Norin dnevnik: Mačka na tankom ledu
Svake godine u jeku januarskih rasprodaja nastojim se naći u blizini racionalne ili štedljive prijateljice, muze ili uzora. Ne da želim da mi diše za vratom, naše krajnje mete se ne poklapaju, ali ukoliko zapadnem u hazardersko ponašanje sa kreditnom karticom, dobro je u mislima pozvati se na nju. Njen odgovor je redovno praćen osmehom kao da prekorava nestašluk deteta – Ne, ne bi bilo zgodno potrošiti sav novac sa kartice – i to me smiri. Reči „ne bi bilo zgodno“ ostavljaju utisak da je posve lako postupiti razumno, a to je prelep osećaj za osobu pod kojom led za vreme rasprodaja gotovo uvek puca.
Milion puta se dogodio taj svič i već sam milion puta trebala biti privedena zbog pražnjenja računa, ali s obzirom na to da se radi o mom ličnom računu, o tome samo pišem. O igri koju inspektor Savest i ja igramo već godinama. On je neumoljiv i kaže nešto kao – Vremena imamo na pretek… A, ja kažem – Pa ja zarađujem te pare… i sl.
Uvek se završi isto. On koji me posve razume i sluša moju ispovest od početka do kraja kao da je moj najbolji prijatelj na kraju ustane i ode po kafu iz automata, a meni stavi lisice na ruke. I to je to, pobedio je on, čak i prosečnom oku, dosadan pajkan neuzbudljivih misli…
Juče, na primer, sretnem gospođu Tanju, dupla diploma, radni vek u službi prava, kako iznosi posve delikatan par crnih baletanki iz prodavnice gde cena nije sitnica, i ta me vredna žena gleda očima životinjice u begu, okice se sjaje dok mi razlaže svoj plan – Krišom ću da ih unesem u stan da ne vidi Svetlana (Svetlana = starija sestra), a ja meni u misli dolazi uteha bednika – Ja barem ne skrivam…
Jer, tu moju utehu u paramparčad može da razbije obična šetnja do Kalemegdana… do tamo postoji barem deset punktova gde su sniženja oglašena velikim crvenim slovima…
Ne, nije ovo nikakav poziv u pomoć, previše je leta prošlo da gajim nadu u promenu, ovde sam, drage moje, isključivo da konstatujem da je opet došlo to vreme u godini i da vam poželim puno sreće. Vidimo se s druge strane.