Duda Alapača: Sve počinje sa: „Ma samo jednu ću“

Isprva vam nije jasno zašto su svi poludeli. Serija k’o serija. Jeste. Bilo je toga oduvek. Dinastija, Bolji život, za one nešto slabijih živaca – Kasandra, Uzurpadora, Mala nevesta… Samo dokone žene imaju vremena za serije, pomislite. Imate pametnijeg posla, naravno. Skoro da vam je žao svih onih sirotica koje, u odsustvu bilo kakve druge akcije u životu, ne mogu da iščekaju svoje španske, turske, indijske, čije god – junake. Ne zanimaju vas intrige, spletke, jeftina gluma, loša scenografija. Vi ste iznad toga, zaboga.

I tako zgroženi, iz čiste dosade – uzimate daljinski. Naravno, samo da vidite o čemu se radi i da hordi ženturača s posla dokažete da ste u pravu.

Od jedne epizode ne može ništa da vam bude. Najavna špica – i nije nešto. Muzika – napadna.  Dijalozi – skoro pa banalni. Radnja – prosečna, predvidiva. I onda se – upecate. Već je ponoć, odgledali ste četiri epizode za redom a da niste ni trepnuli. Sutradan, jurite kući s posla, samo da biste videli šta se desilo s glavnom glumicom. Plačete kad ona plače, smejete se kad se ona smeje, s tugom odbrojavate koliko je epizoda ostalo do kraja i priželjkujete nastavak, novu sezonu.

U međuvremenu, deca vam preživljavaju na supi iz kesice i mesnom naresku, tanjiri se kamaraju u sudoperi, ona gomila veša u spavaćoj preti da se obruši, sunđer na trosedu se trajno uleže  – svejedno, ne odustajete. U prevodu – i vi ste poludeli. Sapunica vam je isprala mozak. A zašto..?

Zato što se osećate dobro dok gledate serije. Na kraju krajeva, kako i ne bi – jer ovde ljubav pobeđuje, istina je spora ali dostižna, a zlobnike stiže pravedna kazna. I to je ok, ukoliko ste u stanju da se ograničite na jednu epizodu dnevno. A niste. Zbog toga odlažete odlazak u krevet, ujutro se budite kao zombi, kasnite na posao na kome ionako radite s petinom kapaciteta jer ste spavali tri  ipo do četiri sata. Koleginicu koja  već tri godine nema televizor, najednom gledate nekako podozrivo, drugim očima.  Ko zna šta ta radi kad dođe kući…? Čime se uopšte zabavlja u životu…? Čita pod svetlošću sveće ili šta..?

Pročitajte i… Duda Alapača- Ona dolazi, jednostavno osetim

Svesni ste da to nikuda ne vodi – ali jače je od vas. Dok traje serija – ne mislite na ratu kredita, vodokotlić koji kaplje, jedinicu iz matematike, kamenac u bojleru ni skupu struju. Vaš mozak luči dopamin i ceo proces podseća na bilo koju drugu zavisnost koja počinje sa “samo ću jednu… jednom“. Iako ste svesni činjenice da je to “samo serija“, jeftina zabava za široke narodne mase,  vaš mozak, negde u pozadini, ne razlikuje stvarni život od izmišljenog.

Vežete se za glumce, preživljavate skupa s njima svaku bol, nepravdu, uvredu, jednom rečju – poistovećujete se s likovima. Znam – negde u potaji osećate se pomalo retardirano jer ste se poslednji put poistovetili s Madam Bovari, i to u nižim razredima gimnazije. Racionalni deo vaše ličnosti zna da je u pitanju privremeni beg od stvarnosti u kojoj živite i koja vas, na ovaj ili onaj način, opterećuje. Neracionalni deo – uživa dok se gnezdi na trosedu, nalazeći sve moguće izgovore da tu i ostane.

Ubrzo, vaš socijalni život preti da zamre, prijatelji se povlače, porodica prezire, jer i sa ono malo preostalih živih sagovornika razgovarate još jedino o seriji.

Muž daje sve od sebe da se uključi na pola druge sezone, ali ubrzo odustaje. Svaki pokušaj da vam skrene pažnju, od pucketanja prstima ispred lica do otimanja daljinskog, završava neslavno. Sad nemate vremena da se bavite tim, ali jednog dana – kad serija završi, pokrenućete zahtev za razvod braka.  Sporazumni, naravno.  Njemu deca, vama televizor. Pa, pošteno.

Negde nakon stopedesetosme epizode, uviđate, doduše krajičkom preostalog mozga, da vam čarobna kutija i predmet svih želja – otima i to malo preostalog života i vremena. Jasno vam je da se sutra nećete probuditi ni bolji ni pametniji već samo umorni i nekako prazni. Da ste s decom proveli koliko uz seriju, do sad bi bili jako ponosna majka. Da ste potrošili vreme na bilo šta drugo, (spavali, hodali, vežbali, učili strani jezik, ili čak heklali), efekti bi bili  već uveliko vidljivi. Ovako – nikom ništa.

Ukoliko imate sreće, na vreme ćete shvatiti da je vrag odneo šalu i da je naizgled bezazlena navika postala toksična. Ukoliko imate imalo pameti, zaustavićete se na sred sezone, bez da saznate šta se na kraju desilo. Naravno, za to je potrebna snaga i izvesna doza karaktera. Podrška porodice i prijatelja. Razgovor s nekim stručnim ili bar osobom od poverenja. Jer, hteli vi to da priznate ili ne, u pitanju je zavisnost kao i svaka druga. Zavisnost, koja poput svih drugih zavisnosti, prestaje onog trenutka kada obećate sebi da “nećete više nikada… i nijednu“. Pogledati. Ili pojesti. Ili zapaliti. Ili šta već.

Tekst: Daniela Bakić