Ponovo smo pogledali film „Velika lepota“ i dajemo tri odlična razloga zašto i vi to treba da uradite
Kada se 2013. pojavio, La Grande Bellezza (The Great Beauty) Paola Sorrentina odmah je poneo titulu modernog klasika, osvojivši Oskara, Zlatni globus i BAFTA nagradu za najbolji strani film. Njegova raskošna estetika i melanholični ton obeležili su evropsku kinematografiju poslednje decenije, a scene poput vrtložnih žurki na rimskim terasama ili tihih šetnji praznim ulicama postale su kultne. Reditelj Paolo Sorrentino juče je primio Počasno srce Sarajeva na Sarajevskom Film Festivalu, što je nama bio odličan izgovor da ponovo pogledamo film Velika lepota.
Zašto toliko volimo film Velika lepota?
La Grande Bellezza se izdvaja kao ostvarenje koje kombinuje fascinantnu estetiku, promišljena metaforička značenja i ozbiljno društveno-kritički pristup. Retko koji film uspeva da tako slojevito prikaže lepotu kojoj sledi melanholija i učini to tako magnetski. Ako vas zanima refleksija umetnosti, društva, ali i sopstvenog mesta u vremenu, ovo je film koji pokreće, vizuelno očarava i emotivno zadržava. Samo pripremite se: morate zaviti iza preterane estetičnosti i pretencioznosti koja ume da odbije na početku filma. Njena funkcija postaje jasna kasnije, kada vas svom silinom udati težina prazne lepote.
Vodi na unutrašnje putovanje
Istini za volju, Velika lepota nije film koji će se dopasti svima, a sa tim ciljem nije ni rađena. Ovaj film traje skoro 3 časa, a radnje gotovo da i nema. Upoznajemo pisca po imenu Jep Gambardella, koga igra briljantni majstor italijanske glume, Toni Servilo. Ostareli pisac je u mladosti napisao jedan poznati roman, a sada se kreće kroz rimsko visoko društvo sa razočaranom malaksalošću i veoma je svestan sopstvene smrtnosti koja mu dolazi u fokus. Njegovo unutrašnje putovanje je osnova priče koje u stvari nema. Prava dinamika, prava avantura događa se zahvaljujući kameri, fotografiji i prikazima Rima. Baš kao što Jep kaže: U Rimu se stalno nešto dešava, a ništa se nije dogodilo. Sorrentino slika Rim kao centar dekadencije i introspekcije, grad u kojem se duh savremene Italije ogleda kroz beskrajne zabave i površne odnose. Rimska elita, okupljena oko medija, umetnosti i politike, prikazana je groteskno. Ipak, ono što osećamo za njih jeste saosećanje: duboko nas pogađa njihova melanholija i praznina.
Neverovatna fotografija
Film La Grande Bellezza mnogi smatraju vizuelnim remek-delom upravo zbog načina na koji Paolo Sorrentino i direktor fotografije Luca Bigazzi oblikuju svaki kadar kao pokretnu sliku. Kamera lebdi kroz rimske palate, sporo klizi uz fasade i spomenike, iznenada zumira ili se povlači u tišinu, stvarajući osećaj da gledalac ne posmatra samo radnju, već i samu dušu grada. Jedan od upečatljivih primera je Jepova noćna šetnja kroz tajanstvene vrtove i raskošne dvorane, kada se arhitektura Rima pretvara u gotovo nadrealan pejzaž. U svemu tome pomaže muzika, pažljivo i vrsno birana.
Ono što filmu daje posebnu težinu jeste činjenica da Sorrentino ne traži idealizovanu lepotu. Naprotiv, kamera s jednakom pažnjom osvetljava lica na zabavama, bore starijih ljudi i raskošne, ali i umorne enterijere. Na Jepovoj rođendanskoj proslavi, koja je jedan od najpoznatijih delova filma, jasno se vidi ta estetika nesavršenosti – glamur je u kontrastu s prazninom lica koja se u trenutku veselja čine umorna i potrošena. Film je građen na snažnim vizuelnim kontrastima: monumentalna antička arhitektura naspram modernih klubova, sablasna tišina ranog jutra nakon bučne žurke, igra svetlosti i senki. Rim je u ovom filmu metafora za sva društva na svetu.
Tera nas na suočavanje sa sobom
Nisu groteska i lepi prizori jedino što ovaj film pruža, naprotiv. Svaki kadar je osmišljen tako da probudi emociju: sa jedne strane lepote i dekadencija, sa druge potpuna praznina. Dok gledamo film Velika lepota u nama se smenjuju oduševljenje, melanholija i potpuna nelagoda. Zašto nelagoda? Jer počinjemo i sami da se preispitujemo. Publika se neretko identifikuje s Jepom Gambardellom, koji je duhovit i šarmantan, ali istovremeno zarobljen u sopstvenom cinizmu i nostalgiji. Njegova ispovest o neostvarenoj ljubavi ili trenuci kada sedi sam na terasi s pogledom na Rim često pokreću gledaoce da se zapitaju o sopstvenim izborima, propuštenim prilikama i smislu postignuća. Film takođe budi refleksiju o društvu – mnogi u njemu prepoznaju karikaturu savremenog sveta u kojem zabava, status i površne veze zamagljuju potragu za istinskom lepotom. Zato, Velika lepota jeste film koji uznemirava, ali koji neizostavno treba pogledati.
Foto: imdb.com
