Bio sam slep od ljubavi i nisam prozreo njenu igru

Nikada nisam uspeo da se naviknem na Berlin iako je tamo bio ceo moj život: roditelji, prijatelji, posao… Radim kao pedijatar na klinici a, kao i svakog drugog slobodnog i mladog doktora, i mene su neudate medicinske sestre obasipale pažnjom.

Međutim, želeo sam našu devojku, „jednu malu garavu“. Ana, za kojom sam tog leta u Kotoru glavu izgubio, bila je baš takva.

Godine prolaze, a praznina ostaje. Boli i nikada neće proći…

Kotor je bio obasjan suncem i obojen najlepšim bojama leta. Od svojih prijatelja slušao sam o lepoti tog grada i tada sam se uverio da nisu preterivali, da je ovo zaista raj na zemlji. Uživao sam u gužvi, u žagoru prolaznika, u dečjem smehu, u šarenilu na tezgama. Prijao mi je sveži, slankasti vazduh i pogled na beskrajno plavo prostranstvo.

Setio sam se tmurnog Berlina i za trenutak sam poželeo da zauvek ostanem ovde. Bilo mi je jasno da je to nemoguće. Moj život je tamo: roditelji, prijatelji, posao. Ipak, nikada se nisam navikao na tu zemlju. Iz Srbije sam otišao kada mi je bilo sedam godina. Baba je umrla, a deda nije mogao sam da brine o meni pa su me roditelji poveli sa sobom. U kolima sam se pretvarao da spavam samo da ne bih morao da pričam. Nedostajala mi je moja baka Marica. Zar je moguće da je nikada više neću videti? Kako će deda sam… Star je i bolestan. Sa roditeljima nisam bio posebno blizak, voleo sam ih, ali više zbog toga što „tako treba“ nego što to zaista osećam.

Do pred polazak u školu viđao sam ih nekoliko puta godišnje, za raspuste i praznike. Donosili su mi gomilu igračaka na kojima su mi zavideli svi drugari u ulici. Radovao sam se igračkama, ali više bih voleo da sam imao mamu i tatu koji su stalno tu, da živimo kao sve ostale porodice. Baba i deda su mi pružali mnogo ljubavi, ugađali su mi trudeći se da mi ništa ne nedostaje. Ali, roditeljsku ljubav, onu pravu, u tom osetljivom uzrastu nisam osetio…

Želeo sam malu garavu

Bilo mi je teško da se naviknem na novu kuću, zemlju, jezik koji sam jedva natucao, pa čak i na život sa roditeljima. Ma koliko da su mi nedostajali dok sam bio u Srbiji, postojao je jaz među nama koji nikada nismo uspeli da premostimo. Čak ni danas, kada sam odrastao čovek.

Radim u državnoj klinici, dvadesetak kilometara udaljenoj od grada, kao dečji lekar. Volim svoj posao i, naravno, svoje male pacijente. Želim sopstvenu decu ali još nisam sreo ženu sa kojom bih proveo život. Kao i svakog drugog slobodnog i mladog doktora, i mene su neudate medicinske sestre obasipale pažnjom i toliko su se trudile da mi je ponekad bilo neprijatno.

Nijednoj nisam davao lažnu nadu. Na klinici je bilo mnogo lepih devojaka i svi su se čudili kako to da nijedna nije uspela da osvoji moje srce. Možda nisam sebi dozvoljavao da se zaljubim jer sam oduvek maštao o tome da ću se oženiti našom devojkom. Nemice su lepe, ali ja sam tražio, što bi Balašević rekao, „jednu malu garavu“…

Pogled mi se zaustavio na brodiću koji se približio obali i ugledao sam baš takvu. Smejala se glasno, dovikivala je nešto devojkama koje su izašle iz čamca. Šešir joj je pao u vodu i pokušavala je da ga dohvati. Crne kovrdže padale su po njenim preplanulim ramenima, a žuta letnja haljina više je otkrivala nego što je pokrivala. Stajao sam zagledan u nju i nisam mogao da verujem… Bila je to devojka mojih snova, devojka koju sam već dugo tražio. Kao da sam osetio da će upravo ona promeniti moj život. Ne verujem baš u ljubav na prvi pogled, ali izgleda da se takve stvari ipak dešavaju. Sedeo sam na svom peškiru gutajući je očima… Da sudbina može da umeša prste, shvatio sam posle nekoliko minuta. Jedna njena drugarica pošla je u mom pravcu i postavila je suncobran nekoliko metara dalje. Pridružile su joj se još dve devojke, a onda je i ona došla. Mogao sam da joj vidim lice i istog trenutka opčinile su me njene vragolaste crne oči i biserni osmeh. Spustila je peškir i sela. Nismo bili udaljeni više od jednog metra. Srce mi je udaralo kao ludo.

– Izvinite, nisam pitala da li je mesto slobodno.

Pogledi su nam se sreli. Dobro je što sedim, pomislio sam. Jedva sam uspeo da progovorim:

– Naravno.

Nasmešila se. Bože, da li postoji nešto lepše od njenog osmeha?

Nikada neću zaboraviti taj prvi susret. Nije prošlo ni pola sata, a mi smo razgovarali kao da se oduvek znamo. Voleli smo iste stvari, istu muziku, poeziju, voleli smo leto i more. U vodi su se naša tela prvi put dodirnula i mislio sam da ću izgoreti od želje. Ne smem da je pustim da ode, da nestane iz mog života, pomislio sam. Toliko sam je dugo tražio…

Nije otišla. I tu noć, i sve naredne noći i dane proveli smo zajedno. Topila se u mom zagrljaju, ljubila me je dugo i nežno. Kada bih pokušao nešto više, sklanjala bi moje ruke i stidljivo govorila:

– Nemoj, Petre, molim te… Znaš, nikada nisam…

Ponudio sam joj brak

Nisam se ljutio, bilo mi je drago! Ovakva devojka, a pri tom ni sa kim nije spavala. Možda sam ja taj koga je čekala. Bila je mlada, verovatno je tek napunila dvadeset. A onda sam odlučio, pogledao sam je u oči i rekao:

– Ana, hoćeš li da se udaš za mene?

Pogledala me je s nevericom i upitala:

– Ti se šališ?

– Nikada nisam bio ozbiljniji!

– Ali, Petre, znamo se svega nekoliko dana!

– Ti si ona koju sam tražio, Ana. Oduvek…

Ona je ćutala, gledala me je i mislim da je večnost prošla pre nego što je rekla:

– Pa, eto, pristajem!

Bio sam van sebe od sreće, čvrsto sam je zagrlio i poljubio.

Njene drugarice su bile veoma iznenađene kada smo im saopštili našu odluku ali videle su koliko smo srećni i od srca su nam čestitale. Gledao sam moju Anu, vedru i nasmejanu, slušao sam kako im strpljivo objašnjava da se volimo, da ne želimo da čekamo i da će poći sa mnom u Berlin.

Ana je bila iz Niša. Živela je tamo sa starijim bratom. Roditelji su im bili razvedeni, otac ih je retko posećivao, a mama se pre godinu dana preselila u stan svog prijatelja. Rekla mi je da je njen brat Miloš stariji sedam godina, da dobro zarađuje i da od toga žive. Hteo sam da odmah javimo njenom bratu ali Ana je rekla da će sačekati da se vrati u Niš i da ne želi da mu to saopšti u telefonskom razgovoru. Složio sam se s tim.

U Kotoru je ostala još dva dana. Rastanak mi je teško pao. Dogovorili smo se da za desetak dana dođe u Nemačku sa svojim bratom, a ja ću za to vreme sve pripremiti za naše venčanje. Dugo je plakala na rastanku, mahala mi je iz autobusa, slala poljupce… Bio sam tužan što odlazi, ali i srećan što će za kratko vreme postati moja supruga.

Kotor je, bez Ane, izgubio svu lepotu. Shvatio sam da me tu više ništa ne zadržava. Spakovao sam stvari, seo u auto i krenuo kući.

Moji roditelji su bili iznenađeni kada sam im rekao da sam na letovanju upoznao devojku svojih snova i da ćemo se uskoro venčati. Rekli su da se sve to prebrzo dešava, ali da sam dovoljno zreo da sam odlučim.

Anin dolazak u Berlin

Jedva sam čekao da se Ana javi. Mnogo mi je nedostajala. Mislio sam na vreme koje smo proveli zajedno. Rekla je da nema telefon u svom stanu i da će se ona meni javiti. Plašio sam se da će njen brat Miloš biti protiv naše veze i da joj neće dozvoliti da dođe u Nemačku. Ali, prevario sam se. Njen brat je izrazio želju da dođe u Berlin i da me upozna pre nego što zakažem venčanje. Razumeo sam ga. Kao i svaki stariji brat, ponašao se zaštitnički jer svojoj sestri želi najbolje.

Ubeđivala me je da nema potrebe da im šaljem novac za put, ali ja sam insistirao. Na poslu su svi primetili da se sa mnom nešto dešava i više nisam mogao da krijem istinu. Ponosno sam pokazivao Aninu fotografiju i svi su govorili da je veoma lepa i da jedva čekaju da je upoznaju. Video sam da im je drago što sam srećan.

Bio je početak avgusta. Na stanicu sam stigao gotovo sat vremena ranije. U ruci sam držao ogroman buket cveća. Jedva sam čekao da ponovo vidim Anu. Nervozno sam palio cigarete jednu za drugom. A onda… onda sam je ugledao. Bila je još lepša nego pre. Trčala je prema meni u svetloplavoj haljini, podignute kose. Osetio sam njene ruke oko svog vrata, dodir njenih usana, miris kose. Moja Ana…

Iza nje je stajao visok, simpatičan momak i strpljivo je čekao da mu se obratimo. Pružio sam mu ruku:

– Zdravo, ja sam Petar.

– Pretpostavio sam – nasmešio se.

Moji roditelji su želeli da prvo svratimo kod njih jer su bili nestrpljivi da vide svoju buduću snahu. Susret je bio srdačan i Ana im se očigledno dopala. Pozdravili smo se i krenuli. Kada smo stigli, oboje su bili oduševljeni onim što su videli, očigledno nenaviknuti na raskoš. Dobro sam zarađivao i želeo da svoj dom uredim lepo da bismo se u njemu prijatno osećali.

Ana je obilazila kuću i oduševljeno je dozivala Miloša:

– Jao, Miloše, dođi da vidiš ovo… prelepo je!

Bio sam srećan zbog nje. Ovo će biti njena kuća i bilo mi je drago što joj se dopada.

Ujutro sam odlazio na posao, a ona i Miloš ostajali su kod kuće. Jedva sam čekao da se radno vreme završi i da se vratim, da je opet vidim. Već u predsoblju osetio bih miris domaće hrane koji se širio po celoj kući. Ana je dobro kuvala i ugađala mi je jelima iz našeg kraja na koja sam gotovo zaboravio otkad je baka Marica umrla.

Moja mama nije bila taj tip, uvek je bila zauzeta nečim važnijim i govorila da je stajanje pored šporeta gubljenje vremena. Ali, moja žena je drugačija, mislio sam uživajući u svakom zalogaju. Video sam da joj je stalo do mene i da se trudi. Popodne bismo se odmarali, a predveče odlazili u grad, šetali, obilazili prodavnice. Ana je bila skromna, a ja sam uživao da trošim novac na nju, kupovao sam joj odeću, nakit, parfeme. Miloš je teško pristao da i za sebe izabere nešto. Novac mi nije predstavljao problem. Imao sam ga dovoljno i želeo sam da sebi drage ljude učinim srećnima.

Mislio sam da je pred nama celi život

Večerali bismo u nekom restoranu i odlazili kući. Miloš bi oko dva odlazio na spavanje, a Ana i ja sedeli bismo na terasi do kasno u noć. Spavali smo u odvojenim sobama jer me je molila da sačekamo do venčanja i da se ne ljutim zbog toga. Na sve sam pristajao samo da je ne izgubim. Želeo sam je više nego bilo koju devojku pre nje, ali sam poštovao njenu odluku tešeći se da je pred nama čitav život.

Venčanje smo zakazali za 21. avgust. Odlučili smo da bude skromno, pored mojih roditelja i njenog brata trebalo je da prisustvuju još samo neki moji prijatelji i kolege sa posla. Više puta išli smo u kupovinu da Ana izabere venčanicu, ali nije mogla da se odluči koja je najlepša. Govorio sam joj da nema potrebe da se brine zbog toga, da je ona najlepša na svetu i da mi je sasvim svejedno šta će obući.

Do venčanja je ostalo samo sedam dana. Dogovorili smo se da se nađemo u gradu kada završim smenu. Čekao sam je na dogovorenom mestu držeći u ruci njenu omiljenu čokoladu. Prošlo je pola sata, nije se pojavila. Zabrinuo sam se, možda se nešto desilo, nije imala običaj da kasni… Okrenuo sam svoj kućni broj. Niko se nije javljao. Verovatno je i Miloš krenuo sa njom. Šetao sam nervozno čekajući da se pojave.

Zazvonio je telefon. Sigurno je Ana, pomislio sam. Ali, bio je to moj otac. Jedva sam ga prepoznao. Glas mu je bio čudan, govorio je isprekidano.

– Petre, dođi… u bolnici smo…

Bože, sigurno je Ana u pitanju! Zato je nema…

– Mama… loše je… srce. Ne znaju da li će se oporaviti.

Seo sam u kola i krenuo u bolnicu. Tatu sam zatekao u čekaonici. Prišao sam mu zagrlivši ga.

– Nije dobro… rekli su mi da su sledeći sati presudni… Bože, samo da izdrži!

– Tata, ne brini… Idem da razgovaram sa doktorom, sačekaj me ovde.

Doktor Miler je ponovio ono što mi je tata rekao i dodao:

– Učinili smo sve što smo mogli… ostaje samo da se nadamo da će njeno srce izdržati.

Vratio sam se u čekaonicu i pokušavao da umirim tatu.

– Tata, da li se Ana javljala? Trebalo je da se nađemo u centru pre sat vremena, ne znam gde sada da je tražim… kod kuće se niko ne javlja.

Tata je ćutao, kao da nešto zna.

– Petre, ne znam kako ovo da ti kažem… Mama je bila u tvojoj kući kada joj je pozlilo. Otišli smo da odnesemo neke stvari za venčanje. Kuća je bila otključana pa smo ušli. Sine, bolje da sedneš… Teško će ti pasti ovo što ću ti sada reći…

– Reci već jednom, ne mogu više da čekam. Da li je Ana dobro?

„Ona nikada nije bila tvoja“

Nasmejao se ironično.

– Dobro je ona, ne brini… Kako nas je sve prevarila!

– Zašto to kažeš?

– Kada smo ušli u kuću, nije bilo nikoga. Mama je ušla u tvoju sobu i…

– I?

– Miloš i Ana bili su tamo… u krevetu.

Seo sam i pokrio lice rukama.

– Ali, on je njen brat. Kako?

– Nije. Rekla je da je Miloš njen momak, da su hteli malo da se provedu u Nemačkoj i da nikada nije mislila da se uda za tebe. Mama je bila šokirana tim saznanjem i njeno srce to nije moglo da izdrži. Zvao sam Hitnu pomoć i dovezli su nas ovde… Eto, sad sve znaš. Miloš i Ana ostali su u kući, ne znam gde su sada niti šta će uraditi.

Želeo sam da sve ovo bude ružan san, da se probudim i da sve bude kao pre, da mami bude dobro a da Ana bude ona ista… Da li je moguće? Kako je mogla tako da laže? Voleo sam je, verovao sam joj. Moja Ana…

U bolnici smo ostali gotovo dva sata. Doktor se konačno pojavio i to sa dobrim vestima.

– Najgore je prošlo. Sada samo treba da se oporavi, ali važno je da joj život više nije u opasnosti. Idite kući, odmorite se malo, pa možete doći ponovo.

Zahvalili smo se i krenuli. Rekao sam ocu da prvo svratimo kod mene. Kuća je bila zaključana, a ključ ispod saksije na terasi. Nadao sam se da ću ugledati Anu ali nikoga nije bilo. Ušao sam u njenu sobu i otvorio ormar. Bio je prazan. Otišli su. Vratio sam se u dnevnu sobu. Na stolu sam ugledao neki papir. Uzeo sam ga. Ana mi je ostavila pismo. Ruke su mi drhtale.

„Dragi Petre,

Zaista mi je žao što se sve ovako završilo. Nadam se da će tvoja mama ozdraviti i da nije ništa ozbiljno. Ali, istina bi se kad-tad saznala. Našeg venčanja ne bi bilo, Miloš i ja smo planirali da odemo pre toga. Sigurno si saznao da on nije moj brat. Zajedno smo već dve godine i planiramo da se venčamo. Telefonirala sam mu sa mora i pričala o tebi da bih u njemu podstaknula ljubomoru. Tada je predložio da se pretvaram da mi se dopadaš i da bi to bilo zanimljivo jer bismo mogli lepo da se provedemo u Berlinu, bez novca. Petre, veoma si mi se dopao i bilo mi je teško da se pretvaram da sam nevina. Znala sam da ti to mnogo znači i da je ubrzalo odluku da me zaprosiš. Milošu sam obećala da se između tebe i mene ništa takvo neće desiti. Divan si čovek i zaista mi je žao što sam te ovako povredila. Bila je to glupa igra i nisam razmišljala o tome kako će biti tebi i tvojim roditeljima. Želim ti da jednoga dana pronađeš devojku koja će te iskreno voleti i nadam se da ćete biti srećni. Oprosti mi, ako možeš…

Ana“

Spustio sam papir. Znači, ipak je sve bila laž. Hteli su da se zabave… Nikada je više neću videti. Nemam njen telefon, adresu… Ko zna gde i sa kim živi… Ionako je sve lagala. A zašto bih je posle svega tražio?

Venčanje je otkazano. Rekao sam da je to zbog mamine bolesti. Vreme je prolazilo. Niko više nije pitao za Anu. Mislim da su shvatili da se nešto dogodilo i da se Ana i ja nikada nećemo venčati. Bio sam im zahvalan jer, kako da bilo kome priznam da sam bio toliko naivan i da ništa nisam primetio… Jedina svetla tačka u tom periodu bilo je to što se mama oporavila i što nas je „slučaj Ana“ na neki način zbližio. Konačno smo postali prava porodica.

Vreme leči bol, ali sećanje ipak ostaje.

Sada mi je četrdeset godina, imam dvoje dece Katarinu i Stefana, i suprugu Tijanu koja je poreklom iz Srbije. Doduše, plavokosa je i više liči na Nemicu.

Moja „mala garava“ će, bez obzira na bol koji mi je nanela, uvek ostati tu negde, skrivena u mom srcu. Nikada neću zaboraviti Anu i to leto u Kotoru.