Bauk zvani gej brak

Brak je tekovina crkvenog uređenja zajednice. Brak je građansko pravo i građanski užas (civil right i civil wrong). Slobodno tržište proglasilo je brak kakav poznaje tradicija – mrtvim. Brak je mrtav. Iz godine u godinu statistika potvrđuje da stopa razvoda rapidno raste. Ako je to tako, treba li uopšte govoriti o gej braku? Ne, trebalo bi da govorimo o izjednačavanju prava, o istom pravu na istopolno i strejt registrovano partnerstvo

Možda je najuputnije poći od konstatacije da savremena kritika braka izrazitije potkrepljuje predstavu o savremenom čoveku kao biću konzumacije, a ne kao biću promišljanja i razumevanja. Brak se u tom smislu oslobodio stega porodičnog jezgra kao nužnog i jedinog izbora doživevši renesansu u konstrukcijama različitih tipova aražmana intimnosti i porodice.

Za takvu metamorfozu braka zaslužna su poslednjih dvadesetak godina i istopolna registrovana partnerstva. Međutim, mi ne živimo u državi blagostanja prema gej i lezbejkama, ne postoji atmosfera socijalne sigurnosti u kojoj bi se bez straha moglo živeti izvan „tradicionalne“ familije i gde bi se sa lakoćom moglo eksperimentisati sa svojim životnim stilovima. Borba za istopolna registrovana partnerstva treba da je snažna u okolnostima kada se životi gejeva i lezbejki umnogome razlikuju od života strejt ljudi, posebno ako su gejevi i lezbejke pod opresijom i bore se za polaganje prava na normalni i prirodni identitet.

U ovim našim desničarskim vremenima dok se konzervativci grčevito drže za instituciju braka kao strejt modela srednje klase, samo se sa naporom mogu analitički promišljati registrovana istopolna partnerstva. Ovo je treći milenijum, a žena u Srbiji još nije oslobođena uloge objekta.

Većina ovdašnje populacije neblagonaklono gleda na gej i lezbejsku zajednicu. Prosečni građani Srbije često nikada ne vide dalje od prvih asocijacija vezanih za ljude drugačije seksualne orijentacije, lezbejke i gejevi za njih do kraja ostaju presvučeni filterima nastranosti, perverznosti i izopačenosti. Za većinu njih to je nešto gadno, da gadnije ne može biti.

Sagledavanje savremenog koncepta registrovanih partnerstava i polemike koje se oko njih vode nužno povlače tri pitanja: prvo, zašto nam je uopšte potreban gej brak kao mesto gde se u prošlosti odigralo tolike nesreće? drugo, da li „gej brak“ znači asimilacija u društvo, pristajanje na heteronormativ, kopiranje matrice heteroseksualne nuklearne porodice? I treće, da li će „gej brak“ moralno srozati porodicu?

Postavimo jednu hipotetičku situaciju: Svetlana i Brana su zajedno preko osam godina. Posle tri godine počele su zajedno da odlaze na porodične ručkove kod svojih roditelja, bio je to proces koji je tekao sporo ali je, posle mnogo uloženog truda, rezultirao porodičnim okupljanjem na svaka tri meseca. To je nešto. To je uspeh. Svetlanin i Branin odnos je ostvaren i otvoren. Za sve te godine čini se da su uspele izgraditi partnerstvo kojim su zadovoljne, svaka na svom ličnom planu. Mnogi zajednički i individualni uspesi desili su se za tih osam godina. Posle osam godina veze i sedam godina zajedničkog života, Svetlana započinje aferu sa muškarcem. Veze se prekidaju i to je jasno ko dan. Međutim, primetimo nešto drugačiji ugao ove priče.

Svetlana odlazi kod svoje majke kojoj saopštava da ima aferu sa oženjenim čovekom. I šta joj govori njena majka? Govori joj da obavezno proba sa tim čovekom jer ovo sa Branom nije isto kao sa muškarcem. Muško je muško, a svakoj ženi treba muško u kući da lupi šakom o sto. Da se Svetlana kojim sluačjem zatekla u braku sa recimo muškarcem i da je došla kod svoje majke da joj saopšti da ima aferu sa oženjim čovekom, da li bi je njena majka savetovala da ostavi muža sa kojim je gradila odnos prethodnih osam godina? Da li bi majčin savet bio isti? Da li je za Svetlaninu majku najbitnije da po svaku cenu njena ćerka bude sa muškarcem, čak i ako je on oženjen što je na ovdašnjoj moralnoj askiološkoj lestvici ipak niži prestup od veze sa ženom – lezbejstva.

U navedenom primeru u centru introspekcije nije odnos Brane i Svetlane, svaka veza ima svoju dinamiku i rok trajanja. Nikakav papirić tu ne bi mogao bilo šta da promeni, niti je dobro da može da promeni. U ovom primeru problematična je uloga majke, i predrasude koje ona gaji prema vezi između njene ćerke i Brane tj. prema lezbejskom partnerstvu. Ovo je treći milenijum a Svetlana je u očima svoje majke manje vredna bez muža i deteta.

Predrasude Svetlanine majke su ono što taj papirić može da promeni. Zbog ovakvih stvari registrovano istopolno partnerstvo je nužnost i potreba, ukoliko želimo da ljudi oko nas poštuju naše izbore. Boriti se protiv zakonske diskriminacije je važna stvar i pored toga što nema razloga očekivati da će diskriminatorni zakoni iščeznuti u roku od nekoliko narednih godina. Registrovano partnerstvo bi moglo da pruži gejevima i lezbejkama zdravstenom osiguranju, poreske olakšice i imigraciona prava.

Davanje legitimiteta istopolnim registrovanim partnerstvima u Srbiji trebalo da izmeni tradicionalno značenje koje društvo pripisuje braku i familiji. Za mnoge Dance danas (registrovano partnerstvo uvedeno je u Dansku 1989. godine) ulazak u brak se više ne povezuje sa ubeđenjima o doživotnom trajanju, monogamiji i strogom odvajanju zadataka i autoriteta prema rodnim parametrima.

Danski primer pokazuje da uvođenje registrovanog partnerstva nije odvelo gejeve i lezbejke ka tome da prosto imitiraju strejt model srednje klase. Takođe, ne bi trebalo kriviti istopolno partnersto za moralno slabljenje porodice. Takve stvari se dešavaju kada ljudi ostaju zajedno u nečemu što više ne funkscioniše, što nije u vezi sa seksualnim orijentacijom partnera/ki.

„Taj papirić“ nikome neće spasiti vezu/život/porodicu ali isto tako „taj papirić“ nikome neće uništiti vezu/život/porodicu.

„Taj papirić“ treba da nas podseti da još postoje stvari za koje se trebamo boriti. „

Taj papirić“ promeniće bar za nijansicu predrasude ljudi sa kojima delimo zgradu, mesto za parking, red ispred kase ili sto u restoranu.

Zbog te nijansice vredi se boriti. Izgradnja nekog novog, pristojnijeg i humijeg društva u kojem bismo mogli/e da budemo slobodni/e može da započne organizovanim, sistemskim menjanjem ovoga što smo zatekli/e.

Tekst: Dragoslava Barzut