Organska i GMO hrana: Istine i zablude

Dok jedni u genetski modifikovanoj hrani vide logičan i nužan razvoj nauke i njene primene u poljoprivredi, drugi je, zalažući se za organsku hranu, osporavaju, tvrdeći da je štetna za zdravlje ljudi. Gde je istina?

Da li je GMO hrana opasna po zdravlje? – pitali smo dr Gordanu Šurlan- Momirović, profesorku Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i šeficu Katedre za genetiku i oplemenjivanje biljaka.

Sa naučne tačke gledišta, ne bih mogla da kažem da su genetički modifikovani organizmi, koji se koriste u ishrani ljudi i kao stočna hrana, opasni po zdravlje, otrovni ili da ih treba zabraniti. U poljoprivredi postoje tri vrste proizvodnje, konvencionalna, organska i biotehnološka, koja se zasniva na genetski modifikovanim organizmima i biljkama. Nauka je iskorišćena da bi dala adekvatan odgovor na sve veći broj stanovnika na našoj planeti i narasle potrebe za hranom. Ali, sa druge strane, ne mogu da kažem ni da je GMO hrana stoprocentno sigurna, jer danas ništa nije sigurno. Pa i konvencionalno proizvedena hrana nije sto posto sigurna zbog pesticida, antibiotika i drugih štetnih materija. U ovoj činjenici se ogledaju prednosti GMO hrane, jer u sebi ne sadrži pesticide zbog svoje povećane otpornosti na štetne mikroorganizme i insekte.

Koje se sve vrste namirnica proizvode upotrebom genetskog inženjeringa?
Danas se u svetu mogu kupiti i koristiti mnogobrojni GMO proizvoda, poput soje, paradajza,pasulja, krompira, kukuruza, tikvica, pšenice, pirinča, pamuka, repice…, kao i njihovih derivata – skroba, sirupa, stočne hrane… Prema odredbama zakona Evropske unije, GMO hranu bi trebalo ispitivati pet godina pre izdavanja dozvole za upotrebu. U stvarnosti se te dozvole dobijaju nakon dve godine. Takođe, proizvodi koji sadrže genetski modifikovane sastojke u većem procentu od 0,5 odsto, moraju biti vidno označeni. Međutim, to se retko čini, iz bojazni da bi potrošači te proizvode mogli bojkotovati.

Da li je kod nas GMO hrana dozvoljena?
Upotreba GMO hrane u Srbiji je zakonom zabranjena. Amerikanci su investirali u razvoj genetičkog inženjeringa, poznatijeg kao agrobiznis, sa glavnim motivom da od toga profitiraju. I naravno da danas vrše pritisak na male zemlje da ukinu zakonsku zabranu i dozvole uzgajanje GMO biljaka. Koliko znam, uskoro ćemo i mi ublažiti postojeći zakon.

Ali to ne znači da se kod nas ne obavljaju eksperimenti sa genetski modifikovanim organizmima, zar ne?
U Srbiji se već godinama obavljaju naučni eksperimenti sa genetski modifikovanim mikroorganizmima, kukuruzom i sojom. Mi imamo dovoljno naučnog kadra, ali nemamo odgovarajuće laboratorije. Ipak, glavni problem u Srbiji je to što naše stanovništvo nije dovoljno obrazovano, što mediji nisu na pravi način informisali javnost o GMO hrani, pa su ljudi zbunjeni. Ima čak i manipulacija, kao što je veličanje organske proizvodnje hrane, sa ciljem da se GMO hrana unizi ili proglasi opasnom. A zapravo, sa razvojem nauke, i organska poljoprivreda će koristiti genetski modifikovano seme, pogotovo ono otporno na viruse!

Znači li to da ne treba odbacivati GMO hranu?
Naravno, ali sve treba da bude pod kontrolom i regulisano zakonom. GMO hrana je takođe jedna vrsta selekcije u poljoprivrednoj proizvodnji.Biotehnologija će sve više da se koristi u ishrani.

U čemu je prednost GMO hrane?
Najveća njena prednost je u skraćivanju procesa selekcije. Za klasičnu selekciju sorti i hibrida potrebno je najmanje 10 godina, a genetskim modifikacijama to vreme se znatno skraćuje. Zatim, gajene GMO biljke su otpornije na insekte, parazite i korove, pa se time smanjuje upotreba pesticida. Osim toga, GMO biljke stvaraju vlastite toksine i supstance, koje uništavaju viruse. Da pomenem i činjenicu da su pojedine GMO biljke, važne za ljudsku ishranu, obogaćene korisnim materijama i vitaminima. I najzad, prinosi GMO gajenih kultura su veći, sa dužim periodom sazrevanja i produženom svežinom.

A koji je njen najveći problem?
Najveći problem sa GMO hranom je potencijalna opasnost da se izazovu alergije, da GMO biljke budu alergeni. Takođe, važno je da se ne proizvode biljke rezistentne na antibiotike, jer to bi značilo da bi i ljudi koji ih koriste postali otporni na antibiotike. Potencijalna opasnost postoji i u lancu ishrane! Da se gen za otpornost ne ubaci u neku divlju vrstu, neki korov, koji će postati otporan na herbicide i insekticide i tako zauzeti prostor na štetu gajenih biljaka.

O organskoj hrani i argumentima za razvoj ove vrste poljoprivrede razgovarali smo sa Brankom Čičićem, predsednikom Fonda Organska Srbija.

Koji su argumenti „za“ i „protiv“ kada govorimo o organskoj hrani?
Branko Čičić: Objektivno, postoje svi razlozi za organsku hranu, a nijedan protiv! Mnogi ljudi kupuju organsku hranu, jer im je ukusnija nego neorganska. Organsko voće i povrće rastu sporije i imaju niži sadržaj vode (i do 30 odsto više suve materije), što doprinosi punijem ukusu hrane. Organska hrana sadrži više vitamina C i glavnih minerala – kao što su kalcijum, magnezijum, gvožđe i hrom, kao i antioksidante koji sprečavaju pojavu kancera. Organsko mleko ima prirodno više omega-3 masnih kiselina, vitamina E, A (beta karotena) i drugih antioksidanata.

Poslednjih godina, sve češće se mogu čuti upozorenja da je većina namirnica „obogaćena“ aditivima.
B. Č.: Samo 32 od 290 prehrambenih aditiva odobrenih u EU, dozvoljeni su u organskoj hrani. Među onima koji su zabranjeni su hidrogenizovane masnoće, aspartam i monosodium glutaminat, koji su povezani sa zdravstvenim problemima. Najbolji način da izbegnete pesticide jeste da jedete organsku hranu, jer su zabranjeni u njenoj proizvodnji. U Evropskoj Uniji više od 40 odsto ukupne količine neorganskog voća, povrća i hleba sadrži otrovne pesticide. Na primer: sve pomorandže, 90 odsto hleba, 72 odsto grožđa, 95 odsto krušaka….

U kojoj meri je proizvodnja organske hrane u skladu sa principima očuvanja životne sredine?
B. Č.: Sve organske farme i hrana se inspekcijski proveravaju najmanje jednom godišnje. Organska poljoprivreda ima najhumanije uslove za život životinja. Smanjuje zagađenje usled prskanja, proizvodi znatno manje ugljen-dioksida…

Koje oznake treba da ima proizvod iz ove kategorije?
B. Č.: Organski proizvod mora da ima sertifikat izdat od akreditovanog tela. Hrana u ambalaži ima još i znak „bio“, „eko“ ili „organik“, a domaći proizvod i nacionalni znak.

Koje uslove poljoprivrednici moraju da ispune da bi mogli da proizvode organsku hranu?
B. Č.: Pre svega, moraju da imaju čisto zemljište, udaljeno od potencijalnih zagađivača. Osim toga, podrazumeva se da se u proizvodnji ne koriste sintetička đubriva, herbicidi i pesticidi, kao i da se stoka i živina hrane organskim namirnicama.

Kakva je budućnost organske hrane kod nas?
B. Č.: U našoj zemlji, organska hrana se proizvodi na oko 0,3 odsto poljoprivrednog zemljišta. Srbija je kao stvorena za proizvodnju organske hrane, a to je zamajac koji će pokrenuti sve ostale privredne grane.

Da li naši građani mogu sebi da priušte ovu vrstu hrane, koja je prilično skupa?
B. Č.: Narod koristi termine „zdrava“ ili „neprskana“ hrana, i kad god može, kupuje je. U Evropi je ona skuplja svega 20-30 odsto u odnosu na konvencionalnu hranu. Taj trend će uskoro krenuti i kod nas.