemenitog i hrabrog zastavnika Petrovića…
Učestvovao je on u čuvenoj bici na Neretvi. Nisu na prestižnim svetskim vojnim akademijama decenijama kasnije baš nju uzimali kao svetli primer borbe dobrog i lošeg, kao pozornicu na kojoj je savršeno prikazana nesebičnost, požrtvovanost i viteštvo, ali jedan od tih vitezova beše i moj deda…
Često je, kada bi vetar sa sobom doneo dašak sete, miris uspomena i sećanje na prošle dane, pričao o tome. Nije mi bilo mrsko da slušam kako je poveo vod nasumice kada pod fijucima okupatorskih metaka nisu znali u kojem smeru da pođu. Vidali su rane jedni drugima, nosili naizmenično ranjene drugove i hrabrili se međusobno iako gladni, žedni i iscrpljeni. Kada je sve bilo završeno, četiri meseca kasnije, deda je bio srećan, živ i odlikovan.
Podoficirski čin zadržao ga je u vojsci, a nedugo potom služba ga je odvela u Novi Pazar. I tamo je, pričao je on, ali i svedoci, mada nisam siguran jesu li oni samo prepričavali njegovu priču ili su zaista bili svedoci, privlačio veliku pažnju, kao, uostalom, gde god da se pojavio. Nije on bio galamdžija niti nametljiv tip. Naprotiv, upadao je u oči vojničkom elegancijom u kombinaciji s tajanstvenošću. Oči tamne kao ugarak doprinosile su kompletnom utisku. Uvek su svetlele, diskretne, ali upućene u sve.

Lepa Fatima
Tako ga je u potaji pogledom pratila i lepa Fatima, jedinica u majke, drugom namenjena ako su se roditelji pitali. Nisu oni sumnjali u njenu pamet ili izbor, samo su hteli da budu sigurni u to da će njihovoj kćerki biti dobro, a loše nije moglo da joj bude u kući njihovih prvih komšija, čijem su je vižljavom i bubuljičavom sinu namenili. I možda vrckava Fatima, okretna i vesela, tamnoputa i temperamentna, ne bi osetila potrebu da se pobuni protiv udaje da se nije zagledala u zgodnog zastavnika. Gledala ga je dok joj nije prišao. Toliko je smela da uradi, jer, iako je delovala drsko i prkosno s visoko podignutom kosom u rep i prćastim nosićem, pred nepoznatim mladićem u uniformi, zgodnim i gordog držanja, izgubila je hrabrost. Srećom, zastavnik je i u tom slučaju podigao zastavu… predaje…
Predao joj je najdragocenije što je imao, svoje srce. Da ne bi ostao bez njega, uzvratila mu je istom merom i planula je vatra u oboma…
Dok su na obali Raške sanjarili o zajedničkom životu, ćutali su o konkretnim potezima jer su se plašili prepreka. Onakvih na kakve su naišli – sasvim sigurno nisu.
– Ubiću i tebe i njega! – prosiktala je Fatimina majka kada joj je ova potvrdila da u gradskim govorkanjima ima istine. Podsećala je u tom trenutku na zmiju skupljenih usana i izbečenih očiju. Čudno, pomislila je zaljubljena Fatima, kako ljubav na jednoj strani može izazvati mržnju na drugoj. Trebalo bi svi da se volimo.
– Ti to ne bi mogla! – prkosno je odgovorila majci testirajući njenu ozbiljnost.
– Isprobaj me ako smeš – žena ni za sekund nije oborila pogled. – Rodila sam te u bolovima, u bolu ću ti i suditi! Bolje je da te ne gledam nego da gledam kako si prodala čast i ugled ove porodice!
Shvatila je tada Fatima da je vrag odneo šalu. Znala je i to da njena majka nije osoba širokih shvatanja i da je umela da se sveti…
– Nije nam tada palo na pamet da se rastanemo – pričao mi je deda čim sam stasao da razumem teške priče. – Jesam bio mlad, ali bio sam i odgovoran… Jesam li ti rekao da sam u to vreme bio zastavnik?
Posle ratne epopeje, koju je pamtio do najsitnijih detalja, vratio se na priču o Fatimi iako je baka Dara nekako preterano zveckala šoljicama za kafu u kuhinji. Prala ih je, a zvučalo je kao da ih razbija… Možda sam i mogao da se udubim u priču o prvoj dedinoj ljubavi, ali ona nije. Valjda je ljubomora i u tim godinama prirodna. Ili joj je samo dosadila ista priča.
Uzeo je Fatimu za ruku i, s činom na epoletama, otišao dalje. Kao uzoran zastavnik dobio je premeštaj. Otišli su dovoljno blizu da ih ne sustigne nostalgija, ali i daleko od osvete besne Fatimine majke.
I, konačno su mogli slobodno da se vole. Deda je ostao u vojsci, a Fatima je, kao svaka uzorna žena uniformisanog lica, vodila računa o kući i okućnici. Ubrzo je ostala u drugom stanju.
Posle devet meseci rodila se Jugoslava, moja tetka. I baš kad su mislili da su sve probleme ostavili iza sebe, život im je pokazao da ume da iznenadi.
Jugoslavi je bilo jedva godinu dana kad je Fatima teško obolela. Majčina kletva ili tuga, tek, nešto ju je stiglo…
S detetom od dve godine Ljubomir je ostao udovac. Zadrhtao je tada zastavnikov glas, a ponosno držanje nestalo je pod teretom tuge. Na sahranu je došla i Fatimina majka, i po tome koliko je naricala činilo se da se pokajala, ali tada je za mnogo šta bilo kasno.
Iako olajan, deda je stegnuo zube i krenuo dalje. Motivisala ga je, pričao je, beba koju mu je Fatima u amanet ostavila, ali i obaveza koju mu je čin nametnuo jer za mog dedu to nije bilo tek puko odlikovanje, već karakterno obeležje, moralna vertikala koju nije smeo da upropasti kakve god mu okolnosti život nametnuo.
Međutim, shvatio je da njegova odlučnost i čvrst karakter ne mogu popuniti prazine u praktičnom smislu, pa je morao da deluje brzo. Znao je ko će mu pomoći, zapravo, ko jedva čeka da mu pomogne. Zaželeo se rodnog kraja, starih običaja i komšijskih pozdrava… Srce ga je, sada osiromašeno za ljubav koja ga je ispunjavala, vuklo u rodni kraj. Zatražio je premeštaj i dobio ga je.

Na obali reke
S bebom u naručju i naročito izglancanom pločicom s činom uputio se u Bosanski Novi, sadašnji Novi Grad, roditeljima na prag.
Dočekali su ga kako dolikuje dugo željenom jedincu, sa suzama u očima i grčevitim zagrljajima. Od tog dana za Jugoslavu i njega počela su srećnija vremena…
Dete je dobilo ženski uzor u liku bake, ali i nekoga da je presvuče, nahrani i posavetuje. Ljubomir je čuvao uspomenu na Fatimu i često je šetao sam uz obale Une.
Jednom je tako, obuzet žuborom te brze planinske reke, zalutao u uspomenama na neku drugu obalu neke druge reke, pa se spustio sasvim blizu da bolje čuje tok života… Želeo je da se priseti svega, da još jednom pokuša da preboli… Međutim, na obali ga je čekalo društvo, u sličnom melanholičnom raspoloženju, ali i jednako željno samoće. Shvatio je to kada se ženska prilika trgnula, pogledala u njega pa se namrštila. Dvoumio se da li da produži, ali neka sličnost među njima navela ga je da se ipak spusti do reke, na samo nekoliko metara od devojke.
Shvatio je da u društvu ne može da se prepusti uspomenama… U prvih nekoliko minuta to ga je gušilo, a onda je pomislio da je tako možda bolje. Svako sećanje otvaralo je staru ranu, a ona će i tako zauvek ostati u srcu, mada će vremenom biti manje pominjana, pa tako, možda, manje i uznemiravana.
Nastavio je zato da razgleda okolinu, tako dragu i poznatu. Neka milina razlila mu se u duši…
U takvom raspoloženju bacio je pogled na “sapatnicu”. Očekivao je da će ga ona ignorisati, ali baš u tom trenutku njen pogled radoznalo je šarao po njemu. Kada su im se oči srele, brzo je skrenula pogled. On je mirno nastavio da je gleda…
I ipak nije mogao da se otme uspomeni na Fatimu mada je odmah shvatio da je ova devojka, bar kad je fizički izgled u pitanju, njena sušta suprotnost. Plava kosa u slapovima se spuštala niz usko lice pravilnih crta. Iako je sedela, video je da je visoka, njene noge su se, lagano prekrštene, spuštale u nedogled… Tankim prstima lagano je dobovala po naborima haljine s cvetnim motivom. Znao je da je svesna činjenice da je posmatra… Neko vreme pratila ga je perifernim vidom, a onda se osmelila i pogledala ga pravo u oči. Oboje su se zbunjeno nasmejali…
Potom je zastavnik opet preuzeo stvar u svoje ruke. Ustao je i, hodom sigurnijim nego što su bile njegove misli, prišao devojci i čučnuo pored nje.
– Smetam li? – upitao je.
Odmahnula je glavom. Seo je pored nje.
I opet je čuo taj žamor.
– I vi ste usamljeni? – zaključio je i pitao istovremeno. Hteo je da joj dâ do znanja da on nije  nepristojni divljak koji spopada sve redom nego usamljena dušica kakvu je u njoj prepoznao.
– Manje otkad sam se vratila, ali ipak jesam, osećam neku prazninu u duši – odgovorila je.
– A odakle ste se vratili?
– Iz Varaždina.
– I ja sam povratnik, razumem tu vrstu nostalgije, ali i neusklađenosti.
– Sami ste? – upitala je.
– Tu su mi roditelji, a imam i kćerku, dve i po godine su joj.
– Da? – izvila je obrve, zato je Ljubomir odmah dodao:
– Supruga mi je, nažalost, preminula.
Usledio je minut ćutanja.
– To je tužno… – rekla je saosećajno. – I moja priča je tužna – gorko se nasmejala.
– I vi ste nekog izgubili?
– Roditelje, ja sam siroče. Ratno siroče…Tokom rata bila sam u logoru a roditelji nisu preživeli. Nemam nikoga od roda…
– A s kim ste odrasli? – persirao joj je a već je duboko zagazio u njenu intimu. Ipak, granicu poštovanja, uprkos otvorenoj ispovesti, nije prelazio.
– Usvojila me je jedna grofovska porodica u Varaždinu, oni su me podigli.
– Nemci?
– Da.
Sličnosti između to dvoje mladih ljudi preplitale su se iz minuta u minut. Nešto je u svemu tome bilo “deža vi”…
– Oni su me školovali, izučila sam za učiteljicu, ali sam onda ipak, kada su moji usvojitelji umrli, poželela da se vratim u rodni grad, nešto me je vuklo.
Da je deda živeo u današnjem vremenu, sigurno bi joj šmekerski namignuo i odgovorio “da, znala si da te tu negde čekam”. Ovako, kultura starog zastavnika nije mu dozvolila ni najsitniju notu nepristojnosti, tim pre što nije znao da je taj susret zaista bio sudbinski. To se ispostavilo tek kasnije…
Susret su završili kurtoaznim pozdravom i zahvalnošću za prijatno provedeno vreme. Baš po meri vremena i njihovog odnosa…
– Ja sam Ljubomir – dodao je deda na odlasku gotovo zaboravivši da se nisu zvanično upoznali, a toliko toga su saznali jedno o drugom.
– Dara – dodala je ona i otišla.

Novi početak
I, počeli su češće da se viđaju, na obali, u gradu, slučajno i namerno.
Već sledećeg puta Ljubomir je poveo Jugoslavu. Želeo je da provodi što više vremena s njom,  mada joj nedostatak majke niko nije mogao nadomestiti. Dara se sasvim dobro snašla s devojčicom, a dete je nju prihvatilo.
Iako među njima zapravo još uvek nije bilo ničeg, čim su dedini roditelji saznali da se on viđa sa slobodnom učiteljicom Darom, počeli su da ga nagovaraju na ženidbu.
– Šta više da čekaš… A Jugoslavi majka treba… – govorili su. Roditelji kao roditelji… Smatrali su da sve najbolje znaju.
On, svakako, nije hteo da takvi razlozi jednoga dana, ako odluči da se oženi, budu presudni.  Zvučali su strogo, vojnički, a emocije su ipak morale da budu malo više “civilne”. Hm, emocije…Prekorio je sebe što o njima razmišlja… Pekla ga je uspomena na Fatiminu humku, sećanje na njen osmeh i pitanje šta bi ona sada rekla… Pitao se da li je u redu, ako jednom, nekad, odluči da se oženi, da Jugoslavi bira majku… Ona je mala da je pita, a majka je samo jedna…
Dara je, s druge strane, uživala u društvu zgodnog zastavnika, ali nije želela da ga požuruje. Za razliku od njega, prvi put je volela, da, sada je to mogla da kaže, pa nije znala vodi li je srce ispravnim putem. I bila je plašljiva…
Jugoslava je svakog dana sve više ličila na Fatimu. Podsećala je dedu na to da će u njoj Fatima večno živeti i da je niko zapravo neće “istisnuti” ili zameniti… On će samo nastaviti dalje od trenutka kad su se rastali. I još jednom je bio ponosan na to što mu je čin zastavnika dao snagu da Daru povede u zajednički život.
S Darom u društvu bilo mu je prijatno, savršeno su razumeli jedno drugo. Ona je bila baš po meri skromnog i poštenog momka, kao i njegovih roditelja, dobra domaćica i kućevna žena. I volela je Jugoslavu, što je bilo najvažnije…
Teže nego prvog puta, ali ipak podjednako staloženo i mirno, odlučio je da zaprosi Daru.
To se dogodilo na obali reke, na mestu koje je u njegovom životu imalo posebnu simboliku. Zar je trebalo da posumnja u njen odgovor?
Naslonila mu je glavu na rame i onda je, siguran u to da je tada prikrila suze radosnice i jednu suzu tuge koju je savršeno dobro razumeo, duboko uzdahnula i sebi u nedra izgovorila:
– Hoću, hoću…
Ovoga puta deda nije smeo da pomisli da je preskočio sve prepreke do sreće, ali, ispostavilo se, pedesetak godina kasnije kad je rezimirao životne uspone i padove, da je zaista bilo tako.
Dara je ubrzo ostala u drugom stanju i rodila je mog oca Milana.

* * *

Da nikada ne greši, deda je pokazao i na primeru vaspitanja dece. Nikada se tetka i moj otac nisu odnosili jedno prema drugom nego kao najrođeniji, a takav odnos i poštovanje prema dedi zadržali su do danas.
I baš ove godine deda mi je, iz njemu znanih razloga, ponovio svoju životnu priču s poznatom potkom i nepoznatim detaljima. Sada me je smatrao dovoljno zrelim za integralnu verziju priče o njegovom životu. Danima mi se motala po glavi…
Čak sam, da je dočaram, šetao istom onom obalom na kojoj je neko gore smislio plan kako da dođem na svet. Za neke detalje pitao sam i tetku Jugoslavu, mada je deda bio najubedljiviji narator. Presavio sam tabak i na svoj način ispričao sam vam priču o mom dragom dedi Ljubomiru.
– Deda – rekao sam mu jednog jutra. – Napisao sam priču o tebi… O tvom neobičnom ljubavnom životu i životnom putu.
Oči su mu zasijale prepoznatljivim sjajem. Zamislio se…
– Gordane, jesi li napisao da sam bio zastavnik?
– Naravno, deda, pa ti jesi zastavnik – naglasio sam to. I opet mu se brk nasmejao, a oči zacaklile.
Moj stari, dobri deda, jednom zastavnik, uvek zastavnik.