Duda Alapača: 10, 9, 8…

Draga stara godino,

ako mene pitaš, nekako nemam osećaj da te ispraćam. Još manje da dočekujem neku novu, drugu tebe, od koje čovek po pravilu očekuje da će biti bolja od prethodne. Da li će zaista biti bolja – ne znam, kao što ni pre godinu dana nisam znala šta ćeš mi ti, koja još traješ, doneti. Znam samo da ni u najluđim snovima nisam mogla da zamislim sve ovo.

Nisam prva koja priču započinje sa “da mi je neko pričao…“ Ali, da mi je neko pričao da će mi cela godina ličiti na nekakav zaleđeni kadar, i da ću većinu vremena provesti tako lebdeći u nekom bezvazdušnom prostoru – ne bih mu verovala. A, eto, bila si upravo takva. Teška. Nepredvidiva. Jogunasta. Sva nekako – mimo svet.

Neću biti prva ni ako kažem da sam iscrpljena i umorna. Svi smo. Donela si mi vreme koje pre tebe nisam imala –  ali ja, najednom, nisam znala šta bih s njim. Pisala jesam, ali ne o stvarima o kojima sam želela da pišem. Ti si uvek bila ta koja je priču navodila na svoju vodenicu. Knjige sam imala, a nisam čitala. Pretplatila sam se na Netflix i odgledala dva filma, od kojih jedan do pola. Ništa mi nije držalo pažnju jer mozak je uvek bio na straži, u strahu od onog što bi se moglo desiti. (Pročitaj i: Duda Alapača: Dobrota uvek igra)

Stara, odlazeća godino, šta da ti kažem, kojim biranim rečima da te ispratim..? Sigurno ne onako kako sam ispratila onu pre tebe. Ona pre tebe je bila normalna. Uobičajena. Sa svim svojim usponima i padovima. Ali te padove sam birala ja. I uspone sam birala ja. Ovog puta si ti sve odradila umesto mene. Umesto svih nas.

Učinila si da mi nedostaje rutina. Da sve one, do juče, uobičajene stvari, preko noći postanu nemoguće. Učinila si da mi je svega preko glave. Kriznog štaba, lockdowna, zatvaranja, otvaranja, popuštanja mera, pooštravanja mera, skraćivanja radnog vremena, ovog, onog. Naučila si  me sebi, ali i drugima. Naučila si me  da ljudi različito reaguju – neki se pretvore u nešto lepo, a neki usire kao prokislo mleko. Posle nisu ni za pomije.

Naučila si me i da ništa na ovom svetu nije izvesno i da je samo promena sigurna. Naučila si me i to da život čoveka ponekad ostavi za popravni. Oni koji su iznova učili da dišu i hodaju – znaju o čemu pričam. Bacila si pred nas bolest i strah, sijaset zabrana i iščekivanja. Na neki način, igrala si se s nama. I ta je igranka bila zatvorena za javnost. No,biće valjda da se ništa ne dešava slučajno, pa ni ti.

Što se tebe tiče – bila si strog profesor, ozbiljan i prek, nisi imala miljenika, ali da nije bilo tebe, verovatno se nikada ne bih suočila sa nekim svojim demonima. Verovatno nikada ne bih toliko duboko zavirila u sebe i očistila sve, svako ćoše, svaki trun prašine. Verovatno neke ljude nikada ne bih pustila od sebe, niti bih one druge prigrlila. I što je najvažnije, ja – stari ziheraš, verovatno nikada ne bih prestala da igram na sigurno, kao što sam to pre tebe činila.

Duda Alapača: Draga stara godino… briši!

Moj život je, do skora bio dobro poznata koreografija – jen,dva,tri, četir, dva, dva, tri, četir… Sad..? Sada je sve samo ne uhodan. A ja, gle čuda, ne želim da se pokrijem preko glave i prespavam oluju. Ja bih da igram napolju, po najvećem pljusku. Čak i ako ne znam sve korake. Čak i ako neko iznenada promeni ploču. Sad znam da improvizujem, da u hodu izmišljam. Sasvim dovoljno za neki sledeći tanc.

Znam, eto, i to da ne postoji optimalna količina toalet papira koju čovek može da obezbedi i da bude sasvim siguran da mu neće zafaliti. Jer sve – kad tad – zafali. Znam da pasulj može da stoji dugo a da mu ništa ne bude i da se kukuruzno brašno kvari na sobnoj temperaturi. Znam da napravim hleb bez kvasca. Da radim od kuće. Znam da tokom policijskog časa mogu da izvedem psa tako da ne napustim ulaz zgrade, a da on ipak obavi ono što mora. Znam da mogu da se ne šminkam – mesecima. Da mogu bez bioskopa, restorana, izlazaka – mora čak. Mada – more ću ti teško oprostiti. Znam da dišem ispod maske. Da šijem maske. Da uđem u radnju i kupim samo ono što mi zaista treba i to u rekordnom roku. Znam da škola može da se završi i ispit položi a da ne mrdneš dalje od dnevne sobe. (Pročitaj i: Duda Alapača: Sve svoje sobom nosim)

Znam da komuniciram na sve moguće načine, da koristim skajp, zoom, viber, dimne signale – sve samo da ne pogubim vezu s onima do kojih mi je stalo. Znam da zagrlim a da ne dodirnem. Znam da volim a da i ne vidim. Znam da je daljina relativna stvar. Znam da me od onih do kojih mi je stalo ne možeš odvojiti, ni ti ni bilo ko drugi. Znam da sve ono o čemu smo inače brinuli, svo ono sticanje kojem smo bili skoro religiozno posvećeni – nema baš nekog smisla kada ti ostanu dan ili dva. Znam da ništa od toga nećemo poneti…tamo. Niko od nas. Jer onaj gore ne prima ništa. Ni kilo kocke, ni sto grama kafe, ni sto evra, ništa. Nepodmitljiv neki tip, kažu.

No dobro, šta je – tu je. Hvala ti. Gradivo je usvojeno. Naučila si me da je sloboda često potcenjena stvar, jedna od onih koju čovek uzima zdravo za gotovo. Donela si u moj život neke divne nove ljude, koje doduše nikada nisam videla, ali s koji su, u međuvremenu, jednostavno postali moji. Kad sve ovo prođe i kada konačno ne budemo živeli distancu, upoznavanje s njima biće čista formalnost. Jer mi se već znamo – za tri života, prošli, ovaj i neki sledeći. Naučila si me da smo svi jedno, i da čovek mora da se okrene drugome. Da pomogne koliko može. Da skrene pažnju sa sebe. Da daje. Nikada nisam bila šire ruke nego ove godine. Nikad mi nije bilo draže davati nego sada. Nikada nisam primila više nego ove godine. I nikad se nisam osećala gore i bolje nego sada. Jer život je zastrašujuće lep. Ili lepo zastrašujuć.

A sada briši.
I da se ne ljubimo.