Duda Alapača: Žena na mestu

Moja baba bila je jedna žena na svom mestu. Kroz njenu kuću prodefilovalo je ljudi koliko i kroz Holidej In za vreme Olimpijade u Sarajevu. Da je imala knjigu utisaka, verujem da bi mnogi upisali kako je vredna i pedantna. Čak i putnici namernici koje bi slučaj naneo u gluvo doba, mogli su da posvedoče kako je kod nje uvek sve kako treba i kako Bog zapoveda. Jednom rečju – baba je bila uredna. U prevodu – slaba sa živcima i pomalo ters. U prevodu prevoda – nama, deci, je bilo dozvoljeno samo da dišemo u toj kući. I to polako, da ne poremetimo to što Bog zapoveda.

A njen je Bog zapovedao svašta.

Od glancanja escajga pred svaki ručak, preko prepiranja tanjira za svaki slučaj, da nije nešto upalo, otkuvavanja na devedeset svega što je imalo makar i samo tragove bele boje po sebi, ređanja šoljica u vitrini tako da im drščice budu okrenute u desno, češljanja resa na tepihu, iznošenja šatulice sa slatkim od dunja pred svakog ko se uhvati za kapiju, pa taman i samo da nešto pita, neustajanja od stola dok se ne omaže tanjir, idenja u krevet posle drugog dnevnika, nevrćenja u tom istom krevetu da se ne otkriješ, jer ako se otkriješ – “nazepšćeš, a ako nazebeš, možeš i da se prehladiš, a prehlada očas posla ode na pluća, a pluća nisu mala stvar, a ona, pored sveg posla nema još i vremena da nas leči i voda po doktorima, i ako ovog časa ne zaspemo, ima da nas spakuje na prvi autobus i…“… I tako dalje i tako redom. Strogoća jedna stroga, eto.

Doduše, u ono vreme bilo je nekako normalno da babe budu stroge i da deca slušaju šta im se kaže, pa nam babina čelična disciplina i nije padala teško. Tamo gde disciplina nije pomagala, praher ili neki vrbov prut kojim bi nas vijala po dvorištu bi učinili svoje. Zahvaljujući tome, raspust je često ličio na usvajanje niza kaznenopopravnih mera, jer ako nas baba ne dovede u red – ko će…?

A babin red je podrazumevao, pod broj jedan – da se pred kućom se izuvalo i nisi mogao da ulaziš obuven ni pod razno. Pod broj dva, znalo se kako se sedi za stolom. Nismo mahali kašikama, nismo mrvili, nismo se cucali na stolicama ni, daleko bilo, gađali graškom i pravili loptice od sredine hleba – kao sva normalna deca. Nismo ništa. Osim što smo razvili jednu dozu babofobije, u ono vreme poznatije kao “poštovanje prema starijima“.

Baba je posebnu naklonost gajila prema krutim belim stolnjacima od damasta, i ako si hteo da je pre vremena oteraš u grob, trebalo je samo da prospeš kap čorbe ili nečeg drugog masnog, po potrebi, crvenkastog. Trčanja po kući bilo nije jer je uvek neko odmarao, a u tom trku mogao si lako da se zavrzeš o tepih, padneš, razbiješ glavu i završiš u bolnici s potresom mozga i veliko je pitanje šta bi posle s tobom bilo.

Pored gvozdene discipline, baba je vrlo posvećeno uzgajala priče s nesrećnim krajem, i uvek je imala savršen tajming da nam plasira poneku.

“Nemoj da skačeš s tom jabukom, zagrcnućeš se, znaš li da je od Nadine komšinke sestra, pa njena jetrva tako izgubila dete – udavilo se od jabuke…“ “Nemoj da mi se vrtiš oko šerpe, jesam ja tebi pričala kako je, kad smo živeli u Čačku, majka prosula ceo lonac vrele vode na dete, ništa ostalo od njega nije, siroto, obogaljila ga…“ I sve tako redom.

Ipak, najteže od svega mi je padala jambolija. To je bila jedna obična jambolija koja je prekrivala otoman u kujni. Da se razumemo, nije bila ništa posebno, nije tu bilo nekakvih plemenitih vlakana, kamilje dlake ni čuda kakva smo viđali po bogatijim kućama. Bila je to obična sintetika neke neodređene braon boje koja je u meni budila gađenje, neretko i strah. Međutim, baba je osobito volela i često je nazivala mojom vrsnicom, budući da je kupljena baš u vreme kad sam se ja rodila. Na jamboliju se iz nekog, opet samo babi znanog razloga nije smelo sesti, a kamoli leći ili skakati po njoj. Jer jambolija je bila ukras kuće, pazaren davne sedamdeset i neke u Solidu. Nudili smo se mi posle da joj kupimo novu, ali baba se nije dala. “Dok sam živa, ne dirajte, posle kad umrem – rad’te šta vam je volja.“

Strah od jambolije imali smo svi. Moj otac, ja, ostala mnogobrojna rodbina, kasnije moje potomstvo. Mislila sam da će vremenom omekšati, ali nije. Mislila sam da će se možda otkraviti, podetinjiti, pustiti dizgine – onako kako to čine ljudi kad zađu u duboku starost. Nije. Nikada nije. Do poslednjeg dana – baba je znala šta je red. A mi smo znali da se babin red mora poštovati i tačka.

Pročitajte i… Duda Alapača: Domaće je domaće

Od sedamdeset i neke prošlo je ihahaj godina, babe nema već neko vreme, ali jambolija i dalje stoji. Za moju vrsnicu – dobro se drži. Možda i bolje od mene. Kad odemo na selo, sedam na nju nekako bojažljivo, samo što joj se ne izvinjavam. Mogla sam da kupim takve nove. Nisam. Mogla sam da je bacim. Nisam ni to . Otkako je baba umrla, oprali smo je tri puta. Možda četiri. Onaj veliki beli stolnjak više nije tako veliki. A ni tako beo. A ni tako uštirkan i krut. Heklarija skuplja prašinu. U tanjirima se, dok nas nema, nakupi svašta.

Ponekad, kad sanjam babu, poželim da joj kažem da ne brine.

Da smo svi dobro. Da niko nije završio ošuren, ugušen, ni s potresom mozga. Da poparu, zbog nje, ne jedem već godinama. Da slatko od dunja čuvam za posebne prilike i posebne ljude. Da se njena pedanterija baš i nije primila kod mene. Da ne glancam kašike. Da ne štirkam hekleraj. Da se po mojoj kući trči, sapliće, pada i ustaje. Da ćale ima običaj da zadrema popodne, i to baš na onoj njenoj jamboliji i da svet nastavlja da postoji i nakon toga. Da sada imamo kuče koje malo malo zaluta u predsoblje. I dalje od predoblja. I da ga niko ne psuje zbog toga. Svašta poželim da joj kažem, a ponajviše to da mi je drago što u nekim stvarima, eto, nisam povukla na nju.

Jer kod babe je uvek bilo sve na svom mestu.
Osim babe.