Norin dnevnik: Susret sa bivšim…
Samopouzdanje je veoma popularna reč. Kao i stres, na primer. Samo što im se, zbog prevelike upotrebe, često gubi značenje. „Treba da imaš samopouzdanja“. Svakako. A, šta je to? Zato sam se ugodno iznenadila kada sam ga na kafi prošle nedelje prepoznala – samopouzdanje, mislim.
Piše: Nora Šaponja Žunjić
Crno na belo, i da stvar bude lepša, ovaj put u mom posedu. Dakle, Mikica i ja sedimo u jednom od onih kafića na Gundulićevom vencu. Ona sedi mirno, a ja sa oba lakta na stolu, dlanovima skrivajući lice od pogleda. Osećam se grozno, kao da taj, sasvim običan trenutak u julu, sparan i dosadan, ne može da obuhvati važnost onoga šta se upravo desilo. A, desilo se to da sam pre pet minuta imala susret sa čovekom za kojeg sam pre deset godina verovala da je čovek mog života. U supermarketu, od svih mesta… i nakon deset godina! (A, samo sam uletela da kupim ledeni čaj).
-Još uvek ne razumem u čemu je problem? – oglasi se Mikica.
– Mikice – procedim – problem je što sam nisam izgledala VAU. Problem je što se on nije onesvestio kada me je video! Potom udahnem i nateram se da sednem uspravno. Pogledam u svoju drugaricu. Ako ćemo iskreno, najradije bih da se mogu teleportovati kući, da sama sa sobom isprocesuiram stvari, ali ova je kafa odavno ugovorena i moram da zadržim minimum pristojnosti.
– Razumeš? – pitam je.
Ona se nasmeje. – Ne – kaže, i dalje sa osmehom. Hm, čudno. Mikica je, kao i određen broj drugih osoba, svedočila mom velikom ljubavnom brodolomu u kojem je svo vreme izgledalo kao da smo suđeni jedno drugom, ali onda je On nenajavljeno (kao kad vam propadne sufle) odmaglio sa drugom. I odavno to nije problem, srce zaceli, rodite se opet, ali kod svake žene sa sličnim iskustvom ostane jedan ofinger u ormaru… sa nečijim imenom. Kao poslednje i jedino šta o tome imate još da kažete… tu odeću bih volela da nosim kada ga vidim… Da kada me ugleda pomisli da je doživeo strujni udar.
– A, ja sam – pokažem na sebe – u svojim najlošijim farmerkama, glomaznim patikama i razvučenoj majici jer je sve drugo na pranju radi odlaska na odmor.
– E, pa vidiš – kaže Mikica mirno – možda to sve skupa ne bi trebalo da bude više važno.
– Kako ne bi trebalo, Mikice, kako ne bi trebalo? – pitam poluočajnički.
Ona zagonetno slegne ramenima i nasmeši se onim svojim osmehom Mona Lize za koji nikad ne znam da li dolazi od mudrosti ili od prečestog menjanja dečjih pelena (Mikica je pre devet meseci postala po drugi put majka).
– Život – kaže mi. – Stvari prerasteš. Uostalom, tebi je odeća na pranju, šta je to nego direktna „poruka“ od tvog života da nešto treba da prerasteš i ostaviš iza sebe. I tu se ja usprotivim.
Rekla sam joj da neke stvari nikad ne prerasteš i ostaviš iza sebe, one se mogu privremeno sakriti ili druge stvari mogu da ih zasene (kao što je sad slučaj kod nje), ali kad-tad isplivaju opet. I da su one fantastične – jer su znak da smo žive.
Nisam mogla da se prepoznam. Prvo, branila sam slučaj koji me je do malopre terao u plač, a drugo, ostala sam prisebna kada je pokušala sa tom svojom filozofijom „zrelosti“. Još uvek mi odzvanja u ušima moja najbolja rečenica – Možeš da imaš iza sebe tešku nedelju, ali to ne znači da je ideja da lepo izgledaš detinjasta, to samo znači da si imala tešku nedelju.
Na povratku kući svratila sam u neku radnju sa odećom. Nikad nisam lakše nešto kupila (kada je žena sigurna u svoj rezon, stvari obavlja trostruko brže).
A, ovaj put sam bila veoma sigurna: ako si danas pred bivšim izgledala kao pokislo kuče, uvek postoji sutra.
Nije li to, uostalom, neko mnogo pametniji od mene jednom već rekao?
Članak se nastavlja posle reklama