Od Bulgakova do Branka Ćopića: Zašto pisci biraju mačke kao svoje muze i saveznike?

Zašto baš mačke dominiraju književnošću? Možda nijedna druga životinja nije toliko tiho i postojano prisutna na njenim stranicama. Mačke ne galame, ne ubeđuju, ne trude se da zadobiju poverenje. Neće vam pokloniti lojalnost ako je ne zaslužite, a ni tada je ne garantuju. One su samosvojne, tajanstvene, neuhvatljive. I baš takve, neobjašnjive, nepredvidive, uvukle su se u bajke, romane i priče koje nas oblikuju, čak i kada odavno više ne verujemo u bajke.

Zašto su pisci tako često birali baš mačku da bude saputnik, svedok, glas savesti ili tiha senka glavnog junaka? Možda zato što je mačka oličenje unutrašnjeg sveta, dela nas koji se ne pravda, koji ne traži dozvolu, koji dolazi kad treba i odlazi kad mora. Možda zato što ona ne traži ljubav, već dolazi po nju. Slike elegancije, nezavisnosti i tihe nežnosti, baš onakve kakvima bismo i same ponekad volele da budemo viđene. I zato, povodom Svetskog dana mačaka, prisećamo se onih koje su svojim šapama prošle kroz književnost i ostale u nama kao više od likova, kao osećaji koje pamtimo.

Mačak u čizmama – genijalni prevarant

On je možda i prva mačka koju upoznamo u detinjstvu. Ali, Mačak u čizmama iz bajke Šarla Peroa nije ni lakomislen ni komičan, kako ga crtani filmovi često prikazuju. On je oličenje strategije, lukavosti i suptilne borbe za opstanak. U svetu u kom najmlađi sin dobija samo mačka, upravo taj mačak koristi svoj šarm, inteligenciju i veštinu komunikacije da svom gospodaru obezbedi kraljevstvo. On je PR kakvog biste želeli u svom timu.  On ume da se snađe u svakom sistemu, da prepozna slabost protivnika i pretvori je u svoju prednost. Mačak u čizmama nije samo zabavan, on nas uči da se ponekad najdalje stigne bez buke, ali uz dobru priču.

Mačak Toša – mačak sa karakterom

Mačak Toša Branka Ćopića, punopravni je član porodice. Toša nije mitološko biće, ni simbol. On je pravi, domaći, srpski mačor: namćorast, tvrdoglav, ali neodoljivo svoj. Kao i mnogi od nas, Toša ne podnosi naređenja, ali voli da bude voljen. Oseća se važnim, ima svoje mišljenje o svemu i nikada ga ne krije. On je mačak iz stvarnog sveta, sa karakterom koji podseća na starijeg člana porodice koji sve zna bolje, i kad ne zna, nema šanse da to prizna.

Murakamijeve mačke – vrata ka nesvesnom

U romanima Harukija Murakamija, mačke nisu ni komične ni domaće. One su portali. Njegovi junaci često komuniciraju s mačkama koje razumeju više nego ljudi, koje osluškuju svet iza zavesa svakodnevice. U Norveškoj šumi, Kafka na obali mora i 1Q84, mačke se pojavljuju tiho, ali uvek tada kad glavni lik mora da zastane i oslušne sebe. One ne govore, ali prisiljavaju junaka da sasluša. U njihovoj tišini odzvanja najdublje pitanje: Ko si ti, kad niko ne gleda? Murakamijeve mačke su psihoanalitičari bez reči i terapeuti koji vas gledaju s vrha ormara dok vi tonete u svoje dileme.

Behemot – đavo u mačijoj koži

U romanu Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova, mačak Behemot je sve suprotno od nežne kućne mačke. On je veliki, crn, preteći, duhovit i opasan. Član je đavolove svite, ali i savršeni komentator ljudske gluposti. Behemot pije votku, igra šah, pravi haos u pozorištu i ima najbritkiji jezik u romanu. On je ono što mnogi ljudi ne smeju da budu, surovo iskren, apsurdan, anarhičan. Behemot nas podseća da mačke nisu uvek metafora za tišinu.

Crna mačka Edgara Alana Poa – senka savesti

U priči Crna mačka, mačka nije saputnik, već okidač. Nakon što pripovedač izmučen alkoholom i paranojom ubije svog ljubimca, nova crna mačka počinje da ga prati ili on tako misli. Ova mačka postaje simbol krivice, podsvesne kazne, sve jače i dublje, dok priča ne kulminira u jednom od najmračnijih krajeva u literaturi. Ovde mačka nije biće, ona je ogledalo. Njeno prisustvo je psihološko i što više pokušavamo da je ignorišemo, to nas više izjeda.

Česir – osmeh koji ostaje

Možete li mi reći kojim putem da idem? pita Alisa. Zavisi gde želiš da stigneš, odgovara mačak. Česir mačak iz Alise u Zemlji čuda je instagramski citat pre nego što je Instagram postojao. On nestaje, ali osmeh ostaje. Kao i kod dobrog romana, ono što najduže pamtimo nije radnja romana, već osećaj.

Od Toše do Behemota, mačke u književnosti nisu slučajne. One nas prate, često nevidljive, ali uvek budne. One nisu psi, ne čuvaju kuću, ne slede naredbe, ne dolaze kad ih zovemo. One dolaze kad treba. I možda je baš zato književnost puna mačaka. U njihovim očima nema poslušnosti, ali ima razumevanja. Gledaju nas bez osude, ali nas ne ostavljaju na miru. Kao i omiljena knjiga, mačka može da nam promeni raspoloženje, da nas nasmeje ili uteši, a da nikad ne traži ništa zauzvrat osim malo prostora na našem krevetu i malo pažnje. I zapamtite, ako mačka legne na vašu knjigu, možda vam upravo poručuje da je pravo vreme za pauzu.

 I za kraj…

Da li ste znali da je nauka dokazala, kako maženje mačke smanjuje stres, anksioznost i krvni pritisak? Nema boljeg prirodnog antidepresiva od tih tihih, mekih stvorenja koja vam leže na krilu dok čitate svoj omiljeni roman. Mačke nas podsećaju da je briga o sebi i malim stvarima, odmor, tišina, dodir, ključ za srećan život.

Foto: Instagram @fusunlindner, @malwina.jar