Bila sam mu saveznik

Marko i moja prijateljica Maja upoznali su se zahvaljujući meni. Bila je to velika ljubav koja je krunisana brakom. Međutim, njihov naizgled savršeni odnos narušila je Mirela, moja stara poznanica iz Francuske, koja je postala Markova ljubavica. Ali, to nije sve: ja sam bila posrednik i saučesnik u toj ružnoj prevari…

Nedavno sam bila svedok strašne igre sudbine i bila sam prinuđena da donesem odluku koja se nije direktno ticala mog života i moje sreće, ali je zato sreća ljudi do kojih mi je izuzetno stalo u potpunosti zavisila od mene. Sve mi je bilo utoliko teže što nisam imala s kim da se posavetujem. Nadam se da sam donela pravu odluku.

Markoimaja. Tako smo izgovarali njihova imena, ja i svi drugi koji su ih poznavali. Niko od nas nikada se nije usudio da ih razdvoji. Bili su jedno telo, jedna duša, jedno ime. Markoimaja.

Sebe smatram „krivcem“ za početak njihove veze. Marko je moj stariji brat, a Maja prijateljica bez koje nisam mogla da zamislim dan.

Kada su se upoznali, kao što to čine svi srednjoškolci koji osete neobjašnjivo strujenje telom i nervozu u prisustvu određene devojke ili momka, i oni su izbegavali jedno drugo.

– Da, doći ću kod tebe, ali onda kada tvoj brat ne bude kod kuće – Maja mi je rekla u više navrata.

– Ne razumem šta ti je toliko interesantno u toj maloj. Neprekidno ste zajedno – komentarisao je Marko. – Možda ne bi bilo loše da se osvrneš oko sebe i upoznaš novu prijateljicu – predlagao mi je.

Slušala sam mesecima njihove oprimedbe ali ime se vremenom menjao smisao.

– Htela bih da dođem kod tebe, ali ne želim da smetam Marku – glasili su Majini novi izgovori. – Znam da ga nerviram kao, uostalom, i on mene.

Ponekad bi bilo dovoljno da navedem samo jedan razlog da nije tako i ni slušalicu ne bih spustila, a ona bi se pojavila pred našim vratima.

– Više nisi dobra sa Majom – kao izdaleka počinjao bi da se interesuje Marko. Prestao je da je zove „mala“.

– Jesam.

– Čudno, ne viđam je često kao pre.

Bili su odličan tandem

Maja je, naravno, dolazila redovno kao i ranije, samo što su je Markove oči sada drugačije gledale i željno iščekivale.

Primetivši to, pronalazila sam sto razloga da izađem iz sobe na duže od pet minuta i još sto da Marko dođe u moju sobu. Uživala sam da ispod oka, pretvarajući se da ništa ne primećujem, posmatram njihove zbunjene poglede pune slatkog iščekivanja, tek primetne osmehe, Majine rumene obraze…

– Želeli bismo nešto da ti kažemo – obratio mi se Marko nekoliko meseci kasnije. Bio je sam, a govorio kao da je i ona tu.

Znala sam šta želi da mi kaže, delom zato što Maja od mene ništa nije krila, delom zato što sam slušala svoj ženski instinkt. Sve u svemu, čini mi se da sam znala za njihovu ljubav pre njih samih.

– Maja i ja… – nastavio je moj stariji brat mucajući i krijući pogled. Uvek je preda mnom želeo da bude najveći i najpametniji, pa mi je sada izgledao vrlo smešno.

– Ne znam kako da ti kažem – počeo je da se osmehuje postavši svestan svoje zbunjenosti. – Sve je tako obično i sasvim normalno, samo ne mogu da prevalim preko jezika – rekao je i počeo glasno da se smeje. – Sanja, zaljubio sam se. Kako sam se zaljubio!

– Čestitam! – uzviknula sam i bacila sam mu se u zagrljaj pridruživši se njegovom smehu.

Tako je sve počelo…

Biologija je bila jedna od njihovih zajedničkih ljubavi. Marko je bio dve godine stariji od Maje i više puta je u šali izgovorio da joj čuva mesto na fakultetu. Dve godine kasnije, ona je, praćena njegovim očima punim ljubavi, izašla na prijemni i upisala se. Bili su „strašan“ tim. Posle silnih priznanja koja su dobili kao najuspešniji studenti, zahvalnica iz ekološkog pokreta, obilazaka svih prirodnih rezervata i ko zna kakvih ustanova, kada su diplomirali, odlučili su da se venčaju.

Maja je bila najlepša nevesta koju sam ikada videla. Nosila je prekrasnu venčanicu od svetloružičastog satena, koja je savršeno isticala njen tamni ten i nebeskoplave oči. Marko je zaplakao ugledavši je kako izlazi iz kuće. Netremice ju je posmatrao i sa njegovih usana pročitala sam neizgovoreno „Volim te“. Videvši ga kako skriva suzu koja se izdajnički slivala niz obraz, počela sam u mislima da tražim odgovarajuće veliku i snažnu, ali opipljivu, stvar sa kojom bih mogla da uporedim njihovu ljubav. Nisam je pronašla.

Zašto je sreća kratkog daha, zašto se za sve što smatramo idealnim ubrzo ispostavi da smo ga zapravo idealizovali, to su se pitali mnogi pre mene, pitam se i ja, a pitaće se, verujem, i mnogi posle mene.

Markoimaja su, činilo se svima nama, imali sve što se može poželeti.

– Da im ceo svet pozavidi – više puta čula sam majku kako ponosno izgovara.

Izgledali su kao srećan par i nikome od nas nije padalo na pamet da zagrebe po površini njihovog braka, da zavirimo u unutrašnjost njihovog doma i uverimo se da je sve na svom mestu, baš kao što su nam govorili. Jedino što nam je protekom godina postalo pomalo neobično, jeste činjenica da još uvek nisu imali decu. Ja sam bila uverena da ne srljaju u obaveze zato što su uživali u nepovratnoj lepoti zvanoj mladost. Toliko sam verovala u ispravnost svojih zaključaka da sam čak i roditelje, nestrpljive da dobiju unuče, ubedila u to.

Francuskinja

Brižljivo su skrivali krizu koja je uništavala njihov brak. Ubeđena sam da nikada ne bih saznala šta se među njima dešava da nisam direktno učestvovala u jednoj fazi te krize.

Bilo je leto, pet godina posle njihovog venčanja. Danima sam zamišljala plavu površinu mora i u nozdrvama sam osećala njegov miris. Htela sam da dobro organizujem posao pa da bar tri nedelje provedem u Petrovcu. Međutim, zbog požara koji je uništio kompletan izložbeni prostor u preduzeću u kojem je trebalo da se održi promocija izolacionog materijala, naša firma je ustupila svoj prostor i morala sam da pomognem u pripremama.

Jedino što me je radovalo bilo je saznanje da će sa grupom stranaca iz Francuske doći moja prijateljica koju dugo nisam videla, a koja je radila za tu firmu. Čim je doputovala, Mirela mi je pritekla u pomoć. Bila je puna priče i neiscrpne energije koju je uspešno prenosila na nas. Sa njom je sve izgledalo mnogo lakše, interesantnije i lepše, pa sam čak u jednom trenutku pomislila da je dobro što nisam otišla na letovanje.

Marko, koji je svega nekoliko puta bio u mojoj kancelariji, došao je baš tog dana da me obiđe. Upoznala sam ih i istog trenutka sam zažalila zbog toga. Hladna jeza spuštala mi se niz kičmu svaki put kad bih primetila kako se gledaju. Bilo je nešto u tim pogledima što mi se uopšte nije dopadalo. Nevidljive varnice sevale su među njima. Događalo se nešto što mi uopšte nije bilo milo.

Bila je to sudbina. Trebalo je da tada, posle njihovog slučajnog susreta, to shvatim. Međutim, zahvaljujući njihovom ponašanju koje sam budno pratila narednih dana, prestala sam da sumnjam u to da između njih dvoje može da se desi bilo šta.

Tog dana je već od jutra na poslu sve naopako krenulo i činilo mi se da me nijedan maler neće zaobići. Stigla sam kući nešto posle ponoći. Marko je, čuvši da sam ušla, uključio lampu pored koje je sedeo. Iznenadila sam se ugledavši ga. Izgledao je kao pravi bludnik, bio je neobrijan i čupav, smrdeo je na duvan i alkohol. Kravatu je razvezao, a košulju dopola raskopčao. Sako mu je bio izgužvan i nemarno prebačen preko naslona fotelje.

Slutnja koju sam potisnula isplivala je još jača počevši da me guši. Nisam mogla da poverujem u to da je taj razuzdani čovek koji sedi u mojoj sobi isti onaj Marko, pun nežnosti i topline, Marko koji je čitavog života voleo samo jednu devojku.

– Dolaziš iz kafane ili iz hotelske sobe? – u mom glasu osećala se nemoć ali i bes. – Zašto?

Bila sam isuviše slomljena i prazna da bih mogla da mu postavim sva pitanja na koja sam želela da čujem odgovor i zato sam izgovorila samo to „zašto“.

– Tako je puna života… Ona je osveženje za moje oči i dušu, drugačija je, nova… – mucao je kao kada je pokušavao da mi saopšti da se zabavlja sa Majom. Čak ni alkohol nije mogao da ublaži grižu savesti koju je osećao. Sklanjao je pogled, ali ne zato da ne bih u njemu prepoznala ljubav, nego da ne bih videla tako očiglednu prevaru.

– Ne mogu da te prepoznam – prošaputala sam više za sebe. – Maja ovo nije zaslužila.

– Da, ona Maja u koju sam se zaljubio. A ova Maja sa kojom živim postala je robot pa ispunjava želje doktora, travara i nadrilekara. Kopni, pati i nestaje na moje oči. Ona ne oseća, ne želi. Prestala je da voli i mene i sebe, opsednuta idejom koju nikada neće moći da ostvari.

– Ne razumem te, Marko, o čemu pričaš? Maja je ista onakva kakva je bila – odmahivala sam glavom u neverici. – Ako trenutno postoji problem koji ne možete da rešite, to nije razlog da se baciš u zagrljaj prvoj ženi na koju naletiš – rekla sam mu ne obraćajući pažnju na to što je spomenuo doktore.

Sad, dok se prisećam tih svojih reči, shvatam koliko sam bila naivna i neobaveštena. Ignorisala sam vreme misleći da ono ne može da donese nikakve promene, da ljubav mora večno da traje.

Sećam se da sam odjednom zastala i, okrenuvši se prema njemu, besno ga upitala:

– Ovo ti nije prvi put, zar ne?

– Osećam da nema svrhe da te ubeđujem u suprotno. Noćas mi, siguran sam, ništa nećeš poverovati – ustao je i pošao prema vratima.

– Prenesi Maji da bih volela da je vidim – dobacila sam mu puna gorčine, u želji da ga naljutim i uplašim. Zaustavile su ga moje reči, okrenuo se i prvi put me je pogledao u oči. Obrazi su mu bili bledi, a u njegovim očima mešale su se neverica i molba.

– Molim te, sačekaj bar još dan-dva – prošaputao je gutajući knedlu. – Bez obzira na to šta ćeš joj reći i kada, želim da znaš da je još uvek volim, ona je moja žena – izgovorio je i, okrenuvši se na peti, izašao iz sobe.

Izgubila je nadu da će postati majka

Jedva sam uspela da prikrijem iznenađenje kada sam sutradan ugledala Maju. Ramena su joj bila povijena i činilo mi se da je zaista ostarila za te dve nedelje koliko je nisam videla. Verovatno više nije mogla da podnese teret sudbine i prepustila se bolu za koji ja nisam znala. Na njenom bledom licu oslikavala se tuga koju nijednim pokretom nije pokušala da sakrije.

Nije me pitala zašto sam je pozvala. Došla je u nameri da mi nešto ispriča i posle nekoliko neobaveznih rečenica počela je:

– Sanja, ne mogu da se pomirim sa činjenicom da se sve promenilo, da je od onih lepih dana ostalo samo sećanje. Moj život se svodi na kontrole, analize, testove. Tako mi protiče svaki dan u poslednje četiri godine, a rezultata nema. Poslednja dijagnoza je „psihička blokada“. To uvek kažu kada iscrpe sve druge razloge i praktično se nađu na početku. Muka mi je pri pomisli da moram da odlazim na te bolne preglede. Boli me saznanje da se kraj ne nazire.

Postajalo mi je sve jasnije o čemu priča. Nastavila je:

– Izgubila sam nadu da ću postati majka. Još nešto malo snage daje mi Marko i njegova ogromna ljubav prema deci. Znaš i sama koliko ih on voli.

– Zašto mi ovo tek sada govoriš? – upitala sam je, šokirana onim što sam upravo saznala. Želela sam i da otkrijem da li mi slučajno to tek sada govori ili je već naslutila nešto u vezi sa Markovim neverstvom.

– Zato što sam se sve dosad nadala da je to prolazni problem. Stalno sam očekivala da ću ostati u drugom stanju. Vreme neverovatno brzo prolazi kada živiš od iluzija. A to sam shvatila kao kaznu jer ne gledam istini u oči. Bilo mi je teško da priznam sebi da moram da lečim sterilitet.

– O, Majo – zagrlila sam je, a kroz glavu su mi prolazile sve godine njihove skrivene borbe. Na kraju sam se setila sinoćnjeg razgovora i razloga zbog kojeg sam je pozvala. Šta sada da joj kažem? Sve je bilo tako strašno. Videvši je kako plače kao malo dete, odlučila sam da zauvek ćutim i da se potrudim da nikada ne sazna šta se desilo. Marka sam tada još više krivila.

Brojala sam dane, duge kao godine, do Mirelinog povratka u Francusku. Trudila sam se da nju i Marka ne ispuštam iz vida. Sa zebnjom u srcu posmatrala sam kako se između mog rođenog brata i stare prijateljice rađa velika strast. Ljubav je, izgleda, još uvek čuvao za Maju, a strast je pripala Mireli.

– Podsetiću te na to da je on oženjen, i to mojom i tvojom drugaricom koju, i pored svega, još uvek voli – rekla sam joj ali, naravno, ništa nije vredelo. Osećala sam grižu savesti što sam ih upoznala.

Sa Markom nisam razgovarala, nisam imala šta da mu kažem. Dobro sam znala da bi svaka moja primedba bila samo uludo trošenje reči i da je on ne bi usvojio.

Saveznik u prevari

Mirela je napokon otputovala i baš kada sam pomislila da mogu da odahnem, stiglo je njeno prvo pismo. Bilo je adresirano na mene, a namenjeno Marku. Shvativši o čemu se radi, uprkos otporu koji sam osećala, znala sam da ću mu uručiti to pismo, kao i svako naredno koje stigne. Nisam to želela, a ipak sam postala njegov saveznik. Bila sam uvučena u igru čija su pravila i tempo oni diktirali.

Bože, dokle će ovo trajati, pitala sam se svaki put kada sam Marku bez reči, uz prekoran pogled, predavala pismo. Interesovalo me je šta je mislio u tim trenucima. Čemu se nadao i da li je pomišljao na kraj te besmislene veze?

U očima sam mu videla nešto nalik na zahvalnost, ali to nikako nije moglo da mi pruži utehu niti da smiri moju savest.

Postavila sam sebi zadatak koji je iziskivao mnogo snage i lukavosti. Pomagala sam Maji i trudila sam se da joj se nađem u svakom trenutku i da joj tako olakšam započetu terapiju. Trudila sam se i da sredim da Marko bude uz nju. Najteže mi je bilo da glumim da je sve u najboljem redu onog dana kada sam saznala da je Marko otputovao u Budimpeštu. Svi sem mene poverovali su da ide na službeni put. Samo sam ja znala da će tamo biti Mirela, da će iznajmiti sobu u nekom hotelu i da će provesti vikend zajedno.

Mrzela sam sebe što nisam imala dovoljno snage da mu se suprotstavim, što na vreme nisam nagovestila Maji ono u šta sam posumnjala.

Meseci su prolazili mnogo brže nego obično, jer sam bila u magnovenju. Izvlačeći iz sandučeta prepoznatljivu kovertu, mislila sam da se toj noćnoj mori ne nazire kraj. To pismo poslato je preporučeno. Za razliku od svih prethodnih za koje mi nije palo na pamet da ih otvorim, nešto me je nateralo da ovo pročitam. Setila sam se Markovog puta u Budimpeštu i duboko u sebi naslutila sam sadržinu pisma, ali sve dok se nisam uverila sopstvenim očima, odbijala sam da priznam.

Mirela je javljala da je u drugom stanju i molila ga je da joj napiše šta da uradi.

„Moju sreću upotpunjuje činjenica da ti obožavaš decu. Biću majka tvog prvog deteta ako ti to budeš želeo“, dodala je na kraju pisma.

Pročitavši to, zgužvala sam papir da bih ga ponovo odmotala i ispravila drhtavim prstima. Kada sam se malo pribrala, počela sam da razmišljam o tome kako da Marku saopštim novosti i da predvidim njegovu reakciju. Toga sam se najviše plašila. Već sam mogla da vidim šokirani izraz Majinog lica, naših roditelja i prijatelja. Mislim da niko nije slutio da Marko vara svoju ženu i da će sa ljubavnicom dobiti dete.

Sedela sam u zatamnjenoj sobi i ispijala treću kafu po redu kad sam čula kako se vrata stana otključavaju. Pretpostavila sam da je to Marko. I pre nego što sam se sabrala, on me je podigao u naručje i počeo da me vrti ukrug.

– Postaću tata! – vikao je smejući se. Ukočila sam se, nisam mogla da shvatim kako je saznao. Osetivši da mi se telo ukočilo, zastao je i pogledao me. Pokušala sam da sa njegovog srećnog lica pročitam odgovor. Tek što sam zaustila da mu kažem da ga čeka pismo takve sadržine, čula sam ga da kaže:

– Maja i ja smo mislili da će te ova vest obradovati – glas mu je bio ozbiljan i sumnjičav. – Zar se nešto dogodilo? – upitao je ugledavši tragove suza na mom licu.

– Maja i ti… – prošaputala sam nesigurno se osmehujući. Osetila sam da mi smisao njegovih reči postaje sve jasniji i da se oslobađam ogromnog tereta. Bio je potreban još samo jedan trenutak pa da sazna da je i Mirela trudna.

Moj brat će postati otac

– Čestitam! Zaista sam srećna što si došao prvo meni da saopštiš tu radosnu vest – čvrsto sam ga zagrlila, kao nekada, kada sam mu čestitala što je uspeo da osvoji Majino srce.

U sebi sam zahvaljivala sudbini koja, izgleda, ipak zna za ravnotežu.

– Sanja, deluješ mi čudno. Jesi li, možda, u nekim problemima?

– Ništa što ne bih mogla da rešim – iznenadila sam sebe, toliko sam zvučala ubedljivo. Počela sam da plačem. Niz njegova ramena slivale su se moje suze olakšanja i tuge. Olakšanje je nastalo zato što sam odlučila da mu nikada ne kažem za Mirelu, a tuga zbog svih onih ružnih osećanja koja će preplaviti tu ženu kada shvati da je ostavljena. Da bih smirila svoju savest zbog greha prema Mireli, greha koji sam nameravala da učinim, raspitivala sam se o Maji i bebi koja će nam izmeniti živote.

Tek kada je Marko krenuo kući, upitala sam ga:

– Šta ćeš sa Mirelom?

– Pisaću joj – nehajno je odgovorio nemoćno slegnuvši ramenima.

– Piši sada – u tren oka izvadila sam papir i olovku. – Želim da budem sigurna da ćeš joj reći za Maju.

„Ponovo sam srećan. Prošlo je vreme kada sam u drugima tražio utehu… Maja je moja žena, ona i dete koje očekuje smisao su mog života“, napisao je, između ostalog, i potpisao se.

– Marko, a da… – htela sam da mu kažem da doda još koju reč utehe, ali brzo sam ućutala shvativši da bi taj moj predlog mogao da izazove sumnju. Neko mora da bude povređen, a ja sam već odlučila ko će to biti.

– Šta? – pogledao me je a iz njegovih crnih očiju isijavala je sreća.

– Ništa – osmehnula sam mu se. – Zaista sam srećna zbog vas. Mislim da ste to zaslužili.

Spakovala sam pismo i istog dana odnela sam ga na poštu.

Prilikom povratka kući razmišljala sam o tome kakav bi bio najbolji rasplet ove situacije. Ubrzo sam shvatila da bi najbolje bilo da sve ostane ovako. Nadala sam se da će Mirela uraditi ono što je najbolje za nju i za nas. Poznavajući je, znala sam da nikada više neće nazvati niti će pisati, i to mi je bilo veliko olakšanje.

Znam da se svaka tajna na kraju otkrije i da će i ova moja jednoga dana biti otkrivena. Preostaje mi da se nadam da će onaj ko je otkrije umeti da prašta.