Slavko Sobin o novom filmu i jednoj od njegovih najzahtevnijih i najintimnijih uloga do sada
U svetu glume retko se sreće spoj autentičnosti, strasti i neustrašivosti kao što to poseduje Slavko Sobin. Sećamo ga se još iz ranih dana na pozorišnim daskama Splita, gde je sa željom za velikim ulogama i ozbiljnom karijerom započinjao svoj put. Danas, sa bogatom paletom zapaženih uloga iza sebe, Slavko Sobin osvaja i svetske scene, a ove godine na Sarajevo Film Festivalu gledamo ga u jednoj od njegovih najzahtevnijih i najintimnijih uloga do sada – prvoj glavnoj ulozi na engleskom jeziku u filmu Preživela zemlja (engl. Surviving Earth) rediteljke srpskih korena Thee Gajić.
U razgovoru koji smo vodili u letu između intervjua i fitinga za večerašnju premijeru i crveni tepih, otkriva nam kako se menjao kroz godine, kako doživljava uspehe i neuspehe, te šta ga pokreće u odabiru projekata. Sa puno iskrenosti i hrabrosti, Slavko Sobin priča o svojoj umetničkoj i životnoj evoluciji – od splitskih pozorišnih premijera do filmskih setova širom sveta.
Sećam se jedne tvoje premijere u pozorištu u Splitu, mislim da je bila početkom 2008. Tada si priželjkivao velike uloge i ozbiljnu karijeru. Pored brojnih zapaženih uloga, na Sarajevo Film Festivalu ove godine te gledamo u jednoj takvoj. Osim popularnosti i uloga koje si ostvario, zanima nas šta se još promenilo u tebi od tada do sada?
Uf, od 2008? Sve. Od fizičkog izgleda (imao sam sigurno oko 15 kilograma manje i nula bora) do duha, zrelosti, mira, sreće, ljubavi. Negde oko 2010. polako sam prelazio iz klinca u ovo nešto što sam danas i što mi se sviđa. Sećam se, tad bi me u intervjuu pitali koju vrstu muzike volim pa bih slagao jazz, jer sam mislio da je to kul. Mislio sam da moram biti neko drugi, nešto drugo. Da se moram pojavljivati na određenim mestima, piti piće s određenim ljudima. Ono što je zanimljivo jeste da sam u međuvremenu napravio jedan puni krug – kod kuće sam postigao šta sam hteo i sad to isto pokušavam u inostranstvu, pa sam zapravo opet na nekom početku. Onaj Slavko bi se potpuno izgubio u setovima i životu na međunarodnim produkcijama, a ja to sad sa 40 nekako mirno, hrabro i profesionalno hendlujem.
Kod tebe kao da neuspeh nikada nije bio opcija. Da li danas veruješ da su te upravo jasna vizija i usmerenost doveli do velikih i zapaženih uloga?
Jedna od čudnijih strana ovog posla je što svi vide samo uspehe, ali neuspeh doživljavam gotovo na nedeljnoj bazi. Toliko je audicija koje nisam dobio, scena koje završe izrezane u montaži, projekata koji ne dopru do publike, kritika koje te rastuže… tako da prihvatam neuspehe, i te kako su opcija, ali ih se ne bojim i ne analiziram previše. Znaju me pogoditi i poljuljati na dan, dva, ali se isčupam i idem dalje. Ali vizija je i dalje jasna. Znam tačno koja je moja svrha i znam kako je živeti tako da šta treba doći, doći će. I dolazi zapravo.
Na Sarajevo Film Festivalu te gledamo u britanskom filmu Preživela zemlja (engl. Surviving Earth) rediteljke Thee Gajić – ostvarenju u kojem tumačiš možda svoju najintimniju i glumački najzahtjevniju ulogu do sada. Šta je ta uloga tražila od tebe što nijedna prethodna nije? I koliko te, kao umetnika, promenila iznutra?
Pre svega, ovo mi je prva glavna uloga na engleskom govornom području, tako da je u startu postavljena jedna važnost u mojoj glavi. Srećom, tokom priprema i samog dolaska na set prestao sam razmišljati o tome šta taj projekat može potencijalno značiti za mene i usredsredio se isključivo na ulogu. A uloga je teška, pre svega, igram rediteljkinog oca, a tu je mnogo teških stvari, da sad ne ulazim previše u radnju filma pre nego što ljudi pogledaju. Reč je o liku Vlad, bivšem zavisniku, sada muzičaru koji se i dalje bori sa demonima. Pokušava biti dobar otac svojoj ćerki, ali jednostavno ima osećaj da je život protiv njega. U želji da ga obožavaju neki tamo stranci iz publike, ne vidi ljubav svojih najbližih. Za pripreme sam odlazio na Narcotics Anonymous sastanke i teški su ti životi, teška je rehabilitacija u društvo, teška je borba sa osudom društva, nošenje sa načinom na koji te gledaju. Thea je upravo zbog toga snimila ovaj film, ispričala svoju priču, da malo humanizuje kako vidimo zavisnost i ljude koji se s njom bore.
Nakon svetske premijere filma, strani mediji su te opisali kao senzacionalnog u ovoj ulozi i ističu tvoju sposobnost da prikažeš težinu zavisnosti. Kako si pristupio tom liku da ga učiniš tako slojevitim i šta ti je bilo najizazovnije?
Kroz razgovore s Theom shvatio sam kakvog Vladu ona želi. Imao sam uvid u njegove privatne dnevnike, otvoren pristup porodici i prijateljima, tako da sam sakupio informacija koliko god sam mogao. Kako sam ga privatno jako zavoleo kroz scenario, tako oštećenog, pronašao sam i puno sličnosti s njim. Meni je bilo bitno da prikažem njegovu istinu, ni slučajno ništa da ulepšam, ali da pokažem da je to čovek sa ogromnim srcem i nesigurnostima koje svi imamo i koje ga jednostavno koče. Znam kakav je osećaj kada želiš da te publika voli, obožava. Znam kakav je osećaj kada biraš biti usamljen i ne vidiš koliko ljudi pati jer ne zna kako da te oraspoloži. Znam kakav je osećaj kada misliš da moraš dati više od drugih zbog ovoga ili onoga. Svi imamo takve dane, trenutke. Vlad misli da je svet takav. I bori se sa njim.
Film je zasnovan na istinitoj priči o Theinom ocu – srpskom imigrantu u Britaniji, kako je uopšte došlo do vaše saradnje?
Prošla je veliki broj glumaca iz regiona dok joj moja agentkinja Anila Gajević nije predložila da pogleda i mene, uprkos tome što sam nešto mlađi od onoga što je tražila. Znam da je rekla da je bilo fenomenalnih glumaca, ali je prevagnula neka moja privatna toplina koju je osetila. To su njene reči, ne moje da se razumemo.
Nakon filma Samo kad se smejem i Smrt devojčice sa žigicama koji su takođe prikazani na Sarajevio Film Festivalu u pre dve godine, ponovo te vidimo u ulozi oca čije ponašanje ostavlja emocionalne traume na ćerke. Tada si rekao da možda nisi svestan patrijarhata jer je tvoja porodica drugačija. Danas, sa vremenskim odmakom i novim iskustvima, da li drugačije razumeš ulogu muškarca u porodici, posebno u kontekstu patrijarhata o kojem si ranije govorio?
Razumeo sam ja i ulogu muškarca i patrijarhat i tada, ali ga nisam iskusio u svojoj porodici. Nisu sve porodice iste i nisu svi muškarci isti. Da imam sinove, znam kako bih ih odgajao. Društvo se ne kreće u smeru za koji mislim da je dobar iako, pojedinačno, smo odgovorni da odgajamo nove generacije najbolje što znamo. Ali sve je stvarno već došlo do krajnosti gde blic odgovor na pitanje ne može biti dovoljan. Skidam kapu studentima na ulicama, oni su ti koji će menjati svet.
Te iste godine si se na Sarajevo Film Festivalu pojavio u roze odelu koje je nosilo svojevrsnu poruku. Ove godine prvi put ćeš sarađivati sa Markom Feherom, pa nas zanima kakav autfit spremaš za ovogodišnju premijeru i da li nosi neku poruku?
Kako nismo imali vremena za probe, imali smo noćas malu paniku s dužinom rukava i širinom pantalona i biće napeto do poslednjeg trenutka, ali odelo je fenomenalno. Marko je fenomenalan dizajner. Ne nosi poruku, mada je moja poruka uvek da se treba igrati u životu. To radim i s mojom Lanom čiji brend Lokomotiva zapravo uvek nosim, ali izuzetna mi je čast što ću danas izaći u Feheru.
U tvojoj karijeri vidimo širok raspon – od televizijskih serija do društveno angažovanih filmova. Kako biraš projekte danas? Da li ti je važnija uloga, priča ili tim s kojim radiš?
Prvenstveno mi je važna priča, mora biti priča koju želim i moram ispričati. Ne znam nužno šta to znači unapred, ali znam šta znači kada pročitaš scenario i ništa te ne dira ili kada pročitaš i odmah počneš goreti za ulogu. Surviving Earth je jedna od tih za koje sam goreo. Nakon toga najvažnija je ekipa, ljudi. Ljudi su uvek bitni. Odbio bih mega talentovane reditelje ako mi ne odgovara njihova energija. Preintiman je ovo posao i ako se s nekim ne osećaš dovoljno ugodno da se u potpunosti slomiš i gradiš i radiš iz dubine, nema šanse da uspe.
Da li postoji uloga koju bi voleo da igraš, a još ti nije ponuđena? Ili možda reditelj sa kojim bi želeo da radiš?
Mnogo je i uloga i reditelja. Pre sam se bavio manifestovanjem i vizualizovanjem uloga za karijeru, ali danas imam osećaj da bi se time samo limitirao i previše odredio šta si želim prizvati. Uloga je nepresušna. One prave će me naći kad-tad.
I za kraj, na IMDb-u ti stoji još jedna strana produkcija – The Optimist. Kaži nam nešto više o tome.
Iznadilo me pitanje jer nikad nisam čuo za taj film, ali vidim da je to očito novi naslov za The Avenue of the Giants. Eto, to je jedna od onih priča o privremenom neuspehu. Film koji sam davno snimio, čak mislim i napravio lepu ulogu, a koji još nije ugledao svetlo dana uprkos par uspešnih prikazivanja na festivalima. Da li je zapelo kod distribucije ili čega već, ne znam, možda se nešto i pokrene s obzirom na promenu naslova. Izuzetno me veseli što ove jeseni kreće i Blaž među ženama, porodična humoristična serija scenariste i reditelja Gorana Kulenovića s kojim sam već ostvario neverovatnu saradnju na Crno-Bijelom svijetu. Serija kreće na HRT-u 29. septembra i mislim da će svi fanovi CBS-a uživati i u njoj.
Foto: Privatna arhiva, Sarajevo Film Festival
Razgovarali smo sa Dinom Mustafićem – autorom filma „Paviljon” koji je otvorio Sarajevo Film Festival
Svetskom premijerom filma Paviljon, Dina Mustafića otvara se 31. Sarajevo Film Festival. Nakon više od dve decenije od uspešnog debitantskog filma Remake, jednog od najgledanijeg u Bosni i Hercegovini, teatarski i filmski reditelj Dino Mustafić vratio se dugometražnom igranom filmu sa ostvarenjem koje će otvoriti najvažniju filmsku smotru u regionu.
Po tekstu Viktora Ivančića, Paviljon je crna komedija o grupi stanara istoimenog staračkog doma, koji se nakon godina zlostavljanja i poniženja odlučuju na pobunu. Naoružani ilegalnim sredstvima zauzimaju dom, uzimaju osoblje za taoce i ulaze u sukob s vlastima… Glumački ansambl čine renomirani regionalni glumci kao što su Rade Šerbedžija, Zijah Sokolović, Miralem Zubčević, Ksenija Pajić, Jasna Diklić, Branka Petrić, Mirjana Karanović i mnogi drugi.
O filmu razgovaramo tête-à-tête sa Dinom Mustafićem, autorom filma Paviljon, koji će otvoriti ovogodišnji Sarajevo Film Festival.
U susret Sarajevo Film Festivalu, glumica Branka Katić je preporučila da obavezno pogledamo film Paviljon. Kada preporuka dolazi od glumca njenog kalibra, to nosi određenu težinu. Šta mislite da je to što ovaj film izdvaja – izuzetan glumački ansambl, originalna i upečatljiva priča, vaš povratak na filmsko platno nakon više od dve decenije ili možda spoj svega toga?
Pre svega, moram reći da mi je izuzetno drago i velika čast kada glumica poput Branke Katić preporuči da se pogleda film Paviljon. Verujem da je za preporuku dobrim delom bila vođena ansamblom koji je okupljen oko ovog filma i koji je, verovatno, jedan od retkih ex-jugoslovenskih filmova koji je okupio glumce sa nekadašnjeg zajedničkog prostora u tako velikom broju.
To jeste ansambl film. Okuplja glumce starije dobi. Neki od njih su već ispisali najlepše stranice ex-jugoslovenske kinematografije i veoma sam srećan da sam imao priliku da radim sa njima na filmu iako sam sa mnogima već sarađivao u teatru. Sa onima s kojima nisam do sada radio, oni su me svojim radom, opusom i prisustvom inspirisali i nadahnuli da se uopšte i bavim ovim poslom. Uživao sam radeći ovaj film, a okupio sam i glumačku, i autorsku, ekipu ljudi koji dele sličan svetonazor. Jer, da biste radili ovakav jedan zaverenički, pobunjenički, buntovni film, revolucionarnog duha, morate biti okruženi ljudima koji imaju slične, ako ne i iste moralne koordinate i koji žele jednu ovakvu, važnu, ali i dalje društveno marginalizovanu temu, da pokažu javnosti.
Ali, ovo nije samo film o trećoj dobi, kako se to politički korektno kaže, ovo je film i o nama. O sistemu koji gazi ljudsko dostojanstvo, u kojem su korupcija, kriminal i svi drugi oblici devijacije toliko duboko ukorenjeni, da zapravo postaju pravilo. U tom smislu, ovaj film nas na određen način budi iz kolektivne apatije. Njegova draž, subverzivni i humoristički potencijal leže upravo u tome što pobunu u njemu izvode penzioneri. Oni penzioneri koji su možda nekada želeli da se pobune, a nisu, te su sada mudriji, iskusniji, imaju više znanja – ili jednostavno više nemaju šta da izgube i veruju da ovaj sistem mora da se menja, jer je prosto neodrživ.
Kada smo počeli da razvijamo film kao scenarističku priču, koja je zasnovana na zbirci novela Radnici i seljaci Viktora Ivančića, za mnoge je to bila čista fikcija, vrelo imaginacije, kako inače i piše Viktor Ivančić njemu svojstvenim crnim humorom, gorkim, oštrim, feralovskim – kao novinar i kao književnik. Međutim, kad smo počeli sa snimanjem, slične priče su se dogodile u domovima za stare u Hrvatskoj, Srbiji, ali i u Bosni i Hercegovini. Tako su refleksije stvarnosti dolazile do nas još dok smo radili na filmu.
Film koji izlazi u vreme koje, u globalnom smislu, ima tendencije dehumanizacije onih koji dožive određenu starost, sa kojima sistem više ne zna šta da radi jer ne mogu više da proizvode, nego ih odbacuje kao sistemsku grešku, je tema koja je zapravo univerzalna i koja se tiče bilo kojeg društvenog poretka, sistema ili sredine – od Londona, Buenos Ajresa, Istanbula, Njujorka, sve do naših balkanskih centara. Naravno, film izlazi i u vreme sve većeg nezadovoljstva, u trenutku kada sve više ljudi izlazi na ulice po raznim pitanjima – ne samo iz socijalnih i ekonomskih razloga, već i političkih. U tom smislu, verujem da će ovaj film na zanimljiv način komunicirati i s lokalnom, ali i s internacionalnom publikom.
Poslednji domaći film koji je otvorio Sarajevo Film Festival bio je Ničiji sin 2019. godine. Šta za vas lično znači to što upravo Paviljon otvara ovogodišnji Festival, i kako gledate na značaj te činjenice za bosanskohercegovačku filmsku produkciju uopšte?
Moji dosadašnji istupi u medijima su bili na fonu saopštenja Udruženja filmskih reditelja i rediteljki, Udruženja filmskih radnika, jer mi gotovo jednoglasno govorimo o permanentnoj krizi finansiranja domaće kinematografije. Rekli ste da je poslednji domaći film koji je otvorio Sarajevo Film Festival prikazan pre šest godina. Nakon Paviljona, možda će proći još više vremena pre nego što neki bosanskohercegovački film ponovo dobije tu priliku. To ne govori o nedostatku autorske vrednosti, već o ekonomskoj i političkoj poziciji bosanskohercegovačkih autora, kojima se onemogućava kontinuitet u radu. Uzroka ima mnogo, jedan od njih je politički problem ustrojstva Bosne i Hercegovine, koja je jednu tako važnu kulturnu oblast svela na entitetske nivoe i lokalne nivoe vlasti. A s obzirom na značaj filma i njegov multinacionalni i internacionalni karakter, veoma je teško aplicirati na te fondove koji su postali birokratski lavirint jedne, slobodno mogu reći, etnički fragmentisane kulture, u kojoj se film ne prepoznaje ni kao kulturno dobro, ni kao kulturno nasleđe. To je velika šteta, jer je bosanskohercegovački film jedna od najvažnijih naših kulturnih grana. On nije nastao raspadom Jugoslavije, već je bio značajan činilac u okviru ex-jugoslovenske kinematografije.
Postoji spisak impresivnih filmskih autora i ostvarenja koji potiču sa bosanskohercegovačkog podneblja, i mislim da ni moja generacija, a još manje mladi autori koji su u još težoj situaciji da dođu do debitantskog filma, ne zaslužuje ovakav tretman. Pogotovo ako se uzme u obzir da je cela jedna postratna generacija, u koju i ja spadam, na mnogim međunarodnim filmskim festivalima – da ne nabrajam sada kolege poput Danisa Tanovića, Jasmile Žbanić, Pjera Žalice, Aide Begić, Srđana Vuletića i drugih – osvajala značajna, često i najviša priznanja u našoj profesiji. I na sve to se aktuelna, ali i prethodna vlast oglušuju. U tome zaista vidim političku nameru da se jedan medij interkulturalnog dijaloga sistemski onemogući da bude deo bosanskohercegovačkog kulturnog pejzaža.
Film je politička satira i crna komedija – žanr koji je prilično redak u bosanskohercegovačkoj kinematografiji. Šta vas je navelo da se odlučite upravo za takav narativ?
Meni je to bio veliki izazov. Volim da radim u tom žanru, on je uvek svojevrsni rizik i avantura. Posebno je bilo zanimljivo jer se ovde radi o literarnoj transpoziciji, dakle prenošenju u drugi medij, kao što je film. S druge strane, u ex-jugoslovenskoj kinematografiji postoji nekoliko filmova koji se smatraju kultnim ostvarenjima. Recimo, čitav opus Dušana Kovačevića. Postoje, naravno, i uticaji međunarodnih autora koji su ostavili traga na mene, kao što je, na primer, Tarantino. Bilo mi je zanimljivo da vidim kako će to sve funkcionisati u satiričnom tonu Viktora Ivančića, a u formatu filma.
Moram reći da je i za autorsku ekipu, kasnije i za glumce, a i za mene, bilo zabavno da radimo sa tom vrstom beskompromisnog, radikalnog humora koji je gorak, opor, koji vas natera da se nasmejete na mestima gde to najmanje očekujete. I da se možda sa tim osmehom zapitate iz čega taj smeh proizilazi. Da li je on nešto što je naša odbrambena, instinktivna reakcija, ili je to zato što se od muke možemo smejati tim stvarima.
S druge strane, volim autore koji nas izlažu gledalačkom i čitalačkom iskustvu, i koji od nas traže stav. Paviljon se ne trudi da bude dopadljiv film. Nije nam namera da budemo komercijalan film. Ne želimo da budemo politički korektni. I nadam se da će neke vrlo kontroverzne stvari koje pokrećemo u filmu, a jedna od njih je pitanje do koje mere smo sposobni da razumemo energiju besa, ljutnje, pobune onih koji su potčinjeni nekom sistemu, da podstaknu na razmišljanje.
Film govori o pobuni jedne marginalizovane grupe ljudi. Koliko je zapravo reč o samoj pobuni, a koliko o nepravdi i sveopštoj otupelosti društva – jesmo li zaista ogluveli na starost, sporost i slabost?
Mislim da jesmo, jer su te teme, kao što znate, društveno marginalizovane. One se retko nalaze u fokusu važnijih nacionalnih pitanja. A mislim da je ljudsko dostojanstvo izuzetno važno za kvalitet života i da, bez obzira na godine, moramo razmišljati o tome kakav život ćemo provesti. Tim pre što govorimo o generaciji koja je ovu zemlju izgrađivala. Generacija koja je imala svoje snove, da li ih je dosanjala, to je pitanje, ali je to generacija koja je znala da voli, da bude čežnjiva, generacija koja nas je mnogo čemu naučila i ostavila nam, čini mi se, jedan sistem vrednosti u nasleđe koji smo izneverili, da ne kažem raspršili kao mehur od sapunice. A u toj transformaciji društvenog sistema vrednosti nismo dobili ništa novo.
Ne samo da nismo dobili novo, nego smo mnoge stvari i degradirali. Oduzeli smo im sadržaj i smisao. I mislim da je upravo u tom smislu ovo film o onima koji se probude i kažu: E, dosta je više. Naravno, kada posmatrate pobunu koju u filmu predvode stariji ljudi, odmah se otvara i ironični otklon prema stvarnosti. Postavlja se pitanje – da li oni mogu, energetski, kao naši junaci u instant-formuli pobune da povedu društvo ka promeni. Ali ono što sigurno mogu jeste da kroz ovaj film otvore perspektivu da iskustvo generacijsko koje oni imaju, i mladalačka energija pobune koja pripada tim generacijama, u jednoj sintezi, može dovesti do promene.
Mirjana Karanović, koja igra u vašem filmu, u nedavnom intervjuu za Lepotu&Zdravlje izjavila je da je ranije mislila kako život prestaje u pedesetim, a onda shvatila da zapravo tada tek počinje. Kako vi gledate na tu njenu misao?
Gledajući na Mirjaninu energičnost na pozornici i pred kamerom, i na njen fizički izgled, može se reći da je ona pravi primer toga. Mislim da život počinje onog trenutka kada zakoračimo u zrelost. U tim godinama, kasnim, sredovečnim, mnogo toga što smo ranije smatrali nedodirljivim, nepopravljivim ili nemogućim, osvestite da i nije baš tako. I verovatno dobijete injekciju hrabrosti koja povuče vaše srce ka onim instinktima koje niste mogli pročitati u mladosti.
Film okuplja izvanredne glumce – od Radeta Šerbedžije, Zijaha Sokolovića, Mirjane Karanović, Branke Petrić i mnogih drugih. Kako je izgleda saradnja sa njima?
Zbog velikog broja režija koje sam radio u teatru, mislim da dobro poznajem metodologiju rada s njima, način na koji im treba prići. Naravno, svaki od njih je različit na svoj način, ali u isto vreme to je ekipa koja zna da diše zajedno, u ritmu bola i radosti. A to je neophodno da se napravi simbioza, ne samo međusobnog poverenja, već i emocionalne i intelektualne prepoznatljivosti kada radite ovakav film. Zaista sam uživao u načinu na koji su se ponašali pred kamerom, kako su duboko prodirali u svoje karaktere, kako su ih nadograđivali i kako su oživeli te likove. To je za mene uvek fascinantno: kada scenaristički lik sa papira postaje čovek od krvi i mesa. Ponekad sam bio zanesen njihovom glumačkom veštinom da bih gotovo zaboravio da kažem stop. Hteo sam da kadar traje dugo, beskrajno… Samo sam to upijao.
I za kraj, Paviljon predstavlja vaš povratak na filmsko platno nakon više od dve decenije. Iako ste sve vreme bili prisutni i aktivni u pozorištu, zanima nas šta za vas lično znači taj povratak?
Želeo sam da se filmu vratim onda kada me neka priča zaista zaintrigira, pokrene i natera da kažem sebi: Moram ovo da snimim, inače ću pući ako ne snimim. U teatru imam mogućnost da se bavim različitim temama koje me se tiču na egzistencijalnom, esencijalnom i etičkom nivou, pa nisam pod pritiskom da moram da snimam filmove po svaku cenu. Moja želja je da film, nakon projekcije, publiku podstakne da se kroz identifikaciju, empatiju, pa i čak i kritiku, i negaciju, zapita o važnim stvarima. Kada naiđem na priču sa potencijalom, kvalitetom i tematskim interesom za širu publiku, uvek ću se opredeliti za film. S druge strane, kada mi treba priča koja je emotivno kondenzovana, koja suzbija vreme i prostor, koja je kontemplativna i koja traži tišinu kao sakralnost, onda se prepustim teatru.
Foto: Promo/Sarajevo Film Festival
