Duda Alapača: Mestimično s naoblakom

Ne stariš kad počneš da nosiš brufen od šesto u unutrašnjem džepu.
Ni kada primetiš one fine linije oko očiju i usta.
Ne stariš ni kada počneš da tukneš na beli luk.
Ni kada usred leta prigrneš pulover oko krsta.
Ni kada počneš da jedeš pihtije.

I pokušaš da izračunaš kolika bi ti penzija mogla biti, jednog dana.

Ne stariš ni kada prvi put kažeš kako te “tu nešto žiga“ i “probada“.
Ni kada uhvatiš sebe kako gledaš vesti i po nekoliko puta na dan.
I one političke emisije nedeljom u devet.
Ne stariš kad počneš da hrčeš i spavaš na leđima, otvorenih usta.
Ni kada ti govore „vi“ i oni koji te poznaju.
Ne stariš kada počneš da štediš za crne dane.
Ni kada sve više čuvaš a sve manje bacaš… toliko toga.
I kada cela gornja desna fioka postane rezervisana za lekove,
protiv bolova u glavi, stomaku, duši,
a u srednjoj gomilaš papire, potvrde o uplatama, izvode iz knjiga rođenih.
Jer svako malo ti traže na uvid – original, ne stariji od šest meseci.
Kao da to što stojiš tu – nije dovoljan dokaz za to da si živ,
mestimično zdrav.

Ne stariš kad u krevet kreneš da ideš ranije nego inače.

Kad letuješ na istom mestu već sto godina.
Ili piješ kafu tamo gde te svi već znaju,
i ti znaš sve – ko je kome ko i ko je kome šta.
I koliko.
Ne stariš kad počneš da se miriš sa životom.
Ni kad sebe uhvatiš kako izgovaraš – ko zna zašto je to dobro,
strpljen spasen i slične trice.

Stariš kad u tebi uminu želje. Kad kažeš – neka, kasno je.

Prošlo je moje. Na mlađima svet ostaje.
Stariš kad svoju najdražu majicu daš ženi da ima za potiranje poda.
Kad te ne zanima šta je Partizan uradio.
I kad te sve mrzi.
Kad kažeš – neka, bitno je samo da je čisto.
Ko me pa gleda? Tamo me ionako niko ne zna.
I neka, idite vi, ja ću drugi put, šta ću vam ja…
Stariš kad pomisliš kako imaš previše godina za fudbal.
I trčanje. I španski za početnike.
Stariš kad pomisliš kako više ništa ne možeš početi već samo završiti.
Privesti kraju.
Iako do kraja ima još ohoho…
Stariš kad polako počneš da dižeš ruke. Od svega. I od svih.
Stariš kad prestaneš da se boriš.
Kad prestaneš da grliš svoju ženu.
I čitaš novine od sportske strane pa naovamo.
Kad prestaneš da veruješ da stvari mogu biti drugačije. Bolje.
I kada se samo prepustiš, tek tako.
Stariš kad kažeš da ti je svejedno. I ko je kome ko. I ko je kome šta. I koliko.

I šta si kome ti.

Stariš kada se više ne zadržavaš na mestima na kojima si se nekada zadržavao.
Kada ne možeš da se setiš kada si poslednji put bio u bioskopu.
Ni o čemu se radilo u onoj knjizi… znaš, onoj… što je napisao onaj… što je dobio nagradu, onu…
Kako se zvaše?
Stariš kada te više ništa ne “žiga“. I ne “probada“.
Kad znaš dan, sat i minut kada ti ističe tehnički na autu, ali ne i kad vam je godišnjica braka.
Kad na vesti reaguješ tako što odmahneš rukom.
Stariš kada stvari prestanu da te raduju.
I kada sve nekako počne da ti se podrazumeva.
Stariš kada ti treba izvod iz matične knjige rođenih, i to original, ne stariji od nekoliko dana,
sati,
minuta.
Jer to što stojiš, tu, u tom redu – nije dovoljan dokaz za to da si stvarno tu.
I da si živ.
Bar mestimično.
Bar s naoblakom.
Bar malo, stari moj.