Duda Alapača: Znaš kako se piše čovek?

Pre nekoliko dana, mi stiže poruka od žene koju ne poznajem ali koja, očigledno, čita i prati to što pišem. Reče da ne želi da mi persira, jer sam joj nekako bliska, i da joj se dopada to što radim. Dodade da je ona, eto, jedna obična starija žena, da nije ni naučnik, ni političar, ni akademski građanin, ali da se trudi da bude čovek, jer je to najveća titula koju neko može imati. Na kraju me pozdravi i požele svako dobro u životu.

Dirnuta njenim gestom, poruku sam podelila na svojoj fejsbuk stranici.

Napisala sam da, između ostalog, jednog dana kada porastem, želim da budem upravo takva – jedna ’’obična starija žena’’. Usledile su reakcije, mahom pozitivne, jer i poruka je zaista bila dirljiva i ljudska.

Ipak, jedan komentar me je potresao. Izvesna žena, da je ne imenujem ovde, posavetovala me je da se (citiram) ’’more manem od te šale ’’ i upitala se ’’da nije ta starija žena neki dokoni učenik’’, budući da je, jelte, pažljivo proučila broj njenih pravopisnih grešaka.

Nisam sigurna šta hoćete da kažete, odgovorila sam. ’’Pa i nije baš za šalu, napisala je. Internet je postao platforma za neprijatnosti. Meni je lično neprijatan tekst sa toliko pravopisnih grešaka, ali iza tog teksta može da stoji i ozbiljno opremljen uznemiravalac javnih ličnosti. Da to ne bi bila ja, ovde stajem s komentarima. ’’

I stala je. Ja, s druge strane, baš i nisam uspela da povučem ručnu.

Skrenula sam joj pažnju da se ispravno piše ’’ne bih’’, a ne ’’ne bi’’, i dodala da me je upravo jako uznemirila. Jer, ja nisam videla greške. Čak i da ih je bilo, nikako nisu mogle da naruše poruku koju ’’jedna obična starija žena’’ želela da pošalje. Slažem se da je lepo i korisno poznavati svoj jezik, ali manjak pravopisa ne znači i manjak ljudskosti. Još manje nam daje za pravo da o nekome sudimo po tome da li je blagovremeno savladao alternaciju prednjenepčanih suglasnika, padeže ili nepostojano A.

Pročitajte i… Duda Alapača- Ima li života posle četrdesete?

Neka mi ovi ’’učeni’’ oproste što ću se dotaći svojih paorskih korena, ali – moja je baba imala jedva četiri razreda osnovne škole. Rukopis joj je bio nečitak i nekako rahitičan, jezik prost i narodski, nikad nije bila načisto kako se piše ’’Bulevar kralja Aleksandra’’, i opet smo je voleli. Ona ’’obična starija žena’’ s početka priče me je podsetila na nju. Biće da me je zato toliko i pogodilo.

Jer, otkada to sreća ima ikakve veze s gramatikom…?

Neke od svojih najlepših godina, provela sam upravo na selu, gde ljudi baš i nisu akademski obrazovani i ne razumeju se u znake interpunkcije. Možda su bili neobrazovani, možda suviše prosti za naš današnji ukus, ali kod njih je psovka bila psovka, a lepa reč – lepa reč. I lepa reč se nikada nije dovodila u pitanje niti joj se tražio skriveni smisao. S druge strane, upoznala sam i mnogo obrazovanih, načitanih ljudi koje su biranim rečima umeli da kažu i ono što, u mom selu, ni pas s maslom ne bi pojeo. Tačka.

Što se tiče ’’običnosti’’, smatram je izuzetnom ljudskom osobinom. I dan danas uživam u društvu jednostavnih ljudi, bez suvišnih stega scenografije, šminke i potrebe da se, po svaku cenu, bude neko drugi, ili barem drugačiji. Zbog toga se uvek obradujem kada mi neko kaže kako sam, eto, obična i normalna osoba, u narodu poznatija kao ljudsko biće. Istina – to nije stavka koju mogu da ubacim u radnu biografiju, niti u bilo koji zvanični dokument, ali mi umnogome olakšava ovaj moj, dovoljno komplikovani život.

Što se tiče ljudi, ne delim ih na pismene i one druge. Ne brišem ih sa nekih svojih spiskova ukoliko ne znam napišu spojeno ili zaborave da stave zarez. Ljudi se, baš kao i suglasnici jednače po nekoj svojoj zvučnosti, a Čovek se piše, ili sa velikim Č ili nikako.

Tekst: ljudsko biće, Daniela Bakić