Duda Alapača: svetlo na kraju tunela

Realno, niko od nas nema pojma šta će mu sledeća godina doneti. Plaše nas tim januarom kao babarogom ispod kreveta.
Ostaćemo bez posla. Cene će otići u nebo. Plate pasti. Ko preživi – pričaće. Nema svetla na kraju tunela. Nema..? Ma nije moguće..!

Kao što rekoh – ne znam ništa više od vas. Osim da je komfor jedna sjajna stvar. Nema ničeg lepšeg od ušuškanosti. Sigurnost je poput udobnih papuča. Greje. Prija. Ne žulja. Ali šta ako, u jednom trenutku poželiš da ih izuješ i uskočiš u nešto malo drugačije..? Ili prosto budeš nateran da ih izuješ i kreneš dalje..?

Možda će neki od nas morati sve ispočetka. Možda će neki morati da sednu i zagreju stolicu – iako su na učenje stavili tačku pre deset, dvadeset, sto godina. Ili barem tako misle. Možda neki već imaju ideje, ali se plaše. Da iskorače. Krenu. Zagrizu. E ova je priča o njima.

Onima koji bi da krenu dalje. Ali se plaše. Znate onaj osećaj, nalik na prvi skok s mola u vodu. I bi i ne bi. Kreneš pa odustaneš. Zatrčiš se pa staneš. Odlučiš čvrsto a moliš boga da te nešto spreči, da te majka zovne na ručak, da moraš da čuvaš brata, bilo šta. I tako – odlažeš taj skok i sve druge skokove u životu. Za neka druga, bolja vremena. Pa držiš dijetu od nekog tamo ponedeljka. Od prvog. I zaklinješ se na štednju od nove godine. Učenje od sledećeg semestra. (Pročitaj: Duda Alapača: Ne daj se, srce)

Znam kako to ide. Ideja bljesne – u jednom trenutku. To je to! To je sve što si u životu želela da radiš. Sve drugo bilo je samo put ka tome. To je ono za šta si rođena..! Naravno, na početku si motivisana, puna planova, energije. U stanju da radiš dan i noć, bez prestanka, bez hrane, vode, sna. A onda dođe trenutak u kome usporiš. I najradije bi odustala. I onda se osećaš bezveze, kao… kao da nikada nisi bila ni predodređena za nekakav uspeh, za bilo šta bolje. Ali – to nije ništa novo. Dešava se svima koji požele da promene nešto u svom životu.

Svaki korak napred ima svoj korak nazad. Obrazac je naprosto takav. Koliko god da se trudili, verovali u sebe – u jednom trenutku stvari kreću nizbrdo. Susrećeš se s prvim poteškoćama. Postaje jasno da ne ide onako kako si očekivala, zamišljala, nadala se. Entuzijazam s početka polako bledi.

Duda Alapača: Svetlo na kraju tunela

Pitaš se što ti je sve to trebalo. Da li je vredelo truda? Mogla si da ostaneš baš tamo gde si bila pre mesec, dva, pet. Tačno. Ali nisi.
I ovo nije trenutak da pesimizam nadvlada. Da kažeš sebi – ma znala sam. Trebalo je da poslušam majku, oca, muža, prijateljicu, koga god.
Nisi. Poslušala si sebe. I to je najbolja stvar koju si mogla da uradiš. Prvi put u životu – slušala si sebe. (Pročitaj: Duda Alapača – A šta ćemo sad?)

Sad nema nazad, kažeš sebi. Uložila sam sve, kako sad da se povučem..? Crpiš i ono malo preostale motivacije, parica, čega god i ideš dalje. I onda, ponovo, udariš u zid. Nađeš se na mestu gde se vidno polje sužava. Ne vidiš izlaz. Dešava se ono što ni u najgorim noćnim morama nisi mogla da zamisliš. Sad stvarno nema dalje, misliš.

Dolina Očaja je pred tobom. Prava pravcata dolina Očaja. Kroz nju je svaki korak težak. Spor. Živo blato. Ponovo preispituješ svoje odluke i sve je više protiv, a sve manje za. Nema razloga da nastaviš dalje. A ne možeš ni nazad. Najradije bi se pokrila preko glave i prespavala sve. I to je onaj prelomni trenutak u kome većina ljudi – odustaje.

Neki ipak nastave dalje. Kako? Tako što ne čekaju da ih motivišu drugi. Zato što njihova želja ne zavisi isključivo od tapšanja po ramenu.
Od onoga što će neko drugi reći, pomisliti, napisati. Oni svoju motivaciju crpe iznutra. I u tome je sva razlika.

I onda se stvari pokreću same od sebe. Samopouzdanje se vraća. Strah ostaje negde iza.
A svetlo, pa svetlo je uvek na kraju tunela. Čak i kada je tunel jako, jako dug. (Pročitaj: Duda Alapača: Sve svoje sobom nosim)