Duda Alapača: U sto marke, kume

Ne tako davno – stvari su imale nekakvog smisla. Mogla sam da razumem, da skopčam dva i dva. I zašto maske, i zašto zatvaranje i zašto ovo i zašto ono. Da kažem – dobro, možda ovu godinu nisam baš ovako zamišljala, možda sam imala neke sasvim druge planove, ali sve sam mislila – ako je to za opšte dobro, za dobro svih nas – pa evo, pristajem. Recite samo gde da potpišem… Tu..? Ok.
Od tog ne tako davnog vremena dele me jedva dva godišnja doba. I sada mi ništa više nije jasno.
Nije mi jasno – ni kako je krenulo, ni otkud je tačno došlo, još manje kada će završiti.
Ne znam da li ova napast stvarno ima simptome ili može da se preleži na nogama.
Ne znam jesam li ili nisam rizična grupa.
Ne znam da li je pametno – ići po lekarima ili se pritajiti, lečiti na svoju ruku.
Ne znam da li vitamin D stvarno pomaže.
Ne znam ni da li je beli luk delotvoran kao što se priča.
Ne razumem se ni u te vražije maske, kume. (Pročitaj: Duda Alapača: Gutenabend i taj rad)
Jedan sloj, dva sloja, tri sloja, s ventilom, bez ventila, šivene ili hirurške, ili skroz bez…
Ne znam dal’ nam je zdravstveni sistem pred kolapsom ni da li je davno zakazao.
Ne znam da li su testovi pouzdani. I kada je pravo vreme za PCR. Koliko tačno dana posle pojave prvih simptoma?
Mislim, ako se uopšte pojave…
Ne znam da li je bolje snimiti pluća odmah ili sačekati da upala uzme maha.
Ne znam koliko rendgena smo u stanju da podnesemo a da ne počnemo da svetlimo noću.
Ne znam šta će nam strpati u tu vakcinu.
Ne znam ni kada će doći red na nas.
Ni šta će biti onda. A pričaju svašta.
I ne znam da li je svaka vest koju čujem – proverena.
Ne znam da li sam pozitivna.
Ne znam da li je onaj pored mene pozitivan.
Ne znam dokle ću da pipam decu po čelu da proverim da slučajno nemaju…
Ni do kad ću da sve oko sebe fajtam alkoholom i dezinfikujem sve što dotaknem.
Ne znam kada ću načeti onu kesu pasulja što stoji od marta.
Ni kada mi je gomilanje makarona prešlo u naviku.
Ne znam kada ću prestati da trnem od onog “mama, nešto me grebe u grlu“.
Ne znam da li ću više ikada izaći iz kuće bez da proverim da li sam sve ponela. Maska..? Tu. Asepsol..? Tu. Vlažne maramice…? Tu, brate mili..! (Pročitaj: Duda Alapača: Jel’ ti to nešto meni…?)
Ne znam da li se osećam sigurnom kad izađem na ulicu, kad pored mene prođe neko i nakašlje se. Daleko bilo, hrakne.
Ne znam da li je bolji Andol ili Midol..?
Hemomicin ili Panklav..?
Ne znam da li se 37,2 računa u temperaturu.
Ne znam do kog je trenutka ok pretvarati se da je sve normalno.
Ni kada panika stvarno postaje legitimna, a strah opravdan.
Kad čuješ da je neko kog poznaješ – bolestan..?
Kada ti neko blizak završi na respiratoru..?
Ili kad odeš na prvo opelo..?
Ne znam ni šta nas to tera da stalno udaramo kontru jedni drugima.
Pa ako ti kažeš da je sve crno, ja kažem – e,nije, belo je.
I svi kao znamo sve, te prirodno je, te veštačko je, te sve je ovo unapred smišljeno, prskaju nas odozgo, gejts i negejts, globalisti, satanisti, pet ge, leteći objekti, čuda.
Pa se razumemo i u saturacije. I u hospitalizacije. U čipovanja i brnjice i u sve.
Samo se u ljude ne razumemo.
I nije nam jasno da ćemo na kraju jedni od drugih oboleti.
Odroditi se.
Odstraniti.
Zastraniti.
Da ćemo, ako ovako nastavimo, zaboraviti da se grlimo, dodirujemo, tapšemo po ramenu, kažemo – biće sve ok, proći će.
Jer – biće sve ok, ljudi dragi.
I proći će.
Sve prođe. Čak i kad malo šta nagoveštava kraj.
O, znam ja da nije lako. Znam da će pre nego što postane lakše, biti još teže.
I da ćemo morati da zbijemo redove. Stisnemo zube. Stegnemo kaiš.
Ali i raširimo ruke, na kraju. Naučimo da se smejemo očima. Da razumemo jedni druge.
Da prestanemo da režimo i ujedamo, tetanusa odavno nema da se nađe, pa vi sad vidite.
Znam šta sad misliš – udavi ga ova više, vala. Dobrota pa dobrota…!?
I čuj – da raširimo ruke..? Ko kome danas bilo šta širi…?
Odavno se skupljamo. (Pročitaj: Duda Alapača: Neko za čaj možda…?)Čovek je jeftina sintetika.
Loš sirovinski sastav.
Zemlja je ravna ploča.
Možda jeste, ko sam ja da znam..?
Možda ovu godinu stvarno nisam ovako zamišljala?
Možda je i meni već svega preko glave..?
Pun…kufer.
Zabrana.
Dozvola.
Javnih okupljanja. Ugostiteljskih objekata. Otvorenih i zatvorenih prostora. Fizičkog rastojanja. Mera. Preporuka. Uredbi. Ukaza. Dezobarijera. Distance. Svega.
Pa opet, guram nekako.
Bez da grizem unaokolo. Bez da mašem motkom. Bez da vičem “uaaaaa“ i upirem prstom u tebe ili njega.
A čovek… pa čovek je od prirodnih vlakana.
Pravljen da traje dugo. Izdržaće.
U to sam sigurna.
Mogu i da se kladim.
I u sto marke, kume.
Ma, i da potpišem, ako treba, samo reci gde… Tu, jel’..?
Eto.
Izdržaćemo.