Recenzija monodrame Hristine Popović „Dobro sam ispala – šta mi fali?“: Glas jedne žene koji odzvanja kao kolektivna biografija

Nakon godina provedenih na filmu, televiziji i pozorištu, glumica i avanturistkinja Hristina Popović prvi put izašla je pred publiku – sama, i to u monodrami Dobro sam ispala – šta mi fali? za koju će se kasnije ispostaviti da je autobiografska. U ovom ogoljenom susretu sa sobom i publikom, Hristina Popović se ne skriva iza ovog umetničkog koncepta, već upravo kroz njega dolazi do najdublje tačke: lične istine. Bez kostima, bez distance uloge, bez dramatizacije – samo ona i mikrofon. Tada shvatite da se pred vama ne odigrava samo (mono)drama, već egzistencijalni rezime koji otvara pitanja: kako se postaje žena u zemlji gde roditelji kritikuju više nego što grle, gde se emocije sakrivaju iza sarkazma, gde ljubav dolazi u čudnim oblicima, često nespremna da se sama izgovori?

Dobro sam ispala – šta mi fali?

Osim što je reč o njenoj prvoj monodrami, ova predstava je i autopsija jednog detinjstva i tihi revolt protiv stereotipa – ali bez mržnje, gneva, gorčine. Ona ne proziva roditelje i ne krivi ih. Ne ismeva greške prethodnih generacija, već ih ogoljava, nežno i bespoštedno u isto vreme. Jer Hristina Popović vrlo dobro zna da je porodica temelj identiteta – i da taj temelj ponekad nije ni čvrst, ni pravilan, ali je naš.

U njenim sećanjima – od sobe okrečene u pogrešnu boju, preko troipomesečne trudnoće, do surovih metoda vaspitanja koje su tada bile norma – ogleda se kolektivno iskustvo onih koji su rasli između dve epohe. I u toj tački prepoznavanja, ova predstava prestaje da bude autobiografija i prerasta u zajedničku biografiju svih nas koji znamo kako izgleda biti voljen na načine koji ponekad i bole. Ipak, u svemu tome, Dobro sam ispala – šta mi fali? ne koristi humor da prikrije tugu, već da je osvetli. Hristinina autoironija nije ništavna, nije bekstvo, već alat za transformaciju: pokazuje kako smeh može biti forma istine. Njen humor nije zabava; to je instrument samorazumevanja, delikatna ravnoteža između distance i prisustva. I upravo u tom tonu – u tom balansu između ranjivosti i snage – Hristina Popović otkriva možda i najveću umetničku istinu: ne moraš igrati ulogu da bi bila istinita. Moraš biti. I moraš smeti da budeš.

Monodrama Hristine Popović

U vremenu koje je opsednuto slikom, idealom i savršeno iskonstruisanom verzijom identiteta, što najavni plakat i oslikava, ova predstava se usuđuje da bude nesavršena – i u tome je njena autentičnost. Jer publika ne dolazi da vidi zvezdu (iako ona to uistinu jeste). Dolazi da vidi čoveka, ženu, majku, ćerku… I u tom susretu se dešava: katarza bez pompe, istina bez fikcije, bliskost bez štita. Hristina Popović se na sceni ne dokazuje. Ona se otkriva. I time daje dozvolu svima nama da budemo sve ono što jesmo, čak i kada možda nismo ispali kako treba. A možda nam, zapravo, ništa i ne fali. Samo još jedan susret sa istinom – kroz smeh. I neko dovoljno hrabar da je prvi izgovori.

Sledeće izvođenje u Beogradu zakazano je za 8. i 9. jun u Domu omladine, međutim karte su rasprodate, ali dobra vest je da monodramu možete pogledati 11. juna u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, kao i u drugim gradovima. Za tačne informacije, koje se zbog velike potražnje menjaju iz dana u dan, pratite na zvaničnom instagram profilu Hristine Popović.

Foto: Nebojša Babić
Plakat: Promo