Duda Alapača: Neki drugi put…

Mama… ustani… zakasnićeš…
Pusti me…samo još pet minuta…
To si rekla i pre pet minuta… Moraš, mama. Ustani… Stavio sam ti vodu.
Ne moram…

Moraš. Moraš na posao. Kako ono ti kažeš, neko mora da zaradi za život. I za struju. I novi ranac. Ratu kredita. I za hleb, i mleko, pet jaja i parizer.

Šta fali parizeru…?
Nisam ni rekao da fali… a, mama, mogu li danas na izlet…?
Dogovorićemo se.
Znači, ne mogu.
Nisam rekla da ne možeš, rekla sam da ćemo se dogovoriti.
To znači da ne mogu, mama.
Na koliko rata…?
Na tri. Tri puta po hiljadu dvesta.
Gde idete…?
U Golubac.
Opet…?
Nisam bio ni prošli put. Javili smo da sam bolestan. A nije mi bilo ništa.
Pa jel’ ti se ide..?
Ne znam… ide mi se, valjda. Svi idu.
Dobro, onda ćeš ići.
Ne moram, mama.
Moraš.
Ali nemoj ti sad zbog mene…
Nije zbog tebe. Zbog njih je. Da ne kažu “eto, jadan, nema“.
Dosta što pričaju da nemaš tatu. Ni stan.
I da ti samo majka radi… Da čistim po kućama.
I kako jedva krpimo kraj s krajem.

Ali to je istina, mama…
Koje..?
Pa to, da krpimo taj kraj, da nemamo.

Imamo. Ja tebe, i ti mene. A sve ovo drugo – biće…
Snaći ćemo se.
To uvek kažeš.
I uvek se snađemo, zar ne..?
Da, ali… meni je tebe žao, mama.
Ne treba da ti bude. Radim, zdrava sam, šta mi fali…?
Ništa.
Ali, da je on tu…
Ne pominji mi ga. Da te nije zvao možda..? Poslao poruku..?
Nije.
Nije slao onu matarešinu raspalu da te vija po školskom…?
Nije.
Ne bi joj kruna s glave pala kad bi došla da vidi unuče… Izvini… pre kafe ne znam šta pričam…
Nema veze, ja znam šta pričaš. Ja sve znam.

Pročitajte i… Duda Alapača- Da se ne lažemo… 

Šta sve znaš, ti si još mali…
Nisam. Nisam toliko.
Dođi, poljubi majku pa idi da pereš zube… Vidi koliki si…
Metar i pedeset…skoro. Merili su nas na sistematskom.
Još malo pa ćeš me prerasti… Ako, ako… Daće bog, da te prime u tu školu, majkin inžinjer da budeš jednog dana…
Sve ću ti kupiti, mama…kad, znaš, budem radio i primao platu i… kad ja počnem da radim, ti onda više nećeš da ideš na posao, jel’ da…? Samo da sediš kući i da piješ kafu.
Ih, jesam li ja ikad umela da sedim…?
Da više ne ideš po kućama, da pereš babe…
Neka, sine, nemoj… dobar je to svet… nisu babe krive što mi nemamo…

Ko je kriv, mama…? Ti…? Ja…?
Niko. Tako nam se zalomilo… proći će.

Ti to uvek kažeš.
Uvek i prođe, zar ne…?
Otkud znam, valjda.
Šta ti je..?
Ne znam, spava mi se.
Boli li te šta..?
Kad dišem, malo…
Deder, zini, da vidim grlo…
Aaaaaaaa….
Dobro je, nije crveno.
Mama… mislim da je bolje da ne idem u taj Golubac. Napiši im da sam bolestan.
Jesi li siguran…? Sto posto…? Nemoj zbog mene…
Ma, nema veze, mama. Iću drugi put.

Tekst: Daniela Bakić