Zašto je kontrola porcija važna

Kod prejedanja je stvar u glavi. Upoznajte istraživača koji otkriva sve načine na koje ,,skrivena sredstva ubeđivanja’’ deluju. Od svih načina na koje možete da poboljšate svoju ishranu, kontrola porcija verovatno zvuči najrigoroznije. Biti okupiran veličinom porcije znači gnjaviti se merenjem hrane na kuhinjskoj vagi ili upoređivati količinu sa poznatim parametrima: da li su ove pileće grudi veće od špila karata?

Foto: Guliver/Thinkstock

Kontrola porcija je u potpunoj suprotnosti sa idealom opuštene, balansirane ishrane u realnom svetu u kojoj izbor zdrave hrane donosi zadovoljstvo bez mnogo brige o količini.
Ali muškarac čije istraživanje je svetu predstavilo pakovanje užine od 100 kalorija – deo prehrambenog tržišta koje vredi milione dolara – tvrdi drugačije. Za dr Brajana Vonsinka (Brian Wansink), psihologa hrane sa Univerziteta Kornel, svest o veličini porcije je ključna da bismo bili sigurni da je preko 200 odluka o hrani koje donosimo svakog dana bliže onome što bi deo našeg mozga koji razmišlja – a ne onaj deo zadužen za instinkte – želeo.

Trenutna situacija ne ide u prilog većini Amerikanaca. Naše telo i dalje misli da smo lovci za hranom kojima preti glad na kraju svake sezone lova – čak i dok se vozimo ka supermarketu. Naši supermarketi nude desetine hiljada proizvoda koji se često prodaju u pakovanjima koja bi mogla da nahrane manje nomadsko pleme.

,,Kad je reč o kontroli porcija, računajte na to da vaš mozak nije preterano zainteresovan a vaše telo nije najbolje podešeno’’, kaže Vonsink. Rezultat: često se prejedamo za 100 do 200 kalorija, što vremenom dovodi do viška kilograma za koje nemamo objašnjenje. Evo u čemu je tajna, kaže Vonsink: većina nas zna šta i koliko treba da jedemo ali jednostavno ignorišemo ono što znamo. Jedemo ,,bez uključivanja mozga’’, kaže on.
,,Ljudi misle da su edukacija i svest rešenje za bolju ishranu, ali nisu’’, kaže Vonsink.

Razmislite samo o najjednostavnijim ,,pravilima’’ ishrane: više od petine Amerikanaca verovatno zna da treba da jedemo dve do četiri porcije voća svakog dana, ali samo oko 20 odsto to i čini. Jedan od razloga za to, prema rečima Vonsinka, leži u činjenici da smo bombardovani suptilnim i manje suptilnim ponudama koje podstiču instinktivno a ne svesno ponašanje kad je hrana u pitanju. Nauka o bihejviorizmu se uveliko koristi da objasni zašto Amerikanci donose nelogične odluke o novcu, a Vonsink je specijalizovan za ono što bi se moglo nazvati bihejvioralnom ekonomijom domaćinstva. Od osnivanja laboratorije pod nazivom The Food and Brand 1992. godine, izradio je i sproveo blizu 300 studija o istaknutoj ulozi sredstava ubeđivanja u navikama u ishrani.
Zašto se prejedamo

Dva sistema u mozgu upravljaju odlukom da li ćemo za užinu uzeti jabuku ili čips. Limbički sistem je podsvesan, emocionalan i češće bira trenutnu mogućnost umesto da vaga buduće posledice; on obavlja evolutivni posao u kom nas štiti od nepoznatog u budućnosti. Analitički sistem svesnije meri moguće pravce delovanja. Većina nas zna da postoje velike šanse da ćemo imati dovoljno da jedemo sledećeg meseca, ali racionalnu misao često nadvladava imperativ ,,ja, sada’’ limbičkog sistema. Mi smo proizvod oba sistema, plus svih vrsta kulturoloških uticaja.

Vonsink je specijalizovan za jednostavne a dramatične eksperimente koji pokazuju koliko je naš racionalni deo mozga nepouzdan u odnosu na instinktivnu želju za jelom. Čak i trikovi koji deluju glupo mogu da nas prevare u proceni apetita i sitosti. Vonsink je uporedio ponašanje subjekata koji su jeli supu iz standardnih posuda sa onima koji su jeli iz posuda sa hranilicom koja je nivo supe održavala konstantnim. Iako su subjekti iz druge grupe pojeli 73 odsto više supe, svoj osećaj sitosti su ocenili isto kao oni koji su pojeli oko 255 grama iz običnih posuda.

Sada razmislite koliko je hrana široko dostupna u našem društvu. Vonsink je pokazao da su šanse da će osoba posegnuti za bombonom veće za 71 odsto ako se posuda sa bombonama nalazi na stolu umesto u fioci. Razmislite koliko često nam se odvraća pažnja dok jedemo: subjekti koji su jeli dok su gledali televiziju su pojeli skoro 30 odsto više hrane u jednoj Vonsinkovoj studiji. Razmislite i o čistom entuzijazmu koji odlikuje prodavce hrane: jedna Vonsinkova studija je pokazala da subjekti imaju 27 odsto više šansi da naruče tortu koja je nazvana ,,Torta vulkan u mračnoj šumi sa trostrukom čokoladom’’ umesto jednostavno ,,čokoladna torta’’.

Foto: Guliver/Thinkstock

Članak se nastavlja posle reklama

,, Torta vulkan u mračnoj šumi sa trostrukom čokoladom’’ nije nikakvo skriveno sredstvo ubeđivanja: u pitanju je pravi primer trgovačke umešnosti. Ali ono što ne prestaje da iznenađuje Vonsinka je koliko često na nas utiču i skriveni i očigledni ,,okidači’’ za unos hrane i koliko malo smo spremni da priznamo kakvu ulogu oni igraju u našim izborima.

,,Bez obzira na to koliko na nas utiče ono što radi osoba pored nas ili opis jela u jelovniku restorana, mi energično poričemo da smo podložni uticaju’’, kaže on.
Vonsink je na Kornelu pokazao i smisao za glumu, što možda ima veze sa činjenicom da je kao mlad bio komičar i da mu je prvo akademsko zvanje bilo profesor marketinga. ,,Moja istraživanja ne obuhvataju kontrolisana ispitivanja na slučajnom uzorku’’, priznaje on.

,,Ona su zasnovana na eksperimentima na terenu umesto na epidemiološkim studijama.’’ Pored toga, on zna kako da osmisli jednostavne, slikovite eksperimente koji dobijaju veliku medijsku pažnju.
U jednom eksperimentu je dao studentima koji su pohađali kamp o zdravlju i fitnesu da

biraju da li će napitak po svom izboru sipati u male, široke ili u visoke, uske čaše. Ovde se fokusirao na prirodnu sklonost da pogrešno procenimo efekat odnosa visine i dubine: polaznici kampa kojima su date male čaše su sipali 74 odsto više tečnosti. Kasnije je ovu studiju ponovio sa šankerima , koristeći alkohol – što mu je donelo članak objavljen u jednom naučnom časopisu i značajnu medijsku pažnju. Rezultat je bio isti: sipajte svoje piće u visoku, tanku čašu i popićete manje.
Male porcije ubuduće?

Šta onda čovek da radi u svetu u kom se instinktivni deo mozga bori sa svesnim, u kom je previše hrane svuda , kao i previše skrivenih mamaca i veštih trgovačkih taktika? Vonsink savetuje kombinaciju taktika, ličnog skupa strategija koje skrivena sredstva ubeđivanja drže na odstojanju.

Prvo, razmislite gde kod kuće ili u kancelariji stavljate hranu. ,,Najlakše je promeniti neposredno okruženje tako da možete da uradite pravu stvar bez razmišljanja o njoj’’, kaže on. To ne znači da treba iz kuhinje da uklonite sve ,,izazove’’. Umesto toga, podaci do kojih je Vonsink došao govore da će se količina određene vrste hrane koju unosite promeniti ako unesete promene u lokaciju na kojoj ste. Kada ispečete pleh kolača, makar i onih lakih, isecite ih na komadiće i sklonite na višu policu gde ih ne vidite (ne brinite, setićete se da su tamo). Umesto toga, na vidno mesto stavite sveže voće. ,,Mnogo su veće šanse da uzmete i pojedete nešto iz frižidera ili kredenca u nivou očiju. Organizujte mesta na kojima držite hranu u kući tako da prvo vidite one zdrave stvari’’, kaže Vonsink.

Evo još jedne izuzetno jednostavne ideje: kupite i koristite manje tanjire i činije. ,,Neverovatno je koliko je ovo efektno’’, kaže on. Druge slične strategije su date u prethodnom delu. Pred Vonsinkom je sada još veći izazov. Njegova laboratorija je pokrenula pokret za male porcije sa sajtom na adresi SmallPlateMovement.org u cilju promovisanja stava da je veličina bitna kad je reč o tanjirima. Ove godine je pokret uspeo da ubedi sva 53 restorana u gradiću Albert Li sa oko 20.000 stanovnika u Minesoti da koriste tanjire od 25,5cm umesto standarnih od 30,5 do 35,5cm.

,,Ako je u pitanju švedski sto, ljudi će uzeti manje i baciti manje’’, kaže on. ,,Ako je u pitanju tradicionalan način posluženja, porcije će delovati privlačnije. Na tanjiru od 25,5cm, 170g lososa će izgledati ogromno!’’

Foto: Guliver/Thinkstock

Čak i ako rezultati eksperimenta u Albert Liju budu pozitivni, moguće je da će biti teško sprovesti ovu kampanju na nacionalnom nivou u zemlji u kojoj se velike porcije izjednačavaju sa velikom vrednošću. Ipak, ovo nije prvi put da Vonsink pobeđuje skepticizam poslovne zajednice: izmislio je pakovanje od 100 kalorija koje se sada svuda može naći.

Međutim, ovaj poduhvat se čini malim u poređenju sa jednom drugom Vonsinkovom ambicijom: da sledeću verziju Smernica za ishranu za Amerikance učini korisnijom. Kao izvršni direktor Centra za politiku i promociju ishrane pri američkom Ministarstvu za poljoprivredu od 2007 do 2009. godine, Vonsink je imao jednu od ključnih uloga u izboru saveta koji trenutno radi na Smernicama, osnovama za državnu politiku u oblasti ishrane koje se revidiraju na svakih pet godina. Vonsink je u savet izabrao članove koji dele njegovu želju da se u politiku ishrane uvedu saznanja iz svakodnevnog života. Nada se da će ovakav pristup pomoći da Smernice imaju veći uticaj. (Možemo se samo nadati da će biti tako, imajući na umu nevericu koju je izazvala Piramida vodiča kroz hranu iz 2005. godine.)

,,Insistirao sam da u savet uđu ljudi koji su jednom nogom u bihejviorizmu a drugom u nauci’’, kaže on. ,,Svi znamo da treba da uzmemo jabuku umesto čokoladice, ali se to neće desiti bez pomoći.’’