Na Svetski dan prevencije samoubistava posežemo za književnim klasicima koji nas uče o bolu i tišini

Književnost nas uči da tama nikada nije kraj priče, već mesto odakle počinje potraga za smislom. Kada pomislimo na samoubistvo, najčešće se setimo tišine. Tišine u kojoj ostaju pitanja bez odgovora, praznine koje niko ne ume da popuni. Možda zato književnost ima toliku moć u ovoj temi, ona ume da progovori tamo gde mi zanemimo.

Kroz godine čitanja, naučili smo da svaka velika priča zapravo krije borbu sa životom i smrću. Geteov Verter otvorio je prostor za razgovor o mladalačkom očaju, iako ga je svet tada shvatio opasno bukvalno. Tolstojeva Ana Karenjina ili Floberova Gospođa Bovari nisu samo tragične sudbine junakinja, one su i ogledalo društava koja im nisu ostavila prostor da dišu. Murakamijeva Norveška šuma nas podseća da u mladosti bol ima ogromnu snagu i da nije uvek lako preživeti ga.

Ali ono što je možda najteže jeste kada shvatimo da su mnogi pisci, čije reči danas tražimo kao utehu, sami poklekli pred svojim unutrašnjim demonima. Kada se setimo Silvije Plat ili Branka Ćopića, u nama se pomešaju divljenje i tuga. Pitamo se, da li je njihova književnost bila krik za pomoć, ili pokušaj da sebe i nas spasu od tame? Njihova dela ostaju da svedoče da bol, kad se pretoči u reči, može dobiti smisao.

Svetski dan prevencije samoubistava

Svake godine, 10. septembra, obeležava se Svetski dan prevencije samoubistava (World Suicide Prevention Day), u organizaciji Svetske zdravstvene organizacije (SZO), Međunarodne asocijacije za prevenciju samoubistava (IASP) i Svetske federacije za mentalno zdravlje (WFMH). Ovaj datum ima za cilj da podstakne globalnu posvećenost zaštiti života i promoviše akciju za sprečavanje samoubistava.

Podaci su neumoljivi: svake godine više od milion ljudi izgubi život samoubistvom, što znači da neko na svetu ode na ovaj način svakih 40 sekundi. Posebno zabrinjava činjenica da je među mladima uzrasta od 15 do 24 godine ovo jedan od vodećih uzroka smrti. Dok brojevi deluju hladno i udaljeno, književnost nam nudi ono što statistika nikada ne može, emociju, razumevanje i jezik kojim se može govoriti o najdubljoj ljudskoj tami.

U književnosti se samoubistvo javlja kao tema još od antičkih tragedija, a kroz vekove je postalo i simbol i drama, i filozofsko pitanje i umetnički izazov. Gete u Jadima mladog Vertera opisuje mladalački očaj toliko snažno da je izazvao talas imitacija poznat kao vertermanska histerija. Lav Tolstoj u Ani Karenjinoj vodi čitaoce kroz unutrašnji ponor junakinje kojoj društvo uskraćuje pravo na slobodu. Floberova Gospođa Bovari prikazuje Emin bezizlazni očaj, dok Dostojevski kroz svoje junake istražuje granicu između života, smrti i iskupljenja. Eduar Levé je otišao najdalje: napisao je knjigu Samoubistvo, a svega nekoliko dana kasnije i sam sebi oduzeo život.

Trag ličnog bola snažno je prožet u delima i životima mnogih autora. Virdžinija Vulf, Silvija Plat, Ernest Hemingvej, Štefan Cvajg, Čezare Paveze, Paul Celan, svi oni ostavili su iza sebe književna svedočanstva, ali i pitanje gde prestaje umetnost, a počinje neizdrživi teret stvarnosti. U našoj književnosti posebno odjekuje priča Branka Ćopića, koji je, uprkos humoru i toplini u svojim delima, izabrao tragičan kraj.

Danas, međutim, književnost ne čitamo da bismo podražavali tamu, već da bismo je razumeli. Knjige nas podsećaju da očaj nije kraj puta, već trenutak koji može da se preobrazi ako ga podelimo i prepoznamo u tuđim rečima. Zbog toga vam predlažemo nekoliko dela koja mogu biti vaša saputnica na ovom putu: Norveška šuma Harukija Murakamija, roman o mladalačkim gubicima i potrazi za bliskošću; poezija Silvije Plat i En Sekston, u kojoj tuga dobija glas, ali i utehu; Čovekova potraga za smislom Viktora Frankla, psihijatra koji je kroz logorsko iskustvo pokazao da smisao može spasiti život; i eseji Albera Kamija, posebno Mit o Sizifu, u kojima se pitanje samoubistva posmatra filozofski, kao ključno pitanje ljudskog postojanja.

Verujemo da knjige mogu biti i upozorenje i uteha. Da nas uče da očaj nije kraj puta, već trenutak kada se mora posegnuti za rukom drugoga ili makar za rečima koje nas mogu držati na površini. Knjige nas podsećaju da nismo sami, da kroz istoriju i različite kulture ljudi prolaze kroz slične teskobe, i da razgovor, empatija i deljenje priča spašavaju.

Svetski dan prevencije samoubistava podseća nas da govorimo o mentalnom zdravlju otvoreno i bez stigme. Književnost nam nudi jezik da to uradimo kroz metaforu, kroz likove, kroz priče koje nas uče da empatija nije luksuz, već ljudska potreba. Uz razgovor sa psiholozima i stručnjacima, knjige mogu biti dragocen podsticaj da prepoznamo tugu, da je ne osuđujemo i da pružimo ruku podrške.

Ovog 10. septembra, hajde da zajedno čitamo knjige koje progovaraju o tami ne da bismo je slavili, već da bismo je razumeli i osvetlili. Jer svaka priča koja priziva bol nije samo poziv na saosećanje, već i na otpor. Otpor koji može spasiti život. Možda je upravo to najveća poruka književnosti: tama postoji, ali uvek negde čeka i svetlo. A put između njih lakše se prelazi kada ga delimo.

Knjige koje otvaraju razgovor o tami i smislu

Haruki Murakami: Norveška šuma

Roman o mladosti, ljubavi i gubicima; potresna priča o prijateljstvu, smrti i snazi da se ide dalje.

Silvija Plat: Stakleno zvono

Poluautobiografski roman američke pesnikinje koja je i sama tragično završila život; snažno i iskreno suočavanje s depresijom.

Alber Kami: Mit o Sizifu

Filozofski esej koji postavlja pitanje smisla života i samoubistva, ali nudi odgovor u apsurdu i otporu.

Viktor Frankl: Čovekova potraga za smislom

Knjiga logorskog preživelog i psihijatra, koja pokazuje da je potraga za smislom ključ opstanka i unutrašnje snage.

Eduar Levé: Samoubistvo

Knjiga koja je postala simbol spajanja književnosti i života, jer ju je autor završio svega nekoliko dana pre nego što je sebi oduzeo život.

Foto: Laguna, Vulkan, Instagram/@aaesaae