Arhitektica Jelena Mitov poručuje da je moguće biti i uspešna majka i uspešna žena

Arhitektica Jelena Mitov ima veoma uspešnu karijeru i veliku porodicu, a evo kako to sve postiže.

Zajedno sa suprugom Dejanom i kolegom Krstom Radovanovićem, davne 2009. godine, tokom studija na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, ovaj trio osnovao je studio za arhitekturu pod nazivom Model art. Kako navode, pored istraživačkih maketa, koje su sastavni deo dizajnerskog procesa, bave se i izradom maketa postojećih projekata ili izvedenih objekata u cilju prezentacije.

Uz sve to, Dejan i Jelena imaju čak petoro dece. A kako izgleda biti uspešan u poslu i imati veliku porodicu, te kakve savete nam daje ovaj bračni par, otkrijte u nastavku.

Arhitektica Jelena Mitov je superžena

• Za početak, možete li nam malo više reći o sebi?

Ukratko, ja sam arhitekta i ponosna majka petoro dece. Nakon završenih studija, sa 26 godina, dobila sam prvo dete i tada nisam mogla ni da zamislim da ću sedam godina kasnije imati ovako veliku porodicu. Zvučalo je nemoguće uklopiti privatan posao, u koji sam krenula, i veliku porodicu, ali danas mogu da kažem da je, očigledno, sve moguće. Profesionalno, nakon srednje umetničke škole u Novom Sadu upisala sam studije arhitekture. Već sam se u srednjoj školi usmerila u pravcu dizajna i znala sam da želim da se bavim kreativnim poslom. Period studiranja sam iskoristila za istraživanje i rad u različitim oblastima arhitekture pokušavajući da pronađem ono što mi najviše prija. Nakon završenih studija, zajedno sa dvojicom kolega (današnjim suprugom i kumom) osnovali smo firmu Modelart Arhitekti koja se danas bavi arhitektonskim projektovanjem, dizajnom enterijera i arhitektonskim maketama.

• Uspešni ste u svom poslu i imate veliku porodicu. Kako sve postižete?

Uz veliku pomoć porodice i dobru organizaciju, nekako uspem da postignem većinu onoga što zamislim, ne baš sve. Mislim da je to uvek pitanje volje, sve što želiš to i možeš. Kada sam ostala trudna četvrti put i saznala da nosim blizance, bila sam prepadnuta, mislila sam da nije moguće sve postići, da ne postoji šansa da se vratim na posao i organizujem svoj život tako da radim i budem majka, ali mislim da je ipak sve u našim glavama. Kada sam shvatila koji su mi okviri i napravila analizu sopstvenog života, vremena, obaveza, odgovornosti, uspela sam da postavim svoj lični sistem tako da stvari funkcionišu.

• Kod nas važi uverenje da žena ne može da ima uspešnu karijeru, a da u isto vreme stvara i porodicu… Vi ste očigledno primer da se ipak može. Kakvo je vaše mišljenje o toj temi?

Naravno da nije nemoguće, puno je žena koje su uspele to da pomire i izbalansiraju, ali svakako nije lako. Koliko god mi želeli da pričamo o ravnopravnosti, nažalost, uloga majke i oca u porodici nije ista, te žena ipak povuče ozbiljan teret porodice. Ja mogu da kažem da sam imala sreću što me je suprug uvek podržavao u vezi s poslom i ohrabrivao da ne posustajem čak i u momentima kada je bilo teško.

S obzirom na to da smo u poslu zajedno i da se naš posao ne završava u kancelariji već on živi s nama, to mi je dalo mogućnost da ostanem prisutna u poslu sve vreme, bez obzira na to da li sam fizički u kancelariji ili ne. Na taj način sam uspevala da budem budem uključena u posao i u momentima nakon porođaja, što mi je veoma prijalo, održavalo me je budnom i nije dozvoljavalo mom mozgu da se ulenji.

Vrlo često se moja okolina čudila i na neki način osuđivala moju želju da radim smatrajući da s tim brojem dece nije moguće postići i jedno i drugo.

Trebalo mi je vremena da se izborim sa svojom okolinom, pre svega, koja to nije mogla da shvati i razume i da objasnim da je sve što radimo stvar ličnog izbora i volje i da ja smatram da moj život ne treba da se zaustavi onog momenta kada postanem majka, već samo da pretrpi određene promene i prilagodi se novom ritmu. Privatan posao je s jedne strane stresan i naporan, ali sa druge, pruža niz mogućnosti jer na kraju dana sve zavisi od vas lično. Na kraju se opet vraćam na temu motivacije i želja, sve je moguće ako postoji volja.

• Koliko je i da li je zapravo potrebno odreći se nečega kako bismo imali uspešnu karijeru i stvorili porodicu? Ili je sve stvar samo dobre komunikacije i organizacije? 

Sigurno da ima stvari kojih je potrebno odreći se, ali je to pitanje prioriteta. Mislim da vrlo često nismo ni svesni koliko vremena trošimo na stvari koje nam suštinski nisu bitne. Ja sam morala sebi da postavim prioritete i da objasnim koje su mi stvari u ovom trenutku, u mom životu važne, i onda se pozabavim njima, a sve ostalo ostavim sa strane. Kako smo počeli da razvijamo posao i širimo porodicu, počela sam da shvatam da imam veoma malo slobodnog vremena i da ne želim da ga traćim na stvari i ljude koji mi nisu bitni već da to vreme želim da provodim radeći ono što volim, sa ljudima koji mi zaista znače i da vreme koje odvojim za porodicu ili posao zaista iskoristim maksimalno.

• Vas dvoje je spojila ljubav prema arhitekturi. Da li vaša deca pokazuju slične afinitete?

Još uvek su mali da bi to moglo da se proceni, ali najstarije dve definitivno veoma vole da crtaju i vole matematiku. Mi se trudimo svakodnevno da im pomažemo da iskažu svoje talente i da ih podržavamo, a šta će oni odabrati jednog dana kao svoj životni poziv, to ćemo videti. Na nama je da im budemo podrška, šta god da odluče. Naravno, voleli bismo kada bi se bar jedno od njih petoro usmerilo ka arhitekturi, ali to svakako ostavljamo njima.

• Na šta ste najponosniji kao uspešne arhitekte?

Iz mog ugla, mislim da je to činjenica da smo krenuli od nule i da smo uspeli isključivo ličnim zalaganjem i velikim radom da ostvarimo rezultat. Nisam sigurna da bih nas nazvala „uspešnim arhitektama“ još uvek, ali svakako tome težimo. Čeka nas još puno rada. Arhitektura je spora disciplina, potrebne su godine rada da bi se dostigla zrelost i ponela ta titula „uspešnog arhitekte“. Arhitekta je kao vino, što je starije – to je bolje.

• A na šta kao roditelji?
  

Apsolutno smo ponosni kada ih ugledamo ujutru kako ustaju iz kreveta i svi se međusobno grle i ljube kao da se nisu videli danima! To je neverovatan osećaj i scena koji nam daje neku posebnu snagu i volju za sve što radimo. Svi su međusobno veoma vezani i najveća kazna im je kada ih razdvajamo. Ta ljubav koju oni međusobno dele je neopisiva i definitivno najvrednija stvar koju smo im podarili. I ujedno neverovatan izvor volje i inspiracije koju oni pružaju nama.

• Koje su bile najveće prepreke na koje ste dosad nailazili?

Uh… Prepreka je bilo raznih, neke su bile manje, neke veće, ali možda je najveća prevazilaženje stereotipa i oslobađanje od predrasuda. Kod nas se žena vrlo često stavlja u ulogu velike žrtve i postavlja se kao dobra majka jedino ako provodi svo svoje vreme usmerena samo na decu i kuću. Ukoliko je to nešto što ženu zaista čini srećnom, to je u redu, ali ukoliko žena želi da ima još neke uloge pored majčinske, onda dolazi do nezadovoljstva koje se opet vraća toj deci.

Meni je dosta trebalo da shvatim da ja nisam loša majka ako želim da radim i zadržim taj deo sebe, jer mi on daje snagu i volju da kod kuće budem još bolja majka.

Ja imam četiri ćerke i želim njima da dam primer kako jedna žena može da napravi balans između porodice i posla i da jednog dana ne misle da moraju da biraju. Takođe, izuzatno je važno da svojoj deci pokažemo da za sve u životu moraju da se potrude, puno rade i nekada se nekih stvari i odriču radi viših ciljeva. Naša deca nikada nisu postavljala pitanje zašto mama mora na posao, to su shvatali kao sastavni deo našeg života, ali zato kada mama dođe sa posla, možemo da se bavimo čime god žele i to je onda vreme za njih. Trudim se da ih vaspitavam tako da dogovor kuću gradi i da za sve što radimo moramo da imamo jasan dogovor kog ćemo svi da se držimo. Puno ograničenja nam je nametnuto od strane šire porodice, društva, roditelja…. Kada sam toga uspela da se oslobodim, onda je sve postalo lakše.

• Kako ste ih prevazišli? 

Problemi se prevazilaze isključivo ako se realno definišu i kada uspemo da sagledamo gde je naša lična odgovornost za to i šta su još faktori koji utiču na njih. Trebalo mi je vremena da racionalno sagledam na šta ja mogu direktno da utičem a šta je ono što ne mogu da promenim i zašto.

• Imate li savet za buduće roditelje koji žele da grade karijeru?

Da. Ukoliko žele da stvaraju porodicu i karijeru, treba da krenu na vreme. Mislim da se mi žene često zavaravamo kada kažemo da prvo želimo posao, pa kada tu postignemo „nešto“, onda ćemo se baviti porodicom. Ako to radite, okrenućete se u 35. godini bez dece i porodice, samo uz posao i shvatiti da je vreme prošlo za čas. Ja sam prvo dete dobila sa 26 godina, odmah posle fakulteta. Mogu da kažem da sam tada bila toliko mlada da nisam znala šta je umor i imala sam ogromnu volju da uklopim posao i roditeljstvo i da dolazak deteta ne shvatim kao prepreku već kao razlog više da se trudim i idem dalje. Danas imam 34 godine, petoro dece i punu snagu, volju, energiju i motivaciju da se posvetim njima i poslu, a da za to pri tom imam još puno vremena pred sobom. Koliko god zvučalo komplikovano imati puno dece, ne postoji velika razlika između troje, četvoro ili petoro. Svakako je haotično i dinamično, ali ta ljubav koji oni međusobno dele zaista je posebna.

• Gde sebe vidite za 10 godina?

Vidim sebe kao nekoga ko konačno može nesmetano da prespava noć nakon čega ću otići na posao gde ćemo do tada uspeti do razvijemo još neke segmente posla kojima težimo i praviti planove za sledećih 10 godina.