Vrati me na fabrička

Foto: Mladen Sekulić

Treba da počnem da meditiram, ili da se bavim nekom vrstom joge, tako nečim, ali svaki put kad pokušam – ne ide. Ne mogu da ostanem ni minut ozbiljna, a ni ćutanje mi nije jača strana. A potrebno mi je, osećam da jeste. Možda ne baš meditacija, ali ono kad čovek za stane i iskulira – da, definitivno.

Volela bih da umem da ostanem mirna. Da me ne potresa. Ni previsok račun za mobilni jer se glupi pametni telefon sam konektovao u romingu, ni guma koja pukne usred nedođije, ni bankomat koji ne uspevam da ubedim da na mom računu ipak ima para, i da nisam baš sve spiskala, a on mi na sve to još i proguta karticu.

Teško mi je da prihvatim. Da, u kriznim situacijama, kažem – to je to i ja sam ok. Teško mi je da se ne stresiram. Baš teško. Košta me živaca. Tokom prosečnog dana potrošim suviše energije na gluposti. Svaki put kažem sebi ’’Smiri se, Dudo, nije vredno. Ništa nije vredno tvoga zdravlja. Ne pravi od komarca – magarca. Sedi, udahni, izbroj do deset, pedeset, tristadevedeset – samo nemoj da se nerviraš. ’’

Zemlja zove Dudu, Dudo javi se – rekao je i mahnuo rukom ispred mog lica. Molim…? Ništa ne moli. Šta se dešava s tobom? Ljuta si po ceo dan, primetio je moj muž. Stvarno? Otkud ti to? Nemam pojma, ali vidim da si stalno u nekom lošem fazonu. Žao mi je što ne možeš da se vidiš kad spavaš – i tad si smrknuta. Kako da ne budem? – pomislila sam. Po ceo dan samo problemi. Softver mi se pokvario. Memorija slabi. Baterija ne drži. A ja bih da se vratim na fabrička podešavanja.

Taman kad pomislim, ok je – nešto se desi, čisto da me pomeri iz koloseka, da mi dokaže da nisam toliko zen. A što je najgore – sve same gluposti. Te, nemoj ovo, nemoj ono..! Pusti mamu da priča… Koja priznanica…? Nisam. Zaboravila sam. Tako. Lepo. Zaboravila. Šta misliš ti, da ja po ceo dan samo sedim i mislim o tvojoj kablovskoj…? Isključili, pa šta…? I neka su. Mnogo mi je žao što nećeš gledati utakmice… O, nemaš pojma… Jeste… Sledeći put ti vodi brigu… Tačno, nisam sposobna. Budi ti sposobniji…

Ona smaračica mi se opet uvalila sinoć do deset. I nikako da ode. Ništa nisam stigla da uradim a sto me stvari čekalo. Trebalo je da je u startu otkačim. Ali ne, mislila sam – ok je, želi samo malo da se druži. Neće mi kruna s glave spasti ako popijemo kafu. I eto mi sad kafa – ne jedna nego stotinu. I kad mi se hoće i kad mi se neće. Otići ću na pusto ostrvo. Poneću dva mesna nareska, baterijsku lampu, tranzistor i flašu vode. Ništa mi više ne treba. Knjiga neka, eventualno – mozak da odmorim. Pa ako me nađu – našli su. Ako ne – nikom ništa.

Život ume da bude sjajan – reče mi Gaga. Sjajan? Kome? Kada? Svima nama, uvek i svuda. Samo treba hteti. Treba osećati. Prepoznati te male znake. Svuda su oko nas. Stani i uberi. Kada si poslednji put napisala nešto dobro? Pisala si pesme u gimnaziji. I to ne bilo kakve, pisala si ozbiljnu poeziju, sećaš se. Nekada si pored kreveta držala papir i olovku, ako ti usred noći naiđe inspiracija. Šta držiš sad? Čašu vode i sodu bikarbonu. Pisala si, ženo. Jako sam ti zavidela zbog toga, trebalo je sve to smisliti – a ja glupa k’o ćuskija, razglednicu ne umem da napišem. Gde se denuo taj dar…? Zašto si pustila da ode..?

Zašto si prestala da mesiš kolače? Patim za tvojom pitom od jabuka. Sećaš se – jabuke, istopljen puter, pa malo muskata, cimet, vanila… mmmm… A tek tvoj sos za bolonjeze…? Kada je kupovni postao bolji…? I ko te je ubedio da je bolji…? Ne dozvoli da postaneš negativna. Ti nisi negativna. Nisi.

Pola tri. Ležim budna. Jedna od onih noći. Nisam negativna, pomislim. Težak igrač, da. Naporna, da. Dosadna – ok, pomalo. Ali nisam negativna. I mogu još. Šta…? Ne znam. Al’ znam da mogu. Da budem svoja, za početak. Ja. Opet ja. Vlado, drmam ga. Probudi se, Vlado. Dodaj mi… Šta, vodu…? Ranisan…? Neeee, blento. Papir i olovku.

Pišite Dudi na [email protected]!