Inkasant Albert

Nikada nije oprostio majci što ga je odbacila

Životna priča inkasanta Alberta uvek me, kada je se setim, iznova rastuži. Bogalj po rođenju, bolovao je čitavog života od retkog ali i teškog oblika epilepsije, jedva se kretao i govorio. Takav se rodio a život ga nije ni najmanje mazio. I pored toga našao je svoje mesto u svetu, radio je, sam sebe izdržavao, nikome nije bio dužan i nikome na teretu…

Alberta, inkasanta gradskog preduzeća „Vodovod i kanalizacija“, poznavali su svi stanovnici našeg grada. Kako i ne bi kada je na svaka gradska vrata pokucao bar jednom mesečno radeći svoj posao. Naplaćivao je vodu i odvoz smeća. Bilo je i drugih inkasanata koji su vršili naplatu po kućama, ali je samo Albertov učinak bio stoprocentan. Naravno da je bilo domaćica koje bi se pritajile iza zatvorenih vrata kada bi čule njegovo uporno kucanje i smešni, tepavi govor kojim je objavljivao:

– Gotpodo, otvoli vlata, naplata vode i tmeća.

Ako bi domaćica ili domaćin, u želji da izbegnu upornog inkasanta, vrata ostavili zaključana, on se nije zbunjivao. Zauzimao je „zasedu“, sigurno mesto za osmatranje dotičnog stana, znao je da će stanari kad-tad morati izaći, a njemu se nije žurilo. Kada bi se to dogodilo, istrčavao je iznenada pred njih, onako krupan i težak, i urlao:

– Aha, uhvatio tam vat, platite vodu i tmeće.

A šta je drugo sirotom dužniku preostajalo nego da se uhvati za novčanik i plati upornom inkasantu. A bilo je i takvih koji su cenili njegovu upornost i predani rad, pa su mu pored izmirenog računa davali i sitan bakšiš. U tu svrhu Albert je u svojoj crnoj, kožnoj torbi, ofucanoj ali još funkcionalnoj, držao po dve kesice za novac.

U jednu je precizno odbrojavao „državne“ pare, a u drugu ubacivao svoj bakšiš. I nikada nije imao ni viška ni manjka. Znam to pouzdano jer sam godinama bila glavna blagajnica u istom preduzeću i svi inkasanti predavali su mi dnevni pazar.

Divljenja vredan čovek

Uvek sam se iznova čudila njegovoj pedantnosti i vrednoći. A imao je previše razloga da tako ne bude. Bolovao je od teškog oblika epilepsije, takozvanog „gran mala“, koji bi ga s vremena na vreme iznenada bacao u duboku nesvest i konvulzije. Zanimljivo, i pored toga što mu se to dešavalo dok je bio na terenu noseći novac u tašni, nikada mu se nije dogodilo da novac izgubi ili da mu ga neko ukrade.

Stoga su, uprkos teškoj bolesti, rukovodioci u njega imali potpuno poverenje i uporno su ga zadržavali na poslu iako je bilo pritužbi građana da je ponekad toliko uporan u nastojanju da izvrši naplatu, da se to svodilo i na bezobrazluk.

Prepadao je njihovu decu, žalili su se. Naravno, to nije bila istina. Pre će biti tačno da je jadnik mnogo trpeo od nevaspitane dečurlije i ljutih pasa čuvara kojih se bojao više od svega na svetu. Često mi se žalio u trenucima kada smo brojali njegov pazar:

– Moja dlaga koleginice, sve bih ja lako ali kelova se bojim više od tvega, ne mogu bežati, kljakave mi noge a ja težak, pa kad im vidim iskežene dube odmah mi dode da se pledam Bogu na istinu!

Siroti Albert zaista je imao sakate noge i levu ruku, teško se kretao i govorio. Takav se rodio. Takvog ga je Bog dao na ovaj surovi svet, a život ga nije ni najmanje mazio. Zapravo, ponekad sam mislila da nije bilo nevolje koja ga nije zadesila. I pored toga našao je svoje mesto u svetu, radio je, sam sebe izdržavao, nikome nije bio dužan i nikome na teretu.

Divljenja vredan čovek. Naravno da me je zainteresovao u tim godinama dok smo blisko sarađivali. Volela sam da pričam s njim. Kada sam se navikla na njegov posebni govor, otkrila sam da je izuzetno obrazovan i načitan čovek. Pored svog posla, koji je voleo više od svega, najdraže mu je bilo da se kod kuće u samoći preda knjigama i da posredstvom njih putuje u mesta koja nikada neće videti, da upoznaje ljude koje nikada neće upoznati.

Izgradio je svoj svet mašte u kojem su živeli samo dobri, pametni, pravedni i plemeniti ljudi, u kojem su svi bili zdravi, lepi i srećni. Valjda je to bio njegov način da opstane na ovom svetu. Poverenje koje je stekao u mene vremenom je preraslo u prijateljstvo, oprezno i s retkim sastancima uz poneki kolač i čaj, ali to je bio veliki napredak za takvog usamljenika. Tako mi je jednom prilikom ispričao svoju neobičnu životnu priču.

Albertova majka

Rodila ga je majka Francika, Nemica rođena i odgojena u našem gradu, kao i mnoge generacije njenih predaka. A kada je počeo Drugi svetski rat, odmah se priključila Nemcima radeći kao prevodilac i sekretarica vojnog komandanta grada. Njena majka Berta nije odobravala kćerkino druženje i blisku saradnju s okupatorima jer je, uprkos svom poreklu, smatrala da je najvažnije ostati u dobrim odnosima s komšijama, prijateljima i stanovnicima grada u kojem su živeli, rađali se i umirali u poslednjih pet generacija.

Kćerka je nije slušala. Zanela ju je iznenadna moć koju je dobila radeći za okupatore, i neizmerna pažnja kojom su je, kao lepu i obrazovanu devojku, obasipali visoki nemački oficiri. U vreme kada su ostali građani gladovali i nosili okrpljenu odeću, pred njenu kuću dolazili su kamioni puni nameštaja, namirnica, svih potrepština, kao i najlepše odeće, krznenih kaputa, nakita, novca. Njena majka je vrtela glavom ne usuđujući se da joj protivreči jer je Francika, zaslepljena svojim trenutnim položajem, izgubila svaki osećaj poštovanja prema onima koji nisu bili iz vojnog miljea, pa makar ta osoba bila i njena rođena majka.

Četiri godine Francika se ludo zabavljala s lepim oficirima, ali rat se bližio kraju i bilo je izvesno da njena strana gubi. I… odećom više nije mogla da prikrije visoku trudnoću. Otac njenog deteta bio je komandant vojnih snaga u tom regionu, a ona njegova prva pomoćnica. Međutim, Francika je znala da on ima suprugu i četvoro dece koji su živeli u unutrašnjosti Nemačke, gde su se sklonili iz Berlina u kojem je bilo pakleno teško pod svakodnevnim bombardovanjem savezničkih snaga.

Slutila je da se bliži kraj njenom lagodnom životu i pripremala se za povlačenje zajedno sa svojim poslodavcima, ali porođaj se neminovno bližilo. Kada je rodila sina, predala ga je u ruke svojoj majci Berti namenivši mu ime Albert, a već sat kasnije ležala je u nemačkom sanitetskom vozilu koje je odmicalo prema Austriji. Da je imala vremena da pogleda svoje novorođenče, videla bi da ima neprirodno zgrčenu ručicu i sakate nožice.

Pismo iz Amerike

Baka Berta ga je prihvatila takvog kakav jeste čineći sve da ga održi u životu u najtežim vremenima koja se mogu zamisliti. Po dolasku komunista na vlast ta mala, sakata beba spasla je sirotu Bertu zatvora i kazne zbog saradnje s okupatorom, što je zapravo bio greh njene kćeri, ali to su bila vremena u kojima se lako gubila glava.

Albert je spasao baku, a baka njega. Othranila ga je radeći po tuđim kućama. Uprkos teškom siromaštvu i njegovoj bolesti, Berta je insistirala da se dete redovno školuje. Začudo, dobro je učio. Kada su se učitelji i nastavnici navikli na njegovo teško izgovaranje reči, shvatili su da je mališan bistar i da brzo uči. Tako se upisao u gimnaziju, baka Berta je doživela unukovu maturu a onda je spokojno zauvek zaspala. Za sve te godine nikada nisu dobili nijedan glas o tome da li je Francika živa.

Znalo se da bi, po važećim zakonima, bila uhapšena čim bi stupila na tlo domovine. Albert je celo detinjstvo proveo sanjajući svoju, nikada viđenu, daleku i nestvarnu majku. Noćima je zamišljao susret s njom ali majka se nije javila do njegove dvadesete godine.

Pismo je stiglo spakovano u „avionsku“ kovertu kojom je poštar Mirko mahao s početka ulice. Ceo komšiluk okupio se oko Alberta koji je drhtavim rukama primio pošiljku. Na prednjoj strani lepim, pravilnim rukopisom ispisano je njegovo ime i prezime, tačna adresa, a na drugoj, nepoznato žensko, strano ime. Adresa: Čikago, Ilinois, SAD. Dva sata je Albert drhtao u samoći svog zaključanog stana ne usuđujući se da otvori to neobično pismo. Slutio je da je od nje. Iako ime nije bilo njeno, srce mu je govorilo da je to ona, njegova majka. I bila je. Javila se iz Amerike gde je godinama nastanjena i srećno udata. Poziva ga da se nađu u Beču, u Austriji, gde će ona doleteti iz Amerike, a njemu šalje novac za put i troškove. Želi da ga odvede sa sobom u Ameriku. S novim mužem nema dece i već je izvesno da ih nikada neće imati. Na kraju pozdrav.

Albert je pažljivo iščitao pismo nekoliko puta, ali nije pronašao one nežne, majčinske reči. Nije napisala da ga voli, da jedva čeka da ga vidi… Ipak, nije hteo o tome da razmišlja, najvažnije je to da ga ona zove sebi, dakle, voli ga i želi ga uza se, naravno, jedino joj je dete.

Susret sa majkom

O Albertovoj radosti do večeri se pročulo u celom gradu. Svi su se radovali s njim. U najskorijem roku dobio je potrebne dokumente za putovanje, kupio je novu odeću i kofer pa je, u pratnji desetina svojih komšija i građana, seo u voz za Beč, da ode na sastanak s majkom. Kada je posle dugog putovanja konačno stigao na bečku stanicu, Albert je  nestrpljivo pogledom preletao po mnoštvu sveta.

Majka je rekla da će biti u žutoj haljini i imaće veliki crveni šešir na glavi. Drhtao je kao prut kada ju je ugledao kako napeto zagleda lica tek prispelih putnika. Znao je da njega traži. Požurio je prema njoj onoliko koliko su mu to dopuštale sakate noge. Stao je pred nju, a ona je i dalje izvijala glavu tražeći pogledom svog nikada viđenog sina. Obratio joj se obasjan srećom zbog konačnog susreta:

– Mama, ja tam Albelt, mene tekaš. Mama Francika, ja sam tvoj tin Albelt… – raširio je ruke u želji da zagrli majku.

Majka ga je začuđeno odmerila od glave do pete. Zaustavila je pogled na njegovim sakatim nogama i kljastoj ruci gledajući njegovo crveno, rošavo lice, oštru tamnu i gustu kosu koja je podsećala na ribaću četku. Ne znam kako je zamišljala svog sina, ali mladić koga je ugledala pred sobom nije joj se svideo. Bez reči se okrenula i pobegla nijednom više ne pogledavši sina bogalja koji je naglas ridao dozivajući je:

– Mama, molim te, mama, tani tamo da te jednom dagrlim!

Albert se vratio u svoj grad sledećim vozom. Svima je bilo jasno da je susret s majkom pošao naopako i retko ko se usudio da ga išta o tome pita. I nikome ništa ne bi rekao, previše ga je bolelo. Vratio se svojim svakodnevnim poslovima, naplaćivanju vode i smeća po kućama, tužan i još nepoverljiviji prema ljudima.

Avionska pisma sa šarenim markama više nisu stizala, ali počeše pristizati paketi šarene odeće – veliki paketi puni košilja s cvetnim dezenima, laganih platnenih pantalona, farmerki, prugastih džempera i kariranih jakni. Albert je otvarao svaki paket i pažljivo prebirao po odeći zavlačeći ruke u svaki džep, prepipavajući čak i porube ne bi li pronašao majčino pismo, ali nikada nijedna reč, ni najmanja ceduljica, ne stiže u tim paketima. Albert ni za šta na svetu ne bi obukao tu odeću. Nudio ju je komšijama, ali ni oni nisu hteli da je uzmu, bila im je smešna i čudna ta roba. Samo su farmerke uvek bile razgrabljene.

Poslednji susret

Prošle su decenije, Albert je već ulazio u pedesete kada se vlast u državi promenila i oni koji pola veka nisu smeli da uđu u rodnu zemlju dobili su pomilovanje. Dolazili su oronuli, jedva se krećući, neki u kolicima, i gledali su staračkim, izbledelim očima zemlju koju su izneverili ne prepoznajući više ni ulice ni ljude, uskraćeni za pedeset godina života na rodnoj grudi.

Jednoga dana pojavila se i ona, Francika. Stigla je u pratnji mladog katoličkog sveštenika koji je poslednjih godina povremeno pazio Alberta, posećivao ga je i negovao kada je bio bolestan. Njegova bolest – epilepsija vremenom je postajala agresivnija i svaki napad ostavljao je sve teže posledice po Albertovo ionako izmučeno telo, a živeo je sam.

Stoga je fratar Jurica s vremena na vreme angažovao nekoga iz svoje župe da pripazi na Alberta, da mu pomogne u domaćinstvu i ponekad prespava s njim u kući. Albert je prihvatao pomoć ne sluteći da velika novčana sredstva stižu na račun crkve od mame Francike iz daleke Amerike. Da je to znao, verovatno bi odbio svaku pomoć svojih župljana i fratra Jurice.

Sve mu je konačno bilo jasno kada se, nenadano, pred njegovim vratima pojavila  majka koju je posle onog susreta na bečkoj železničkoj stanici počeo da mrzi okoliko koliko ju je pre toga voleo. Prepoznao ju je. Bila je stara, mršava, obučena u preskupu, elegantnu odeću koja nije mogla da prikrije svu bedu njenog trenutnog fizičkog stanja. Na prvi pogled bilo mu je jasno da ta oronula starica pred njim, njegova rođena majka, zapravo umire.

Pokušao je da izvuče iz sebe bar malo samilosti prema toj ženi, ali… Nije želeo ni da je pogleda. Trideset godina posle njihovog susreta u Beču uradio je upravo ono što je ona učinila njemu: pogledao ju je i okrenuo se od nje ne želeći ni jednu jedinu reč da joj uputi. Čuo je kako ga doziva, kako izgovara njegovo ime dok je trčao niz ulicu rukama začepivši uši.

Francika se uselila u najlepši apartman novog hotela. Odlučila je da ostane u gradu do pomirenja sa sinom. Uzalud. Niko i ni na koji način nije mogao nagovoriti povređeno dete da se pomiri sa surovom majkom. I u tome je pokazao doslednost  kao u poslu koji je radio.

U međuvremenu je Francika preduzela korake da ostavi gradu legat. Bila je bogata udovica američkog poslovnog čoveka i njenim dolarima niko u gradskom rukovodstvu nije pronalazio manu iako je bilo ružnih reči upućenih na njen račun. Bilo je još onih koji su je se sećali obučene u nemačku uniformu ili okićene skupim krznima otetim iz bogatih jevrejskih kuća.

Uložila je novac u gradnju doma za nezbrinutu decu, a iznela je samo jedan zahtev: da se na dom postavi mermerna ploča i tekst o velikoj majčinskoj ljubavi, životnim greškama, oproštaju i ljubavi prema deci. Patetična poruka zakasnelog kajanja jedne grešne majke. Naravno, zahtevala je da se dom nazove po njenom sinu Albertu. Nije dočekala kraj izgradnje svoje zadužbine. Otputovala je nazad u Ameriku gde je ubrzo umrla ne doživevši da čuje reči oproštaja svog jedinog sina.

Dom za siročad nikada nije postao ono čemu je namenjen. U vreme kada je izgrađen, otkriveno je da je novac za održavanje doma proneveren. Zgradu su tada pretvorili u dečju bolnicu. Srceparajući tekst na crnom mermeru ipak krasi pročelje ove ustanove.

Albert nikada nije otišao da vidi šta na toj spomen-tabli piše niti ga je iko mogao nagovoriti da to učini. Ubrzo posle majčine smrti umro je i on, sam u svojoj kući, bez ikoga da mu makar sveću nad glavom upali.